Moram da priznam da mi se po prvi put desilo da ne mogu da osmislim odgovarajuću rečenicu kojom bih započeo tekst. Jednostavno, od toliko reči ne mogu pronaći one kojima bih započeo svoju priču o ličnosti kakva je Dilan Dog. 
Želeo bih da preskočim njegovu biografiju, koju oni koji ga čitaju znaju skoro kao svoju, i da krenem svoju priču o svom prvom i jedinom heroju. Odlučio sam da ovu kolumnu posvetim njemu, zato što on za mene nije samo još jedan strip junak. Ono što njega razlikuje od većine strip junaka jeste to što je on sasvim običan lik, skoro pa siromašan, bez prevelikih ciljeva u životu, lečeni alkoholičar i vegeterijanac sa mnoštvom fobija. A opet, istraživač noćnih mora koji se susreće sa svim onim što ljudi nazivaju ‘’horor’’ i ima posla sa razlicitim duhovima, vampirima, vukodlacima, reinkarnacijom, serijskim ubicama i jos mnogo, mnogo čime. Inače, psihologija je dokazala da svi mi, na ovaj, ili onaj način u različitoj meri ispoljavamo ineteresovanje za takve stvari i uživamo u tome. 
Pored ličnosti kakva je Dilan, Ticijan Sklavi je priču upotpunio i pojavom njegovih najboljih prijatelja Gruča i inspektora Bloka. Gručo. Dilanov pomoćnik koji mu se uvek nadje kada treba i koji priča originalne viceve posle kojih u većini slučajeva u njegovom pravcu poleti neki predmet. Što se tice Bloka, on je dobroćudni inspektor koji je bio Dilanov šef svojevremeno, a sada njegov prijatelj koji uporno odbija da veruje u natprirodno i upada u raznorazne nevolje zbog Dilana i njegovih slučaja, kako ih on naziva. Ono što je takodje zanimljivo u vezi Dilana Doga jeste i to što svira klarinet, iako je poprilično loš u tome, i što iz broja u broj sklapa maketu broda koju nikako da završi. Takodje, Dilan Dog je moj omiljeni strip junak i zbog toga što su sve epizode prave riznice korisnih informacija koje zauvek ostaju u fiokama sećanja onih koji ih pročitaju. 
Sa Dilanom sam se upoznao kao čupavi trinaestogodišnjak u majici grupe ‘’Kiss’’ koji ga je uporno izbegavao i davao prednost Zagoru, Mister Nou, i Texu Willeru zbog toga što mi je Dilan na prvi pogled delovao sasvim jednostavno i dosadno jedne Januarske veceri kada sam video da su svi drugi stripovi rasprodati. I to je bilo ono što mi je trebalo. Sto strana išaranih Sklavijevim genijalnim umom koji je kroz lik jednog istrazivača noćnih mora iz Londona koji vozi ‘’Bubu’’, iz broja u broj se zaljubljuje i gubi devojke i koji jedva preživljava, i kroz koje se prožimaju najrazličitiji prizori strave i užasa upotpunjeni činjenicama iz svih mogućih enciklopedija. 
Možda je Dilan moj omiljeni strip junak i zato što smo nas dvojica donekle isti. Uvek idemo do kraja, i imamo nešto kroz šta se sklanjamo od realnosti i ljudi. On svira, a ja pišem. I ne zanima nas da li se to nekome svidja ili ne. Složiću se sa autor/kom uvodnog teksta u jedan od poslednjih brojeva ovog junaka koji je napisao/la da mi koji sakupljamo stripove, ne sakupljamo samo gomilu svezaka koja se godinama gomila po stanu, i ničemu ne služi. Mi sakupljamo priče. Zapravo, svi mi sakupljamo priče, na ovaj ili onaj način. Takodje, kazu da mi nikada ne odrastamo. I možda su u pravu. Radije biram svet stripa od realnosti. Makar na tih sat vremena, koliko mi je potrebno da pročitam jedan strip. Bilo da se radi o Dilanu, Zagoru, Texu Willeru, Mister Nou, Dampyru, Bradu Barronu, TNT ekipi, Bleku ili komandantu Marku. 

Ilija Najdanović