Овај фасцинантно маштовит господин је рођен 1809. Године у Украјини. По рођењу му је презиме било Јанковски. Мало људи  зна да је био Украјинац. Спада у руске књижевнике, претежно је и писао на руском језику,сматра се зачетником руског реализма . Студирао је у Полтави, преселио се у Санкт Петербург и тамо стекао многе везе, познанства и трајна пријатељства.  Смрт његовог великог пријатеља Пушкина је окренула његов живот на неку другу страну. Мајка му је била врло религиозна, а након Пушкинове смрти он се окреће мистицизму, да би се последњих година врло озбиљно посветио вери. Пред крај живота је имао и психичких проблема, лутао је Европом, да би се настанио у Москви у својим последњим данима, у којој је и умро и био сахрањен. У једном налету психозе спаљује све своје рукописе, међу којим је био и наставак једног од романа који је познат широм света. Тешко ћете наћи образовану особу која није прочитала, или бар чула за њега. Роман о којем Вам говорим је `Мртве душе`, али сада нисам желела њему да се посветим. Исто тако, не желим да пишем његовој биографији, јер бих вероватно пропустила много битних и занимљивих детаља. А и све то може да се нађе и прочита на интернету. Желим да дам своје виђење. Морам признати да се нисам нешто специјално бавила Гогољевим стваралаштвом, а онда сам прочитала `Шињел`. Сплет бизарних и тривијалних околности може да доведе човека до катастрофе. Тек када прочитате ово дело, схватате како ситница попут рупе на капуту, може да преокрене живот сасвим и од њега направи само сенку онога који сте до тада живели. Али, ни то није дело на које сам хтела да вам скренем пажњу. Ово дело је неправедно слабо популаризовано код нас, људи за њега не знају, или су чули али нису  читали...

А сада, да покушам да Вас заинтересујем за „Нос“!

Берберин Иван Јаковљевич се буди. Из друге просторије допире предиван мирис свежег хлеба. Иван устаје, седа за сто и сече парче хлеба... И ту проналази нос! Прави правцати људски нос!!! Са ужасом схвата да је то нос једне од његових редовних муштерија и из страха да људи не схвате да је он крив, баца нос са моста у Неву. На сасвим другом делу Петрограда се дешава следећа ствар: мајор Коваљов се буди и одлази до огледала да погледа бубуљицу која му се појавила на лицу. Уместо бубуљице, не месту на којем му је некада био нос, види само савршено глатко место. Знајући да му `немање` носа угрожава будућност, јер без њега не може да напредује у послу, да нађе неку пристојну и богату девојку за женидбу, решава да пронађе тај свој нос где год да је нестао. Ипак је он човек кога чека велика будућност. Како сам сматра, битнији је од осталих људи. Охоло се опходи према сиромашнима, али је зато вансеријски љубазан према богатијима од себе. Он мора да успе!!! Даје оглас у новинама у нади да ће се нос појавити. А у међувремену, тај исти нос се неометано шета градом у облику  и са чином државног саветника. Нико ту ништа не разуме.  И како је нос нестао са мајоровог лица? Како тај исти нос сада може да има државну службу? И да ли ће сироти мајор Коваљов икада успети да врати свој нос и заједно са њим оствари све своје снове? То ћете већ морати сами да сазнате.

Сами ћете морати да видите на који начин аутор исмева све људе којима је чин најбитнији у животу, људе који себе схватају преозбиљно...  У случају да до сад нисте схватили( а не сумњам да јесте), открићу вам име овог непоновљивог човека. Упознајте се са њим, пружите му руку, представите се, утоните у његове речи... Замислите се, насмејте се и расплачите. Његово име је Николај Гогољ!

            *Гоголь = патак
             *Ходить гоголем = Шепурити се
Тамара Зукановић