Klupa. Levu stranu jedne sasvim obične klupe zauze čovek srednjih godina. Na kolenima drži čist beli peškir, uredno složen. Rukama ga pritiska odozgo i s vremena na vreme ispravlja ivice.
Čeka.
Ponekad podigne glavu. Pogled mu se tad gubi u beskrajno beloj prostoriji; kao da razmišlja o odgovorima i kao da ih svuda unaokolo traži. Osim njega, klupe i peškira ničeg drugog nema. Nema prolaznika, nema vetra, zvuka, neba. Zabrinut i pomalo preplašen izraz na njegovom licu postaje sve primetniji. Bore na čelu su, tokom poslednjih nekoliko godina, pobedile u izražajnosti one na obrazima, koje su nastale istrajnim osmesima. Sede vlasi u kosi miruju. Došao je trenutak za rezultate na ispitu koji je polagao celog života. Da li je prošao?

Pažnju mu odvlači zvuk koji dolazi desno od klupe. Prilazi mu potpuno mokro dete sa zbunjenim izrazom lica. Ne skida pogled sa nepoznate osobe. Zastaje pred klupom. Gledaju se nekoliko ćutljivih sekundi, kad se čovek trgnu, raširi peškir i obrisa detetu vodu sa lica. Podiže ga na klupu i namešta u udoban položaj. Mala glava sve vreme posmatra čoveka koji se trudi da započne razgovor.
- Iznenadio si nas, znaš? – rekao je posle nekog vremena. Odgovora nije bilo.
- Očekivali smo te za nekih mesec dana, ali si bio uporan i došao si ranije - osmeh mu se izgubi sa lica.
- Mislim, nema veze. Nije to ništa strašno. Važno je da si tu. Ona je ta koja je bila nestrpljiva, ja...
Rečenica mu zamre na usnama. Dete skrene pogled ka potpuno belim vratima pred kojima su sedeli. Samo su ih četiri crne linije i brava odvajali od pozadine.
Čovek shvata da dete traži odgovor.
Duboko se zamislivši, na kraju izgovora:
- Kada se osušiš, i ti i ja ćemo proći kroz ta vrata.
Dete ga je pogleda.
- Između ostalog i ona je iza tih vrata - čovek se osmehnu i duboko zamisli. Oborio je pogled na istrošene cipele i tren kasnije, nešto sigurnije, izgovorio sledeće:
- Znaš, dugo sam čekao na ovaj trenutak. Izvini što nisam srećniji, ali znaj da mi srce igra kao ludo. Strah i sreća vode žestoku borbu u meni. Sve rane koje imam počinju da bole – a mislio sam da su zarasle – zabrinuto je posmatrao dečakovo lice. Bol o kojem priča jasno se vidi u njegovim očima.
- Često sam mislio na tebe. Svaki put kada bi nešto trebalo da uradim, prvo bih pomislio na tebe. Nisam znao kako ćeš da izgledaš niti kada ćeš tačno da dođeš. Samo sam gledao da te na klupi dočekam kako treba - tiho je završio izlaganje. - Suv si, možemo da krenemo.
Čovek ustade, spusti dete, uhvati ga za ruku i krete ka vratima. Kada su stali pred njih, uzdahnu i svom snagom stegnu kvaku na vratima.
- Šta me još čeka iza vrata osim nje? - začu se najednom dečakov glas.
Čovek popusti kvaku, spusti glavu i zatvori oči. Posle kratkog vremena okrene se prema detetu. Pitanje koje ga je proganjalo celog života najzad ga je ščepalo.
- Mnogo te osoba sa nestrpljenjem očekuje. Svi su jako uzbuđeni! Videćeš i sobu koju smo tvoja majka i ja zajedno opremali i krevetac sa čistom posteljinom... – zastao je, znajući da to nije dovoljno. Podiže glavu, duboko se zamislivši.
- Čeka te čitav jedan svet! Bezbroj srećnih trenutaka. Dragi i dobri ljudi, koje ćeš voleti i o kojima ćeš se brinuti, jer... postoje i ljudi koji to nisu. Postoje stvari koje nećeš voleti. Ali, veruj mi kada ti kažem da sam dao sve od sebe da putevi kojima ćeš hoditi budu što čistiji, i ne mogu sebi da oprostim što nisam u potpunosti uspeo. Veruj mi da sam sve uradio za tebe. Ti si smisao mog života.
Tišina ih razdvaja. Dok skriva svoja osećanja, dete bolje namešta ruku u očevoj. Tako mu daje znak da je spremno da pođe.
- Sine... Iza ovih vrata jednog će te dana čekati klupa i peškir. Šta god radio u životu, gledaj da na njoj sediš srećan i ponosan.
Rekavši to, otac mu otvori vrata.

Nenad Novković