HC: Poslednjih godina se najviše bavite režijom. Recite nam nešto o tome.
BR: 2006. godine sam se zasitio slikarstva, a i dugogodišnje maltretiranje sa raznim muzičarima i neshvatanje medija za moj muzički rad me je malo odvukao i od rok stvaralaštva. Poeziju sam takođe u to vreme bio počeo da zapostavljam, te je moralo doći do neke ozbiljne prekretnice u mom kreativnom izražavanju. Meni je oduvek filmski medij bio i ostao najveća magija koja me najviše privlačila ali sve do te 2006. nisam se smeo usuditi da probam da radim na filmu jer sam mislio da sam ja za to nesposoban. Kada sam dokazao sebi da mogu da realizujem kinematografsko delo, postao sam nezasit u tom domenu, te se do danas nimalo nije ugasila ta vatrena iskra za radom na toj umetnosti.

HC: Vaš filmski rad cenjen je i van Srbije.
BR: Prvi filmski festival na kome sam učestvovao oržavao se u Tuzli 2007. godine, tako da sam od samih početaka, može se reći, nailazio na tu zanimljivu situaciju, da moj kvalitet shvate pre van, nego ovde ali mi je jako drago kada vidim da postoje i u Srbiji oni koji me podržavaju i cene u medijima. Smatram da je strašno važno da umetnik bude poštovan i van svoje matične države pošto tako pokazuje, između ostalog, da njegova dela nisu samo za domaću upotrebu jer svaki umetnik teži da bude deo svetske produkcije. Uz to, i sam stvaraoc treba da bude zadovoljan jer je svoju zemlju predstavljao negde sa svojim delom. Prošle godine sam sa svojim filmovima učestvovao na 8 inostranih festivala, tako da mogu da kažem da je 2012. bila jako uspešna, što se tiče mog kinematografskog delovanja van domovine. Na festivalu ''Art Deco de Cinema'' u Sao Paulu bio sam nominovan za kratki film ''Pozdrav video kasetama!'' u kategoriji ''Art on video''. To mi je najdraže prošlogodišnje učešće u svetu, pored učešća istog tog mog ostvarenja na festivalu u Edinburgu, u Škotskoj.

HC: U Srbiji ste 2012. dobili i jednu nagradu.
BR: Na reviji nezavisnih off-filmova Srbije u ''Srpskom Holywoodu'' dobio sam drugu nagradu za moj srednjemetražni film ''To moram''.   

HC: Vaš prvi dugometražni dokumentarac ''Bilo jednom u Paraćinu'' bio je prikazan prošle godine premijerno na ''Beldocsu''. Ovaj festival važi za jedan od najznačajnijih u domenu dokumentarnog film na Balkanu, a Vi i ove godine na ''Beldocsu'' imate premijeru Vašeg novog dugometražnog ostvarenja ''Kultura cveta''. Prava je retkost je da danas neko, pogotovo u Srbiji, bude toliko aktivan i da u kontinuitetu stvara. Recite nam nešto o tom novom dokumentarcu i kako uspevate da postignete takav neverovatan kontinuitet u stvaranju, sa obzirom na uslove u kojima radite filmove?
BR: ''Kultura cveta'' je crnohumorna priča o mladim umetnicima koji su odustali od umetnosti, o generaciji koja nema budućnosti, o propasti kulture, o sponi između novca i kulture... Jednom rečju, to je film koji se tiče svih nas koji smo ostali zdravi u duši i srcu. ''Kultura cveta'' nema veze sa klasičnim dokumentarcima i u sebi nosi pregršt poruka koje nisu vidljive na prvi pogled. Svaki kadar ima duboku metaforu koju će prepoznati kvalitetni gledaoci dok će ga oni koji ga površno gledaju, dolaziti u problem sa tumačenjem samog dela. Ovo ostvarenje, kao i sva ostala, radio sam bez pomoći bilo kakve institucije. Svi moji filmovi rađeni su sa mizernim budžetom koji je izlazio iz mog uglavnom praznog džepa. Tako sam pokazao da za stvaranje ozbiljnog ostvarenja ne treba novac, već hrabrost, ogromna energija i ideja od koje ne smeš da odustaješ, ako hoćeš da ideš do kraja jer kod ovakve vrste rada, gde si sam, moraš da budeš apsolutno istrajan. Dakle, razbio sam iluzije koje se gomilaju godinama u medijima - da neko nije mogao nešto da završi ili je film prosečan jer nije bilo dovoljno novca. Ja bih voleo da mogu da dobijem novac za niskobudžetni film ali posle toliko priznanja koja sam dobio, gotovo da mi nisu ni potrebne finansije. Odavno sam shvatio da novčanu pomoć ne treba tražiti jer se ovde ne daje novac za kulturu, već takozvana ''umetnost'' služi da se malo properu pare. Kultura je uvek tu, kao žrtva kojom manipulišu nekulturni ljudi.

HC: Rokenrol sastav ''Argus'', čiji ste Vi osnivač, prvu pesmu je objavio 1996. godine. Albumi su se ređali, a muzički stil se menjao. Da li je to bilo spontano ili sa namerom?
BR: Ja sam neko, ko voli da eksperimentiše i razbija šablone. To je jače od mene i zbog toga je teško nekim ljudima da me isprate, te je bend pretrpeo mnoge postave, najverovatnije i zato jer im je teško da se menjaju, a čovek mora da se menja kako bi napredovao.

HC: Sa kojom postavom ste bili najispunjeniji, a sa kojom postavom ste postigli najviše muzičke umetničke ciljeve i visine?
BR: Najispunjeniji sam bio sa postavom koja je nekoliko godina, u drugoj polovini 90-ih, bila pravi živi bend koji je nailazio na fenomenalan prijem kod publike ali i sa postavom u kojoj smo, samo klavijaturista i pevač Vladan Jovanović i ja, stvarali u studiju, nešto sasvim drugačije od onoga, što je ''Argus'' bio na bini u drugoj polovini tih 90-ih. Ta saradnja sa njim, je dala najkvalitetnije umetničke rezultate.

HC: Interesantno je da ste imali tvrdo jezgro najvatrenijih ljubitelja Vaše muzike, njih oko 200 do 250, koji su Vas redovno pratili po turnejama, i zajedno sa Vama putovali vozom. Ispričajte nam najzanimljivije anegdote.
BR: Bilo je jako lepih i nezaboravnih trenutaka, a mnoge stvari nisu za javnost. Ipak, možda će se nekom učiniti zanimljiv podatak, da smo često nastupali, na početku svoje karijere, u jednom kultnom rok prostoru u Paraćinu dok je trajala pauza tadašnjem stalnom tezgaroškom rok bendu koji svira rok klasike i ispostavilo se da publici uvek bude zabavnije kada mi nastupamo. Kada smo započinjali sa našom pank svirkom, nastajala bi odmah prava histerija. Čak su mnogi dolazili na to mesto, neposredno pred naš nastup samo zbog nas i to su stvari koje uvek ostaju u srcu. Recimo, u toku naše prve svirke u tom prostoru, desilo se da je publika uletela u bubnjeve i oborila klavijature, pa se sećam da sam posle nastupa pitao šefa tezgaroškog benda kakvi smo bili i da mi je on odgovorio: ''Odlični ste ali ste mnogo skupi''. Tada sam imao 15 godina i verovatno je ljudima bilo zanimljiva ta naša ogromna mladalačka energija koju smo sprovodili kroz muziku.

HC: Jednom ste na grupnom takmičarskom koncertu diskvalifikovani od strane žirija. Kako se to i zbog čega dogodilo?
BR: U leto 1998. godine u Ćupriji održan je na otvorenom veliki koncert sa jako puno mladih grupa iz mnogih gradova iz Srbije. Od svih tih bendova, mi smo imali najbrojniju i najvatreniju publiku koja je napravila ogromnu pometnju ispod bine ali je bilo i onih koji su se penjali na nju, pa su ih iz obezbeđenja vraćali dole. Ipak, to se ponavljalo, te smo mi zbog toga, ni kriv, ni dužni, diskvalifikovani, što je bio apsurd jer smo dokazali da smo najpopularniji na tom koncertu. Bilo nas je briga zbog diskvalifikacije jer nam je nagrada bila publika kakvu niko nije imao.

HC: Nakon određenog rada sa grupom, okrenuli ste se studijskom radu. Zašto, sa kojom namerom?
BR: Stalno smo svirali uživo i nakupilo se puno autorskih pesama koje smo hteli da snimimo. Postojala je dugogodišnja neutaživa želja da se uđe u neki studio, što se, na jedvite jade, i ostvarilo. Pre svega, nikako nisam hteo da se naš autorski rad zaboravi. Snimanjem studijskog albuma, ostao je večno zabeležen trag jednog vremena. Uskoro, sticajem okolnosti, živi nastupi su se proredili, a zatim sasvim prestali, te mi je jedina alternativa bila da, kad god mogu, snimim neku autorsku numeru i da održim koliko-toliko kontinuitet. 

HC: Vi ste i profesor likovne kulture u osnovnoj školi. Koliko mladi naraštaji imaju sluha i talenta za vizuelnu i zvučnu umetnost?
BR: Uvek se, u svakoj generaciji, nađe po neko, ko zaista želi da bude umetnik i ko zaista ima pravih potencijala da uspe u tome ali u globalu, mladi naraštaji, danas, nažalost nemaju sluha za vuzuelnu i zvučnu umetnost jer su ih, pre svega, upropastili TV i žuta štampa. Teško da ja kao pojedinac to mogu ispraviti ali se svom snagom trudim da ih odvučem od loših uticaja, koliko mi mogućnosti dozvoljavaju.

HC: U kom se umetničkom mediju najslobodnije i najkomotnije osećate? Koji Vas najviše ispunjava?
BR: U svakom mediju u kome sam se oprobao, ispunjavao je u potpunosti moju dušu. Film mi je veoma važan jer povezuje sve umetnosti, a to, da li se i najkomotnije i najslobodnije osećam u tom domenu, teško je reći jer je kinematografski posao ipak, najkomplikovaniji u tehičkom smislu od svih ostalih umetnosti, te dolazim do mnogih prepreka na koje ne nailazim u drugim disciplinama ali ništa ne može da kupi taj osećaj kada nakon napornog rada i uspešne realizacije, vidim da sam uspeo u onome što sam naumio. 

Sa Brankom razgovarao Milan B. Popović