Stereolimit je alternativni (pank)rok sastav iz Niša kog čine Miroslav Cvetković (vokal i gitara), Bratislav Stanković (prateći vokal i bas), Nebojša Pešić (prateći vokal i gitara), Marko Tomović (bubnjevi). Počeli su kao PRC pre mnogo godina i raspali se. 2010. godine se ponovo okupljaju pod novim, ozbiljnijim imenom i ubrzo slede novi snimci, album i koncerti. Poslednji put smo ih gledali kao goste na koncertu benda Gospodin Pinokio, na dan čuvenog smaka sveta, gde su ostavili jak utisak. O dosadašnjem radu, ali i o njihovim daljim planovima možete pročitati u intervjuu koji sledi.
HC: Sastav se prvo zvao PRC. Kako je došlo do tog imena i zbog čega ste promenili naziv?
S:
Međunarodna organizacija za skraćene nazive nam je pripretila novčanom kaznom ako nastavimo da koristimo zvaničnu skraćenicu narodne republike Kine (People Republic of China) i da dovodimo u zabunu ljude širom sveta.  Sva sreća pa to nije zbunilo naše stare fanove.  Nismo mi jedini slučaj, iz istog razloga je i bend TDK morao da promeni ime pa zato više i nema njihovih kaseta.
Šalu na stranu, bili smo klinci u to vreme, nismo imali ime, a bila je neka frka oko štampanja plakata za svirku i morali smo na brzinu da smislimo nešto, pa nam je palo na pamet to "Pank rok Cirkus" ili P.R.C što je kasnije izmenjeno u PRC.  Nakon ponovnog okupljanja 2010. godine (pauza je trajala negde od 2001.) jednostavno smo se složili da tako više ne može, neozbiljno je i smislili smo ovo novo - Stereolimit.  Ma ne znamo ni sad da li je i ono ok.  Barem se niko ne ustručava da ga izgovori u najavi.

HC: Ulazite u treću godinu rada i iza sebe imate dva izdanja, mnogim bendovima je teško da nađu izdavača. Kako je vama pošlo za rukom i koliko je zapravo to bilo komplikovano?
S:
Pa ok,  jedan album, "Indikacije, kontraindikacije i neželjena dejstva” i  jedan može se reći singl, “ Vedriji snovi”,  obradu pesme “Snovi “ benda  Kiša Kerozina koju smo uradili za remix njihovog prvog albuma.
Upornost ? Ne znamo ni sami. Samo smo znali da smo uradili dobar posao sa materijalom i gnjavili svakog ko ima veze za izdavaštvom slične muzike. U početku dugi period  tišine pa onda naše blago razočaranje a onda odjednom za 2 nedelje dobijamo 3 ponude, ko na tenderu. Pobedili su  (i nije nameštaljka !), kao što već znate, “Manekeni Bigza” .
HC: Zbog čega ste obradili baš pesmu “New Day Rising” (spot "Dan se rađa" pogledajte ovde)?
S:
Konekcija sa nekim davnim vremenom koje uvek u našim glavama izgleda bolje i lepše, a u drugu ruku mu dođe kao himna za novi početak. To je više poklič nego pesma, neko reče pre nas.  Poziv u rat protiv svega onog što te ubija u pojam, a ti i dalje ideš i kažeš "e pa neće doveka, sutra je novi dan".  Ko zna šta je Bob Mould mislio davne 1984-te …? Ona ima neverovatnu pankersku snagu za sva vremena čak i sa jednim jedinim stihom.  Nama je dodatna ‘fora’ bila i pevanje na srpskom. Ali određeni likovi su se uhvatili za taj tekst i komentarisali u stilu “sjajna stvar ali tekst se ponavlja, mnogo je prost, zar ne treba da bude to duže malo...” i slični neverovatni komentari. Imamo utisak da na par mesta zbog tog “razloga” spot nije prošao emitovanje. Očigledno je da smo više zbunili neke ljude tom obradom nego što smo uspeli da napravimo konekciju sa davno prošlim vremenom.
HC: Vaše pesme ne mogu baš slušaoce zaintrigirati na prvu loptu, već tek posle nekoliko slušanja. Da li Vam je to bio cilj i kako je stvaranje takvih pesama uticalo na Vas?
S:
Ovo je kompliment ili kritika ? To pitanje bi morala da postaviš nekom ko nije član benda. Znaš ono, uzmeš gitaru, napraviš neki rif, sutra od toga celu pesmu, pa je sa bendom vežbaš na probama, pa je snimaš, pa ako je čak i sam miksuješ, što je naš slučaj, više ne možeš da oceniš nakon milion preslušavanja, niti možeš da budeš objektivan, da li je ta pesma dobra, da li će se nekom na prvom slušanju dopasti ili ne.
Generalno, one pesme koje uđu u uvo na prvo slušanje brzo i dosade a one koje ti se zasviđaju posle par preslušavanja, njih ćeš slušati pa ceo život.
HC: Koja svirka Vam je ostala kao najbolja?
S:
Svirački i tehnički "U zmajevom gnezdu" u Beogradu, a po najboljoj atmosferi i opštoj ludnici zadnje dve u niškom Feedbacku . U suštini nismo imali puno svirki, to je ono što nam manjka, ali rekli smo sebi - nećemo više da po svaku cenu putujemo negde da sviramo a da nam se to obije o glavu, tj. džep, što je najveći problem i ostalim bendovima odavde. Jednostavno ogromna većina gazdi klubova očekuje da im sviraš za džabe, jedva im iskopaš i putni trošak, naravno čast izuzecima.
HC: Da li je novi materijal u pripremi I ukoliko jeste kako se to odvija?
S:
Jeste i odvija se spoooroo...ili se bar nama tako čini, ali dobre vesti: završavamo novi EP ! Ubrzo stižu taze 4 novih stvari i nestrpljivo očekujemo da ih podelimo sa ljudima.  Očekujte ih uskoro na našem bandcamp profilu: http://stereolimit.bandcamp.com/ ili ukoliko nađemo izdavača...na nekoj drugoj lokaciji, ali bićete obavešteni na facebook strani.
HC: Šta je to što privatno najviše volite da slušate?
S:
Ono što neko od nas sluša drugi u bendu se mršti na to i obrnuto. Ide se od američke punk-rock scene, alternative, indie,  shoegaze,  metala pa do najluđe avangarde i experimenata.  Ali recimo da  zajednički imenilac u Stereolimitu je žešći  gitarski zvuk devedesetih.  Tu smo se našli nekako .
HC: Imate dosta dobrog bubnjara, smatrate li da bend bez njega ne bi bio to što jeste I koliko bi teško bilo naći zamenu za njega?
S:
Slažemo se sa tom tvrdnjom i svesni smo toga. Verujemo u filozofiju 'dobar bubnjar : 25% benda'. Pošto ovih dana stižu sjajne vesti iz američkog instuituta za genetiku, da će vrlo brzo biti moguće klonirati ljudsko biće, zamena za Tomketa više neće biti nemoguća, tako da  bend ima sjajnu perspektivu.
HC: Jel postoje neki rituali koje ispunjavate pred svirku?
S:
Jurcamo po gradu, skupljamo činele, stalke, kablove, one što večito kasne :D i naravno, glavni ritual - razmrsivanje kablova i štimovanje gitara.
HC: Mesto na koje biste najviše voleli da svirate (festival, klub, grad..) ?
S:
Negde na nekoj plaži pored mora, Ramones muzej/klub u Berlinu, Coachella, Exit, Rock am Ring, ma svuda, ...

HC: Vrlo često kažu da je niška scena dobra, raznosvrsna, ali neorganizovana. Može li doći do bilo kakve promene po Vašem mišljenju ?
S:
Dugo smo ovde i pratimo sve vreme situaciju: dobrih bendova ima više nego pre to je sigurno.  Promena je samo u glavama pojedinaca.  Kad većina počne da primenjuje pravilo "ljubi bližnjeg svog" onda će doći do promene.  Ali i situacija sa medijima nije nimalo laka, naročito u Nišu, nemaš gde da prezentuješ svoju muziku, sve se svodi na internet džumbus.
HC: Kada biste trebali da ubedite ljude da slušaju Stereolimit, kako biste to učinili ?
S:
Možete do sutra da ubeđujete nekog zakletog ljubitelja folka ili lika večito zaglavljenog u yu rock 80’ih ali uzalud.  Protiv takve većine borba je skoro uzaludna.  Mozgovi su ovde jezivo ispirani zadnjih 20 godina i ostalo je vrlo malo onih koji ŽELE da vide-čuju-probaju nešto drugačije !  Ljudi koji čine tu manjinu ovakvu muziku ipak pronalaze sami, a ne ona njih.  Neki pokušavaju da to svedu na stvar ukusa i da je moderna srpska rock scena loša i sl.  što nema veze sa mozgom. Teško je danas klincima koji od kolevke prolaze kroz srpsku medijsku džunglu i prašumu gde se 365 dana u godini isključivo kljukaju folk-degenerik-pop koncentratima - oni i ne znaju da postoji nešto drugo pa kako će i da formiraju neki stav ili ukus ?  Dok kod starijeg dela nacije bi probali sa "slušanje Stereolimita pomaže protiv kostobolje, reume, podzemnih  voda, bunarskih sila - poručite danas samo za samo 0 dinara i sve vaše brige će nestati !", garant bi otišao solidan broj kopija.

Razgovarala: Anđela Jovanović