U MESO – Tumorno tkivo Dejvida Kronenberga IV deo - Scanners
Helly Cherry
IV deo – Scanners
10 sekundi... počinješ da osećaš bol.
15 sekundi... ne možeš da dišeš.
20 sekundi... eksplodiraš!
Nakon filmova koji su opisani u prethodna tri teksta, Dejvid Kronenberg – već afirmisani kanadski autor u svetu horor i SF žanra – odlučio je da publiku obraduje svojim do tada najkomercijalnijim filmom kojeg su, iako iznenađeni mnogim momentima, raširenih ruku dočekali kako ljubitelji njegovog rada i pomenutih žanrova, tako i ljubitelji holivudske produkcije i već standardizovane filmske estetike.
Scanners (1981) – sa radnim naslovima The Sensitives i Telepathy 2000
10 sekundi... počinješ da osećaš bol.
15 sekundi... ne možeš da dišeš.
20 sekundi... eksplodiraš!
Nakon filmova koji su opisani u prethodna tri teksta, Dejvid Kronenberg – već afirmisani kanadski autor u svetu horor i SF žanra – odlučio je da publiku obraduje svojim do tada najkomercijalnijim filmom kojeg su, iako iznenađeni mnogim momentima, raširenih ruku dočekali kako ljubitelji njegovog rada i pomenutih žanrova, tako i ljubitelji holivudske produkcije i već standardizovane filmske estetike.
Scanners (1981) – sa radnim naslovima The Sensitives i Telepathy 2000
Finansijski uspeh Kronenbergovog poslednjeg filma The Brood, omogućio je autoru da napusti granice artističke i žanrovske kinematografije i nađe se u svetu mejnstrim filmske produkcije, a takođe i ohrabrilo „Filmplan International“ da u njegov novi projekat investira između tri i po i četiri miliona dolara, što se, nakon plasmana i distribucije, vratilo trostruko.
Osamdesete su bile godine kada su barijere cenzure u svetu filma popustile pred kreativnošću koja je razdirala neafirmisani domen i sigruno se probijala u mejnstrim, a ljudsko viđenje sveta na neki način evoluiralo i učinilo da se postojeća naučna saznanja, naročito iz oblasti neuropsihologije, psihopatologije i percepcije, učine nekompletnim. Ovakve okolnosti prouzrokovale su porast interesovanja za fenomen ESP-a, telepatije i telekineze i pobudile radoznalost, kao i stvaralačke potencijale mnogih istraživača, ali i autora. Jedan od demonstrativnijih rezultata je roman Firestarter Stivena Kinga, koji je 1980. godine obznanjen kao dublji pristup problematici i detaljnije istražena tema, nego što je to bio slučaj sa romanom Carrie iz 1974. godine, kada su čitaoci posvedočili naznakama interesovanja ovog autora za fenomene uma i skrivene moći koje poseduje.
Dejvid Kronenberg, već poznat po očaranosti ljudskim mesom i organskom patologijom vezanom za unutrašnje psihološke procese, samo godinu dana kasnije, publici predstavlja novi produkt svoje mračne fascinacije, ali ovog puta u znatno drugačijem ruhu. Iako po izvesnim motivima blizak svom prethodniku, film Scanners je specifičan Kornenebrgov rad po mnogo čemu.
U skladu sa visokim budžetom, promotivna strategija distributera bila je znatno sistematičnija, a marketinška kampanja celovitija i stručnije osmišljena nego što je to bio slučaj sa prethodnim Kronenbergovim radovima. Najupečatljiviji momenat kampanje bio je dvominutni odlomak iz filma, koji se emitovao u bioskopima, a koji je Scanners načinio vanvremenskim ostvarenjem.
Naime, većina Kronenbergovih filmova obeležena je originalnim autorskim pristupom, kao i upečatljivom vizuelnom asocijacijom. Tako film Shivers pamtimo po parazitu koji izlazi iz usta prethodnog domaćina, ili vrluda po kadi u kojoj se kupa Barbara Stil pre nego što joj uroni u međunožje, Rabid po jedinstvenom potpazušju Merilin Čejmbers koje predstavlja svojevrsan doživljaj vampirizma, a The Brood po ikoničnoj slici majke paklenog nakota sa matericom koja joj u svojoj punoj funkcionalnosti štrči od ostatka telesne građe, eksternalizovana kao opredmećenje potisnutog nezadovoljstva. U slučaju filma Scanners, pamtljiv deo je upravo onaj koji je ekipa marketinških menadžera koji su stajali iza promocije odabrala za prikazivanje tokom svoje dvominutne kampanje. Ne samo što se zainteresovanost za film Scanners nepojmljivo uvećala nakon pretpremijernog emitovanja odabrane scene, već je i sam odlomak proglašen za jednu od najstrašnijih najava ikada. Nakon šokantne fotografije prethodno objavljene u Fangoria magazinu, publika je, iako delimično pripremljena, bila prestravljena i zabezeknuta neočekivanim sadržajem kojem su posvedočili tokom promotivne kampanje. Reč je, naravno, o sceni u kojoj Majkl Ajronsajd (neplanirana zvezda filma) demonstrira svoje psihokinetičke sposobnosti, tako što snagom uma izaziva da glava kolege za stolom eksplodira. Ova scena obeležila je ne samo film Scanners i Kronenbergov rad, već i horor i SF žanr uopšte, i jedna je od najfascinantnijih horor scena, iako se danas, u CGI svetu i horor industriji može osloviti kao izanđala. Takođe, samo je predznak onoga što je publiku očekivalo u filmu, a što je bio izuzetan plod saradnje Dejvida Kronenberga i majstora protetike i specijalnih efekata Dika Smita (za gejzir krvi, mozga i parčića lobanje koji se razleteo u trenutku pucanja glave, autori su iskoristili model glave ispunjen kondomima oteklim od sluzi i crvenog gela, koji su zatim, na ideju koordinatora Gerija Zelera, razneli pucnjem iz sačmare i ovekovečili svoje prisustvo u žanru).
Ono što je dočekalo zainteresovane na premijeri, bilo je u skladu sa najavljenim sadržajem u odlomku i izazvalo oduševljenje mase i izvan ograničenog kruga ljubitelja telesnog horora, iako su pojedini tvrdokorni kritičari – opčinjeni prethodnim „mesnatijim“ radovima ovog reditelja (naročito filmom The Brood) – izneli i dozu blagog razočarenja zbog vidljive promene u pristupu koji Scanners pre približava naučnoj fantastici i trilerima orijentisanim ka špijunaži i misterioznim vladinim i nevladinim organizcijama, nego što ga utvrđuje u žanru u kojem je začet. Takođe, ono što je pojedine gledaoce nateralo na razmišljanje bio je i nedostatak prenaglašene fizičke patologije i deformacija, zatim eksplicitnog seksualnog sadržaja i Kronenbergove jedinstvene interpretacije nagonskog. Ipak, nesumnjivo, Scanners je bio i ostao jedan od najzabavnijih Kronenbergovih filmova, sa obiljem pirotehnike, tajnim društvima, sektama odmetnika, jurnjavom automobilima, akcionim scenama i pucnjavom koje ima čak i previše.
Film se bavi fenomenima ESP-a, telekineze i propratnih mentalnih sposobnosti, dok nam predstavlja posebnu grupu unesrećenih marginalaca nazvanih „Scanners“, ili „Kontrolori“, kako su ih oslovili domaći prevodioci. Grupa je sačinjena od žrtava posledica sintetisanog hormona, koji je eksperimentalno korišćen tokom trudnoće njihovih majki. Jasno je da je autor inspiraciju našao u aferi sa lekom tamidolom (sredina dvadesetog veka), kada je nakon eksperimentalnog korišćenja tokom trudnoće – protiv jutarnje mučnine i nesanice – ustanovljeno da je reč o teratogenom faktoru sa preko 10.000 žrtava koje su se rađale sa teškim fizičkim deformitetima. Imajući u vidu tipičnu Kornenbergovu fascinaciju organskim, moglo se očekivati da će reditelj inspirisan ovakvim sadržajem da nastavi sa eksploatacijom telesne simptomatologije, naročito na tako plodnom tlu. Ipak, autor se odlučio za suprotno, i celokupnu simptomatologiju ograničio na psihičku moć koja se manifestuje na raznolike načine, a samo je usled neprimerene upotrebe, ili tokom sukoba sa drugim pripadnikom grupe prati i fizička simptomatologija.
U okviru ovakvih motivacionih sadržaja, raspreda se prilično konfuzan narativ i u prilici smo da upoznamo Kamerona Vejla, jednog od kontrolora koji shvata da moć kojom je obdaren ne predstavlja blagoslov, već prokletstvo praćeno kompleksnim okolnostima koje narušavaju sve aspekte njegovog života i čine ga društveno izopštenim tragičnim likom na granici ludila. Kameron je u stanju da čita misli „običnjaka“, što mu otežava svakodnevnicu, naročito kada unutrašnji glasovi okolnih ljudi počnu da se gomilaju i prepliću, a ponekad, ukoliko su dovoljno zli i negativni, nateraju ga i na fizički napad. Posmatrajući kontrolore iz ovog ugla, zaključujemo da film Scanners, kao i većina Kronenbergovih ostvarenja, nije samo akcijom nabijena dvosatna pričica na koju će gledalac zaboraviti nakon odjavne špice, već i detaljna društvena analiza koja ukazuje na izraženu socijalnu patologiju. U ovom filmu, konkretno, Kronenberg se bavi pitanjem marginalizovanog pojedinca i diskriminacije invalidnih, obolelih ili intelektualno ometenih i socijalno neprilagođenih, stavljajući akcenat i na fidbek koji dobijaju od okruženja kao jedan od presudnih faktora za život sa hendikepom. Uz to, Scanners su i Kronenbergov jasan udar na zdravstveni sistem i farmaciju, iako se trudi, da kao i ostali Kronenbergovi radovi, zaobiđe direktnu povezanost sa okolnostima u Kanadi. Isto tako, ispituju se i pojedini egzistencijalni aspekti, naročito onaj koji se tiče očuvanja sopstvenog razuma i sistema vrednosti u društvu koje na sve načine pokušava da taj sistem potčini vlastitim potrebama. Akcenat je stavljen na um i mentalnu snagu pojedinca kao osnovno oružje u bici protiv neprimerenih normi, nauke i medija koji pokušavaju da mu oduzmu intimu i sopstvenu tačku gledišta.
Kao da borba sa posledicama „talenta“ glavnom junaku Kameronu nije pala dovoljno teško, ispostavlja se da je on, zapravo, jedan od najmoćnijih kontrolora za kojeg je izuzetno zainteresovana kompanija „KonSek“, koja sposobnosti obdarenih želi da iskoristi u sopstvene svrhe. Doktor Rut, jedan od psihofarmaceuta u kompaniji, Kameronu predstavlja lek efemorol, koji ublažava simptome ESP-a i pojedincu omogućava da kontroliše svoje ponašanje. Ono što Kameron ne zna je da mu se smeši sudbina borca protiv odmetnute grupe kontrolora koju predvodi Deril Revok, takođe jedan od najobdarenijih.
Nakon komplikovanog zapleta, nekoliko akcionih scena i upoznavanja sa delatnošću skenera Pirsa (Robert Silvermen iz The Brood, i Kronenbergov artistički pečat celom filmu) – koji sa svojim mentalnim sposobnostima izlazi na kraj baveći se vajarstvom, u ateljeu karakterističnom po prisustvu ogromne, šuplje glave koja predstavlja maštovitu vizuelizaciju muke kontrolora – mnogo pucnjave, mnogo žrtava i ulične jurnjave, u prilici smo da posvedočimo i konfrontaciji najjačih kontrolora i to u borbi jedan-na-jedan, koja se završava impresivno i uz zanimljiv obrt.
Iako veoma dobro prihvaćen, ne može se reći da film nema falinki.
Pre svega, slabosti su uočljive u samoj priči i pretpostavlja se da su neuverljivost i pojedini logički propusti posledica činjenice da je Kronenberg, iz raznolikih finansijskih razloga koji ponovo uključuju i ozloglašen kanadski porez, ušao u produkciju bez dovršenog scenarija, kojeg je dopujnavao tokom snimanja. Tako smo dobili zbunjujuć i krpljen narativ, prepun rupa i neobjašnjenih, kao i neobjašnjivih delova, pa imamo suviše pucnjave i akcije kojima pokušavaju da se zamaskiraju nedostaci dijaloga i kontrolore koji čitaju misli, ali ih napad sa leđa iznenadi, kao i još nekoliko nelogičnih momenata.
Još jedna od slabih tački ovog filma takođe je posledica brzoplete realizacije uslovljene unapred određenim terminom, a odnosi se na loš odabir glavnog glumca. Reč je o Stivenu Leku, slikaru po profesiji, koji se u ulozi Kamerona Vejla obreo „zbog lepih očiju“ u svakom smislu tih reči – postoje glasine da je Kronenberg ovakav nekarakteristično loš odabir glavnog glumca izvršio na osnovu kristalno plave boje Stivenovih očiju, iako postoje i druge tvrdnje. Doduše, Stivenov pogled je zaista opčinjavajuć, naročito u situacijama demonstracije telekinetičkih moći, ali sve pada u vodu kada se dođe do dijaloga, u kojem nailazimo na neupečatljivo mrmljanje lišeno bilo kakve emocije. Takva greška, na svu sreću, nije se desila u slučaju odabira ostatka glumačke ekipe, pa imamo Majkla Ajronsajda koji je svojom impresivnom pojavom obezbedio i prisustvo na plakatu i komentar da je „izneo“ film u ulozi Revika, glavnog negativca koji je pokupio svu slavu. Zatim, tu je i Patrik MekGuan u ulozi doktora Ruta, kao i Dženifer O'Nil koja se odlično snašla u ulozi Kim Obrist, prilično zapostavljene, ali svakako nezanemarljive heroine.
Sa druge strane, Scanners obiluje fenomenalnim i krajnje neočekivanim, a odlično uklopljenim zvučnim efektima, naročito u scenama sukobljavanja umovima, a sve u pratnji izuzetne muzičke podloge za koju je ponovo odgovoran Hauard Šor, miksujući elektronski žanr sa klasičnim zvukom, u produkt koji se savršeno nadovezuje na atmosferu u svim scenama, a posebno u poslednjoj koja je predstavljala najzahtevniji momenat sinergije zvuka, slike i ideje.
U zaključku se može navesti da je film Scanners daleko od krune Kronenbergove karijere, ali svakako ostaje zabavna priča, sa jednom od najupečatljivijih scena u horor žanru, kao i inspiracija za mnoge nastavke (Scanners II: The New Order i Scanners III: The Takeover, u Britaniji poznat i kao Scanner Force) i adaptacije (Scanner Cop i Scanner Cop II poznat i kao Scanners: The Showdown).
Kao da borba sa posledicama „talenta“ glavnom junaku Kameronu nije pala dovoljno teško, ispostavlja se da je on, zapravo, jedan od najmoćnijih kontrolora za kojeg je izuzetno zainteresovana kompanija „KonSek“, koja sposobnosti obdarenih želi da iskoristi u sopstvene svrhe. Doktor Rut, jedan od psihofarmaceuta u kompaniji, Kameronu predstavlja lek efemorol, koji ublažava simptome ESP-a i pojedincu omogućava da kontroliše svoje ponašanje. Ono što Kameron ne zna je da mu se smeši sudbina borca protiv odmetnute grupe kontrolora koju predvodi Deril Revok, takođe jedan od najobdarenijih.
Nakon komplikovanog zapleta, nekoliko akcionih scena i upoznavanja sa delatnošću skenera Pirsa (Robert Silvermen iz The Brood, i Kronenbergov artistički pečat celom filmu) – koji sa svojim mentalnim sposobnostima izlazi na kraj baveći se vajarstvom, u ateljeu karakterističnom po prisustvu ogromne, šuplje glave koja predstavlja maštovitu vizuelizaciju muke kontrolora – mnogo pucnjave, mnogo žrtava i ulične jurnjave, u prilici smo da posvedočimo i konfrontaciji najjačih kontrolora i to u borbi jedan-na-jedan, koja se završava impresivno i uz zanimljiv obrt.
Iako veoma dobro prihvaćen, ne može se reći da film nema falinki.
Pre svega, slabosti su uočljive u samoj priči i pretpostavlja se da su neuverljivost i pojedini logički propusti posledica činjenice da je Kronenberg, iz raznolikih finansijskih razloga koji ponovo uključuju i ozloglašen kanadski porez, ušao u produkciju bez dovršenog scenarija, kojeg je dopujnavao tokom snimanja. Tako smo dobili zbunjujuć i krpljen narativ, prepun rupa i neobjašnjenih, kao i neobjašnjivih delova, pa imamo suviše pucnjave i akcije kojima pokušavaju da se zamaskiraju nedostaci dijaloga i kontrolore koji čitaju misli, ali ih napad sa leđa iznenadi, kao i još nekoliko nelogičnih momenata.
Još jedna od slabih tački ovog filma takođe je posledica brzoplete realizacije uslovljene unapred određenim terminom, a odnosi se na loš odabir glavnog glumca. Reč je o Stivenu Leku, slikaru po profesiji, koji se u ulozi Kamerona Vejla obreo „zbog lepih očiju“ u svakom smislu tih reči – postoje glasine da je Kronenberg ovakav nekarakteristično loš odabir glavnog glumca izvršio na osnovu kristalno plave boje Stivenovih očiju, iako postoje i druge tvrdnje. Doduše, Stivenov pogled je zaista opčinjavajuć, naročito u situacijama demonstracije telekinetičkih moći, ali sve pada u vodu kada se dođe do dijaloga, u kojem nailazimo na neupečatljivo mrmljanje lišeno bilo kakve emocije. Takva greška, na svu sreću, nije se desila u slučaju odabira ostatka glumačke ekipe, pa imamo Majkla Ajronsajda koji je svojom impresivnom pojavom obezbedio i prisustvo na plakatu i komentar da je „izneo“ film u ulozi Revika, glavnog negativca koji je pokupio svu slavu. Zatim, tu je i Patrik MekGuan u ulozi doktora Ruta, kao i Dženifer O'Nil koja se odlično snašla u ulozi Kim Obrist, prilično zapostavljene, ali svakako nezanemarljive heroine.
Sa druge strane, Scanners obiluje fenomenalnim i krajnje neočekivanim, a odlično uklopljenim zvučnim efektima, naročito u scenama sukobljavanja umovima, a sve u pratnji izuzetne muzičke podloge za koju je ponovo odgovoran Hauard Šor, miksujući elektronski žanr sa klasičnim zvukom, u produkt koji se savršeno nadovezuje na atmosferu u svim scenama, a posebno u poslednjoj koja je predstavljala najzahtevniji momenat sinergije zvuka, slike i ideje.
U zaključku se može navesti da je film Scanners daleko od krune Kronenbergove karijere, ali svakako ostaje zabavna priča, sa jednom od najupečatljivijih scena u horor žanru, kao i inspiracija za mnoge nastavke (Scanners II: The New Order i Scanners III: The Takeover, u Britaniji poznat i kao Scanner Force) i adaptacije (Scanner Cop i Scanner Cop II poznat i kao Scanners: The Showdown).
Radoslav Slavnić