Odložena smrt
Helly Cherry
Nevolje su počele oko grobnog mesta. Familiji tu ništa nije pomagalo; molbe, preklinjanja, pretnje – na groblju su ostali neumoljivi. Mesta nema, bili su kategorični, za one koji sve potrebne uslove nisu ispunili. Ako su baš toliko uporni, neka odu do gospodina Krunića, ali – što su od njih čuli, čuće i od njega, neka se ne zavaravaju.
Kada ih je Krunić nekako primio, odahnuli su. Sada ta komedija sigurno mora da se završi – tako su mislili.
Njima je jasno, rekoše mu skromno, da se bez članstva u Partiji ne može dobiti posao. To je u redu. Može da se razume i što bez toga čovek ne može ni stan da dobije. Shvatljivo je što se ne može ni niz drugih stvari. Oni sve to uvažavaju.
Ali ne mogu da shvate kako čovek na samrti ne može da dobije grobno mesto samo zato što nije ušao u Partiju. Uhvatila ih je panika – oni iz uprave groblja neće da popuste, a deda Životu samo što ne poseti Sveti Aranđel! Gde da ga sahrane kad umre?!
Dodadoše da su oni, inače, svi članovi Partije. Čak su u nju i decu upisali, još pre nego što su ih upisali u školu. Očekuju, zato, da Partija ponekad i njihove interese zaštiti.
Gospodin Krunić ih je gledao ispod oka. Članovi su Partije, rekao je, a ne shvataju trenutak u kojem žive, u koji su udenuti njihovi sitni životi. Da im je do Partije stalo, ne bi mu ni dolazili da kradu njegovo dragoceno predizborno vreme. Umesto što tu pred njim bogoradaju, nek uhvate dedu pod ruku i dovedu ga u Opštinski odbor da ga učlane. One će lično da ga upiše. Ako je deda ceo život proveo u mraku i neznanju, ne znači da takav treba i u zemljicu crnu da ode.
Čim se učlani, Života će dobiti svoju parcelu, pa može mirno da umre, a oni svoje poslove da posvršavaju. To je najviše što on, Krunić, za njih i dedu može da učini, a sada mora da ide, čekaju ga kod „Tri seljaka“. Kakvi su oni njegovi, ako ne požuri, neće mu ostaviti ni koščicu da oglođe.
Familija se pokupi i izađe iz zgrade.
Usput su većali. Znali su da dedu neće moći da ubede da se učlani. On, kraljev vojnik, kako je za sebe govorio, pre bi, njima uinat, umro bez grobnog mesta. Da uzmu budake i sahrane ga u avliji, ne ide zbog sveta, a i zabranjeno je.
Jedino što im još preostaje jeste da se postaraju za njegovo izlečenje. Ovako bolestan je još prgaviji i zadrtiji. Možda će malo smekšati kad se oporavi, ako se svi oko toga potrude. Postoji i malecna mogućnost da se i vremena promene pa mu za smrt, pored bolesti i starosti, ništa drugo neće biti potrebno. Na kraju, samo da dobiju u vremenu – možda će smisliti i nešto pametnije.
Čim stigoše kući, zemljosanog Životu prenesoše u najsvetliju sobu. Umiše ga i obrijaše. Snahe ga pridigoše i dadoše mu da jede pileće čorbice. Sinovi i unuci se rastrčaše na sve strane da kupe lekove što ih je lekar odavno prepisao.
Života od zaprepašćenja iskolači oči, na šta se svi uplašiše da mu je pozlilo pa se oko njega još više uzmuvaše.
Posle dva dana već je mogao sam da sedi i da zapoveda iz kreveta šta da mu donesu.
Sedmog dana je izašao u avliju.
Osmog se igrao s praunucima.
Devetog je na hoklici sedeo ispred kuće, o nečemu dugo razmišljao, a onda se nasmejao i glasno rekao:
„Deco, neću u Partiju!“
Sutradan je obukao odelo spremljeno za sahranu i odšetao do grada. Samo dok su ovi na vlasti, mislio je usput, ima da ga njegovi drže kao malo vode na dlanu! Doživeće bar stotu u zdravlju i veselju.
Na mitingu koji je toga dana u gradu Partija organizovala mnogi su se čudili krepkom starcu u narodnoj nošnji, koji je najviše pljeskao i najglasnije uzvikivao parole.
***
Slobodan R. Martinović rođen je 4. oktobra 1965. godine u Lazarevcu, od oca Radivoja i majke Mirjane. U tom gradu je završio osnovnu i srednju školu.
Na Pravnom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1990. godine, a na Defektološkom fakultetu u Beogradu diplomirao je 2000. godine.
Za rad Pravo i moral kao student je 1989. godine nagrađen prvom nagradom Univerziteta u Beogradu.
Magistrirao je sa odlikom na Pravnom fakultetu u Beogradu decembra 2006. godine (magistarska teza: Pitanje obaveznosti prava i morala), pred Komisijom za odbranu u sastavu: akademik prof. dr Kosta Čavoški, prof. dr Radmila Vasić i prof. dr Mirjana Todorović. Mentor za izradu teze bila je prof. dr Radmila Vasić.
Na Pravnom fakultetu u Beogradu doktorirao je sa odlikom 26. oktobra 2012. godine (doktorska disertacija: Pitanje pravnog subjektiviteta) pred Komisijom za odbranu u sastavu: akademik prof. dr Kosta Čavoški, prof. dr Radmila Vasić i prof. dr Dragan Mitrović. Mentor za izradu disertacije bila je prof. dr Radmila Vasić.
Zaposlen je u Osnovnoj školi „Dule Karaklajić“ u Lazarevcu, na poslu nastavnika u posebnoj nastavi, a od 2005. godine, pored posla u školi, obavlja i posao urednika u Pravnoj praksi, časopisu za primenu propisa.
Slobodan Martinović je, računajući i izmenjena i dopunjena izdanja, objavio 23 knjige u oblasti radnog prava, pravnog položaja, organizacije i rada ustanova za obrazovanje i vaspitanje i prava, obaveza i odgovornosti učenika i roditelja, kao i jednu knjigu u oblasti teorije i filosofije prava (Rasprave iz teorije i filosofije prava, „Liber“, Beograd 2009).
Pored knjiga, objavio je i preko 80 radova u navedenim oblastima, u časopisima: Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, Pravni život, Pro et contra, Škola, Izbor sudske prakse, Pravna praksa, Vox iuris i Pravo i društvo.
Slobodan Martinović piše i poeziju, aforizme, humoreske, kratke priče i dramske tekstove. Do sada je objavio jednu zbirku pesama (Jednostavne pesme, „Liber“, Beograd 2004), a zastupljen je i u nekoliko zajedničkih pesničkih zbirki. Kratke priče i humoreske objavljivao je u Ošišanom ježu i ABV hronici.
Oženjen je i ima dvoje dece.