Artiljero je remek delo domaće filmske umetnosti, i moram čestitati autorima na hrabrosti da, uprkos današnjem trendu guranja problema u prvi plan, ispričaju jednu iskrenu, ali ne i brutalnu, satiričnu, ali ne lišenu ozbiljnosti, filmsku priču koja je postala toliko bliska realnosti da će se u njoj prepoznati svako od nas, jer, iako smo svi različiti, svi smo imali iste snove kada smo odrastali. Ovo je film o tome.

Glumačka postavka je fantastična, ali o tome ću dopustiti bolji sud profesionalnim glumcima. Kadriranje takođe, ali to ostavljam režiserima. Nešto što je najbitnije, i preskače se u filmskim recenzijama, ko god da ih piše, jeste ono krucijelno – ljudski dodir, ne tehnologija, cgi, efekti, i razne zamene za dobar storytelling. Ovaj film to ima. To je ono na čemu treba pozavideti čitavoj ekipi. Iako ovo nema masovnu medijsku korporaciju iza sebe, kao neki drugi filmski projekti. Istorijski spektakli, sa druge strane iskvarena avangarda, a u sredini – Artiljero.

Film kao film se lagano razvija, imate vremena da upoznate likove, mesta, i glavnu liniju priče, koja je, na žalost svih horor i akcijskih fanova – ljubavna. Ovde nam isuviše mesta za prazne priče, iako je većina likova u filmu promašena. Svi sporedni likovi i njihovi nedosanjani snovi, reminiscencije, zezanja i pokušaji glumljenja roditelja i ozbiljnih ličnosti, jesu tu da bi nam vratili u fokus dvoje mladih, zaljubljenih, i poprilično blesavih klinaca. Zato mi se i ovaj film sviđa. Iskoristiću sleng odnosno jezik koji koristi ovaj film da bih bio malo jasniji: „Matore drtine smo dosta gledali, sada je vreme da svi naši snovi postanu – realnost.“ Na to se svodi čitava ova priča. Neću govoriti o meta-pripovedanju, meta-žanru, i drugim terminima koje su drugi kritičari smislili da bi se osetili superiornijima, iako to baš i nisu. Reći ću samo jedno. Artiljero je dobar film. Uživajte, jer sve dobre stvari kratko traju.

Ilija Đurđanović