Marko Marjanović - Pozitivna energija kao najveći talenat
Helly Cherry
Jedna od retkih televizijskih emisija koja može da mi privuče pažnju jeste "Ja imam talenat" . Za razliku od "Velikog brata", koga smo takodje "plagirali", ova emisija gledaocima nudi sijaset kreativnih i zanimljivih ljudi. Talenat. Dar. Sposobnost da osoba odredjenu stvar radi bolje od drugih, i sa manje truda. Ipak, talenat je minimalan procenat uspeha, sve ostalo se pripisuje radu.
 |
| foto: Danica Tomašević |
Od ukupnog broja ljudi koje sam video kroz emisiju, izdvojio bih pojavu jednog momka čiji snimak iz emisije ne postoji na sajtu "YouTube", iz ne znam kog razloga, iako je došao do četvrtfinala. Radi se o Marku Marjanoviću iz Niša. Pre nego što sam počeo ovo da pišem, rekao sam mu da želim da mu posvetim svoju kolumnu kao znak poštovanja, na sta je on odgovorio sa oduševljenjem, dodavši da bi mu to bilo zadovoljstvo. Marko svira gitaru, iako je rodjen sa samo jednim prstom na jednoj ruci. Bez obzira na svoj hendikep, on je uvek nasmejan, i neprestano oko sebe širi pozivitnu energiju. Iako ova zemlja ima toliko talentovanih mladih ljudi, za veliku većinu niko i ne zna. I sve te emisije koje "čupaju" mlade talente iz anonimnosti ih samo koriste i daju im malo popularnosti, posle koje se vraćaju nazad u stare zivote. Primera je previse.
Posle gledanja jednog Markovog intervjua, bio sam zapanjen načinom na koji priča svoju priču, i kako se sa time nosi. Pored sviranja gitare, Marko peva, piše pesme, svirao je u nekoliko bendova sa kojima je imao dosta koncerata i apsolvent je na Pravnom fakultetu. Radi i na svom albumu. Takodje, u intervjuu je rekao i kako je oduvek želeo da ga ljudi vide na televiziji, ili internetu, kako bi time motivisao druge da i sami počnu da se bave muzikom.
Izmedju ostalog što mi je u kratkom razgovoru rekao, pomenuo je da bi voleo da ga "Niš Express" sponzoriše time što bi mu omogućili da sa svojom gitarom putuje Srbijom i pravi koncerte. Možda to nekome ne bi predstavljalo ništa, a nekome bi značilo sve. Ponekad su zaista sitnice potrebne da bi život prestao da bude beskonačna, monotona traka koja neprestano ide. Kao pisac, znam koliko je teško biti umetnik u Srbiji, naročito u vremenu u kom živimo. Vodjen činjenicom da je dar nešto što treba podeliti sa drugima, želeo sam da ovom kolumnom ljude upoznam sa Markom koji je, slobodno mogu reći, jedna od retkih osoba čija muzika treperi pozitivom, i boji sivilo dana koji se jedan na drugi nižu kao perle čiji sklad nečiji prsti nakratko promene, a onda ih ostave. Onda kada fioke natrpane mislima iz svoje glave ispraznim zapisujući ih, izadjem na gradske ulice srećan što niko osim mene ne može da vidi svet mojim očima. I, ono sa čim nikada neću da se pomirim je da uspeh iole talentovane, mlade osobe zavisi isključivo od papira sa ištampanim brojevima na sebi. Zato koračam neznanim putem zatvorenih očiju, ne obazirući se na saplitanja onih koji to rade iz ljubomore koja je evoluirala u zlobu koja je prešla u naviku, i guranja napred onih drugih koji se mojim uspesima raduju kao svojim. Marku ovime ne mogu drugačije pomoći, osim da mu kažem da mi je velika inspiracija u borbi za ostvarenje svog sna. A, to je ono najbitnije za jednog umetnika. Da svojim darom usrećuje druge.
Ilija Najdanović
Posle gledanja jednog Markovog intervjua, bio sam zapanjen načinom na koji priča svoju priču, i kako se sa time nosi. Pored sviranja gitare, Marko peva, piše pesme, svirao je u nekoliko bendova sa kojima je imao dosta koncerata i apsolvent je na Pravnom fakultetu. Radi i na svom albumu. Takodje, u intervjuu je rekao i kako je oduvek želeo da ga ljudi vide na televiziji, ili internetu, kako bi time motivisao druge da i sami počnu da se bave muzikom.
Izmedju ostalog što mi je u kratkom razgovoru rekao, pomenuo je da bi voleo da ga "Niš Express" sponzoriše time što bi mu omogućili da sa svojom gitarom putuje Srbijom i pravi koncerte. Možda to nekome ne bi predstavljalo ništa, a nekome bi značilo sve. Ponekad su zaista sitnice potrebne da bi život prestao da bude beskonačna, monotona traka koja neprestano ide. Kao pisac, znam koliko je teško biti umetnik u Srbiji, naročito u vremenu u kom živimo. Vodjen činjenicom da je dar nešto što treba podeliti sa drugima, želeo sam da ovom kolumnom ljude upoznam sa Markom koji je, slobodno mogu reći, jedna od retkih osoba čija muzika treperi pozitivom, i boji sivilo dana koji se jedan na drugi nižu kao perle čiji sklad nečiji prsti nakratko promene, a onda ih ostave. Onda kada fioke natrpane mislima iz svoje glave ispraznim zapisujući ih, izadjem na gradske ulice srećan što niko osim mene ne može da vidi svet mojim očima. I, ono sa čim nikada neću da se pomirim je da uspeh iole talentovane, mlade osobe zavisi isključivo od papira sa ištampanim brojevima na sebi. Zato koračam neznanim putem zatvorenih očiju, ne obazirući se na saplitanja onih koji to rade iz ljubomore koja je evoluirala u zlobu koja je prešla u naviku, i guranja napred onih drugih koji se mojim uspesima raduju kao svojim. Marku ovime ne mogu drugačije pomoći, osim da mu kažem da mi je velika inspiracija u borbi za ostvarenje svog sna. A, to je ono najbitnije za jednog umetnika. Da svojim darom usrećuje druge.
Ilija Najdanović