Da je Niš grad koji će uvek nešto imati da ponudi uverili smo se 23.02. u Crnom Biku. Pinokio ima dve decenije i vrlo uspešnu diskografiju sa 4 albuma iza sebe: Zdravlje i satira (1993), Plašim se i neću (1996), Zapažanja (2000) i Buđenje (2011). Ne znam tačno čemu ova hibernacija od deset godina, ali dobro je da su se vratili. Ova svirka je bila najavljena za 22h i posle manjeg nesporazuma nisam stigla na prvi bend. Ali sam došla na specijalne goste. Atmosfera je bila odlična, uprkos dva ozbiljna manjka. Prvi je bilo slabije ozvučenje koje ni u jednom trenutku nije oštetilo kvalitetan zvuk Gospodina Pinokia. Drugi je bio hroničan problem – nedostatak mase. Posetilaca je bilo negde oko tridesetak. Prvih petnaestak je bilo oko bine i benda, snažno su želeli da naprave šutku ali nije baš polazilo za rukom. Druga polovina je svirku provela udobnije, za stolovima i šankom. 
Zajedničko svim ovim posetiocima je da su svi uživali u ovom nastupu i super se provodili. Meni je svirka ovog benda skrenula pažnju na to da mnogo propuštam i da generalno Niš itekako ima šta da ponudi i da je nepravedno bio dugo vremena zapostavljen. Ne znam njihove pesme (još uvek) ali na to prvo slušanje su mi u uvo ušle “Mesec u Škorpiji” i “Buđenje”. 

Gospodin Pinokio zrači mešavinom (manjim delom) Partibrejkersa, (većim delom) EKV i krajnji rezultat je naštimovani, usklađeni i uvežbani rock. Impresivno je da sa tako malo ljudi na svirci, oni drže atmosferu kao da je veliki koncert u pitanju. Nisam uspela da nađem neki zvanični youtube kanal ovog benda, ali spot(ove) možete naći i ako kliknete na gornji link i pročitate intervju koji su dali za naš magazin i tako se upoznati sa njihovom podužom karijerom. Možete ih naći na facebooku na http://www.facebook.com/gospodinpinokio . Voleli bismo da opet svrate i održe sjajnu svirku, a za uzvrat da obećamo da će nas doći više.

txt: Tamara Maksimović
foto: Ljiljana Perišić