Spomenka Pululu, Nomadi
Helly Cherry
Spomenka Pululu, Nomadi, Tardis, str. 117, Beograd, 2010.
Kada se raspravlja o fantastici i naučnoj fantastici, obično se raspravlja o muškim autorima: Goranu Skrobonji, Ivanu Nešiću, Bobanu Kneževiću, Iliji Bakiću, Radmilu Anđelkoviću... Evo jedne autorke koja može rame uz rame da stane sa ovim sjajnim piscima.
Spomenka Pululu ne bavi se samo i prvenstveno pisanjem. Ona je urednik, izdavač i kulturni aktivista, član društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, kluba koji je iznedrio najveći broj najboljih pisaca fantastike kod nas.
Svoju prvu samostalnu knjigu, koju vam danas predstavljamo, naslovila je, za fantastiku, neobičnim, kratkim imenom „Nomadi“. Zašto da ne? Nomada ima i u svetu fantastike: čarobnjaci i veštice su ti koji najčešće lutaju začaranim šumama i stranim, neobičnim zemljama, junaci su ti koji tragaju za izgubljenim blagom i zmajevima.
Jedna od najoriginalnijih priča na ovim našim prostorima, „Jeđupka“, otvara zbirku, koju čini deset kratkih priča, od kojih su neke već objavljene u našoj periodici („Omaja“, kao Spomenka Stefanović) i zbirkama kratkih priča („Istinite laži“, „Beli šum“, kao Spomenka Stefanović Pululu)... Skrećem pažnju i na odlična imena koja je odabrala za svoje junake i junakinje: Atanđu, Kosjenka, Cvrčak, Nova (što su ujedno i nazivi priča).
Složenost i slojevitost nekih priča (naročito „Jeđupke“) zahteva pomno, pažljivo čitanje i iščitavanje, ali za taj dodatni napor koji ulažete, bivate nagrađeni jednim od najmaštovitijih i najoriginalnijih svetova izmaštanih na ovim prostorima. Neću vam opisivati svet u koji uranjate, nešto morate da otkrijete i sami.
Ne treba, čini mi se, posebno naglašavati da su protagonisti priča sami i usamljeni, da imaju malo prijatelja i puno problema, od kojih su neki benigni, neki šaljivi, treći nerešivi. Priče su, iako govore o ljudima koji nisu sa ovoga sveta i situacijama koje nisu od ovog sveta, sasvim prikladne za vreme u kojem živimo: kratke, sa malo, otuđenih, likova, kao što smo i mi sami.
Zbirku zatvara, možda najslabija od svih, ali ipak šarmantna, priča „Cvrčci“. Lektura je nešto bez čega jedna priča, a naročito jedna zbirka ne ide. Tako je i sa ovom zbirkom: primetan je nedostatak lektora. Priče, međutim, zbog toga nisu ništa manje zanimljive, ništa manje čitljive. Zbuniće vas možda ponegde, ali i razgaliti.
Tamara Lujak
Kada se raspravlja o fantastici i naučnoj fantastici, obično se raspravlja o muškim autorima: Goranu Skrobonji, Ivanu Nešiću, Bobanu Kneževiću, Iliji Bakiću, Radmilu Anđelkoviću... Evo jedne autorke koja može rame uz rame da stane sa ovim sjajnim piscima.
Spomenka Pululu ne bavi se samo i prvenstveno pisanjem. Ona je urednik, izdavač i kulturni aktivista, član društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, kluba koji je iznedrio najveći broj najboljih pisaca fantastike kod nas.
Svoju prvu samostalnu knjigu, koju vam danas predstavljamo, naslovila je, za fantastiku, neobičnim, kratkim imenom „Nomadi“. Zašto da ne? Nomada ima i u svetu fantastike: čarobnjaci i veštice su ti koji najčešće lutaju začaranim šumama i stranim, neobičnim zemljama, junaci su ti koji tragaju za izgubljenim blagom i zmajevima.
Jedna od najoriginalnijih priča na ovim našim prostorima, „Jeđupka“, otvara zbirku, koju čini deset kratkih priča, od kojih su neke već objavljene u našoj periodici („Omaja“, kao Spomenka Stefanović) i zbirkama kratkih priča („Istinite laži“, „Beli šum“, kao Spomenka Stefanović Pululu)... Skrećem pažnju i na odlična imena koja je odabrala za svoje junake i junakinje: Atanđu, Kosjenka, Cvrčak, Nova (što su ujedno i nazivi priča).
Složenost i slojevitost nekih priča (naročito „Jeđupke“) zahteva pomno, pažljivo čitanje i iščitavanje, ali za taj dodatni napor koji ulažete, bivate nagrađeni jednim od najmaštovitijih i najoriginalnijih svetova izmaštanih na ovim prostorima. Neću vam opisivati svet u koji uranjate, nešto morate da otkrijete i sami.
Ne treba, čini mi se, posebno naglašavati da su protagonisti priča sami i usamljeni, da imaju malo prijatelja i puno problema, od kojih su neki benigni, neki šaljivi, treći nerešivi. Priče su, iako govore o ljudima koji nisu sa ovoga sveta i situacijama koje nisu od ovog sveta, sasvim prikladne za vreme u kojem živimo: kratke, sa malo, otuđenih, likova, kao što smo i mi sami.
Zbirku zatvara, možda najslabija od svih, ali ipak šarmantna, priča „Cvrčci“. Lektura je nešto bez čega jedna priča, a naročito jedna zbirka ne ide. Tako je i sa ovom zbirkom: primetan je nedostatak lektora. Priče, međutim, zbog toga nisu ništa manje zanimljive, ništa manje čitljive. Zbuniće vas možda ponegde, ali i razgaliti.
Tamara Lujak