Adrijan Sarajlija: Manufaktura G
Helly Cherry
Izdavačka kuća „Tardis“ pokrenula je ediciju Novi horizonti,“ gde objavljuje debitantska dela mladih autora; hvale vredan potez, nema šta. U Beogradu sam bukvalno opustošio njihov štand, a jedna od knjiga iz pomenute edicije, koju sam pazario na preporuku, bila je i „Manufaktura G,“ Adrijana Sarajlije.
Pomenuti pisac rođen je 1976. godine u Zvorniku. Završio prvu beogradsku gimnaziju, a 2001. i Medicinski fakultet u Beogradu. Specijalista pedijatrije.
Kratke priče i pripovetke objavljivane su mu u više domaćih i regionalnih antologija: „Best of Kišobran 1“ (2008), „Beli šum“ (2008), „Gradske priče 3 – Fantastika“ (2008), „Istinite laži“ (2009), „Gradske priče 4 – Vodenica“ (2009), „Best of Kišobran 2“ (2010), „Parasvemir“ (2010), „Fan(tom)“ (2010).
Oženjen Marijom, živi u Beogradu.
E sad. Sve bi bilo u redu, da nisu uporedili Sarajliju sa Nešićem; napalio sam se, a bogami i nažario, spreman da uvrstim još jednog autora u otkrovljenja i talente vaskolike srpske, bosanske, hrvatske, aka jugoslovenske književnosti. Vrativši se iz Beograda, krenuo sam sa čitanjem. Knjigu sam, zbog obaveza, završio sinoć. Utisci su sledeći.
Priča koja otvara zbirku nosi naziv „Viva la revolucion!“ Sarajlija se ovde, a videćemo i kasnije, drži tema koje dobro poznaje: u ovom slučaju, to je fudbal. Iz storije vidimo koliko je autoru značajna najvažnija sporedna stvar na svetu. No, to je to; priča kao priča me nije dojmila, masa opisa i poređenja su mi kočili fabulu radnje, koja je, ako ćemo iskreno, i sama nejasna.
Druga priča po redu je „Sve što raste.“ Storija ima potencijala, ali ne kao priča, nego kao roman. Stekao sam utisak da je ovo samo siže, koji je autor stavio na papir, da kasnije pregleda, uobliči u jedno ambicioznije delo. Priča teče od kraja prema početku; lepa zamisao, i donekle ostvarena. U storiji takođe vidimo da se autor pridržava terena koji najbolje poznaje – to je, naravno medicina. U svakom slučaju, najduža priča, koju bi valjalo proširiti.
„Abrakadabra“ je najbolja priča u zbirci. Ovde je sve odmereno, i priča lepo teče. Nema toliko opisa, a medicinski termini ne koče fabulu. Takođe, ista (fabula) je dobro osmišljena. Verujem da je ovo ta prelomna tačka, u kojoj se autor nalazi ili pada. Sarajlija polaže ispit, mada finese još treba dograditi. No, nemojmo biti preoštri: kao debitant, Sarajlija ovom pričom dolazi do izražaja za kojim je tragao u prethodnim storijama.
„Fenomen“ je jedna od najkraćih priča u zbirci. Pravo da Vam kažem, nije me dojmila; sve je tu, ali masa medicinskih termina koji se provlače kroz sve i jednu priču u zbirci već počinje lagano da smara. Razumem Sarajlijin poriv da piše o tome; čovek se snalazi na tom terenu, baš kao što se i ja snalazim na terenu psihologije. Ali...
„Hronovizija“ je jedna komična priča. Ideja je odlična, ali storiji nedostaje jasno definisan kraj. Ne kažem da u svakoj priči kraj treba biti tako definisan - primerice, japanski autori često ostavljaju otvorene krajeve i završavaju priče u najnezgodnijim momentima – ali ova priča je imala potencijala da bude so much more.
"Manufaktura G", priča po kojoj je zbirka dobila ime, je solidna. Ne znam šta da kažem; ova priča je ostavila različite utiske. Ideja je odlična, opisi tu stoje; ali postoji ta stalno prisutna stvar koja izmiče čitaocu i koja nije objašnjena na zadovoljavajući način. Opet, fabula je zanimljiva. Ne znam, ova priča me ostavila baš nedorečenim.
„Wasserkrabbe“ je storija smeštena u bosansko okruženje. Zajedno sa „Abrakadabrom“ spada u ponajbolje priče. Iskreno, mene to podnevlje ne zanima; dovoljno mi je svakodnevne bosanske stvarnosti za čitav život. No, oni koji vole istorijski potkovane priče, biće oduševljeni ovim delom. Sve je tu, fabula je na nivou.
„Western.“ U ovoj storiji dolazi do izražaja opsednutost samog autora filmovima koji su poznatiji kao...western, jelte. Posve razumem Adrijanovu opsesiju; doduše, moja opsesija se zove „Star Wars“, ali opsesija je opsesija, kakva god da je. Elem, priča je zanimljiva. Autoru sigurno ne manjkaju ideje; stvar koja ga koči je razrada tih istih ideja. Zbog toga se autor drži sveta koji poznaje – ne dopušta sebi eksperimentisanje u vidu nepoznatog. To je dobro. Ipak su ovo počeci. Ali, space, the final frontier, se mora upoznati. Pod dejstvom straha ponekad smo primorani sesti za kormilo Enterprise-a, i otići where no man has gone before.
„O anatomiji i drugim trikovima“ je priča koja donekle zaslužuje da se uporedi sa Nešićevim storijama. Iako je puna medicine, ovde mi, za razliku od drugih priča, ista nije toliko smetala. Sve su to afiniteti: priča je realističnija u odnosu na druge, u kojima je, nekako, medicina forsirana u fantastiku. Moj afinitet, s druge strane, naginje medicini u realizmu. Elem, priča je zanimljiva; puna je gotskih elemenata, horora (koji se inače proteže kroz većinu priča) i sve je lepo uklopljeno. Možda mi se priča svidela i zbog toga što sam imao sličnog profesora na fakultetu? Ko zna. U svakom slučaju, stvarno je okej.
Šta više reći? Svaki čitalac ima svoj ukus; na istom razvija svoje čitalačke sposobnosti, a bogami, mogu reći i da se razvija kao ličnost. Verujte, to vam kaže čika psiholog (soon to be). Nije u pitanju samo žanr; mislim i na sklapanje rečenica, način na koji autor predočava priču, plete klupko same fabule. Sarajlijin stil meni, recimo, ne leži. Ne mora da znači da se Vama neće svideti. Dosta ljudi koje poznajem je oduševljeno autorom; moje oduševljenje je pomalo splasnulo, kada sam shvatio da je poređenje sa Nešićem neosnovano. Knjigu u svakom slučaju možete kupiti u knjižari „Tardis“, a bogami i u svim bolje opremljenim knjižarama diljem Beograda. Pročitajte. Javite utiske. Toliko barem dugujemo autoru i izdavaču. Vladimir, over & out.
Kratke priče i pripovetke objavljivane su mu u više domaćih i regionalnih antologija: „Best of Kišobran 1“ (2008), „Beli šum“ (2008), „Gradske priče 3 – Fantastika“ (2008), „Istinite laži“ (2009), „Gradske priče 4 – Vodenica“ (2009), „Best of Kišobran 2“ (2010), „Parasvemir“ (2010), „Fan(tom)“ (2010).
Oženjen Marijom, živi u Beogradu.
E sad. Sve bi bilo u redu, da nisu uporedili Sarajliju sa Nešićem; napalio sam se, a bogami i nažario, spreman da uvrstim još jednog autora u otkrovljenja i talente vaskolike srpske, bosanske, hrvatske, aka jugoslovenske književnosti. Vrativši se iz Beograda, krenuo sam sa čitanjem. Knjigu sam, zbog obaveza, završio sinoć. Utisci su sledeći.
Priča koja otvara zbirku nosi naziv „Viva la revolucion!“ Sarajlija se ovde, a videćemo i kasnije, drži tema koje dobro poznaje: u ovom slučaju, to je fudbal. Iz storije vidimo koliko je autoru značajna najvažnija sporedna stvar na svetu. No, to je to; priča kao priča me nije dojmila, masa opisa i poređenja su mi kočili fabulu radnje, koja je, ako ćemo iskreno, i sama nejasna.
Druga priča po redu je „Sve što raste.“ Storija ima potencijala, ali ne kao priča, nego kao roman. Stekao sam utisak da je ovo samo siže, koji je autor stavio na papir, da kasnije pregleda, uobliči u jedno ambicioznije delo. Priča teče od kraja prema početku; lepa zamisao, i donekle ostvarena. U storiji takođe vidimo da se autor pridržava terena koji najbolje poznaje – to je, naravno medicina. U svakom slučaju, najduža priča, koju bi valjalo proširiti.
„Abrakadabra“ je najbolja priča u zbirci. Ovde je sve odmereno, i priča lepo teče. Nema toliko opisa, a medicinski termini ne koče fabulu. Takođe, ista (fabula) je dobro osmišljena. Verujem da je ovo ta prelomna tačka, u kojoj se autor nalazi ili pada. Sarajlija polaže ispit, mada finese još treba dograditi. No, nemojmo biti preoštri: kao debitant, Sarajlija ovom pričom dolazi do izražaja za kojim je tragao u prethodnim storijama.
„Fenomen“ je jedna od najkraćih priča u zbirci. Pravo da Vam kažem, nije me dojmila; sve je tu, ali masa medicinskih termina koji se provlače kroz sve i jednu priču u zbirci već počinje lagano da smara. Razumem Sarajlijin poriv da piše o tome; čovek se snalazi na tom terenu, baš kao što se i ja snalazim na terenu psihologije. Ali...
„Hronovizija“ je jedna komična priča. Ideja je odlična, ali storiji nedostaje jasno definisan kraj. Ne kažem da u svakoj priči kraj treba biti tako definisan - primerice, japanski autori često ostavljaju otvorene krajeve i završavaju priče u najnezgodnijim momentima – ali ova priča je imala potencijala da bude so much more.
"Manufaktura G", priča po kojoj je zbirka dobila ime, je solidna. Ne znam šta da kažem; ova priča je ostavila različite utiske. Ideja je odlična, opisi tu stoje; ali postoji ta stalno prisutna stvar koja izmiče čitaocu i koja nije objašnjena na zadovoljavajući način. Opet, fabula je zanimljiva. Ne znam, ova priča me ostavila baš nedorečenim.
„Wasserkrabbe“ je storija smeštena u bosansko okruženje. Zajedno sa „Abrakadabrom“ spada u ponajbolje priče. Iskreno, mene to podnevlje ne zanima; dovoljno mi je svakodnevne bosanske stvarnosti za čitav život. No, oni koji vole istorijski potkovane priče, biće oduševljeni ovim delom. Sve je tu, fabula je na nivou.
„Western.“ U ovoj storiji dolazi do izražaja opsednutost samog autora filmovima koji su poznatiji kao...western, jelte. Posve razumem Adrijanovu opsesiju; doduše, moja opsesija se zove „Star Wars“, ali opsesija je opsesija, kakva god da je. Elem, priča je zanimljiva. Autoru sigurno ne manjkaju ideje; stvar koja ga koči je razrada tih istih ideja. Zbog toga se autor drži sveta koji poznaje – ne dopušta sebi eksperimentisanje u vidu nepoznatog. To je dobro. Ipak su ovo počeci. Ali, space, the final frontier, se mora upoznati. Pod dejstvom straha ponekad smo primorani sesti za kormilo Enterprise-a, i otići where no man has gone before.
„O anatomiji i drugim trikovima“ je priča koja donekle zaslužuje da se uporedi sa Nešićevim storijama. Iako je puna medicine, ovde mi, za razliku od drugih priča, ista nije toliko smetala. Sve su to afiniteti: priča je realističnija u odnosu na druge, u kojima je, nekako, medicina forsirana u fantastiku. Moj afinitet, s druge strane, naginje medicini u realizmu. Elem, priča je zanimljiva; puna je gotskih elemenata, horora (koji se inače proteže kroz većinu priča) i sve je lepo uklopljeno. Možda mi se priča svidela i zbog toga što sam imao sličnog profesora na fakultetu? Ko zna. U svakom slučaju, stvarno je okej.
Šta više reći? Svaki čitalac ima svoj ukus; na istom razvija svoje čitalačke sposobnosti, a bogami, mogu reći i da se razvija kao ličnost. Verujte, to vam kaže čika psiholog (soon to be). Nije u pitanju samo žanr; mislim i na sklapanje rečenica, način na koji autor predočava priču, plete klupko same fabule. Sarajlijin stil meni, recimo, ne leži. Ne mora da znači da se Vama neće svideti. Dosta ljudi koje poznajem je oduševljeno autorom; moje oduševljenje je pomalo splasnulo, kada sam shvatio da je poređenje sa Nešićem neosnovano. Knjigu u svakom slučaju možete kupiti u knjižari „Tardis“, a bogami i u svim bolje opremljenim knjižarama diljem Beograda. Pročitajte. Javite utiske. Toliko barem dugujemo autoru i izdavaču. Vladimir, over & out.
Vladimir Bjelajac