Godine 1974. u Jugoslaviji nastaje grupa čija popularnost neće jenjavati sve do kraja njihove karijere koja će se okončati onda kada i sama država bude počela da se raspada. ''Bijelo Dugme''. Možda  bi bilo isuviše surovo kada bih rekao da je to ubedljivo najgori bend koji je zahvaljujući ubitačnim stihovima gitariste Gorana Bregovića harao Jugoslavijom uzduž i popreko. ''Topom ću te gadjat' moja mala, vidim li nekad da si s' drugim stala''; ''Da sam pekar, mala moja, ne znam bi l' me htjela, kad bi noću bila sama, zemičke bi jela''; ''Moji drugovi odavno kuće imaju, samo moja kuća je bez krova'', ''Radjaj mi djecu kao kolačiće'', ''Dodji mi doveče, ne budi goveče'', i tako dalje. ''Lipe cvatu'' i ''Djurdjevdan'' nema potrebe da citiram. Naravno, imaju i neke  izuzetno dobre pesme, ali, veoma malo. Njihova popularnost ovekovečena je i u filmovima ''Leptirov oblak'' sa Zoranom Cvijanovićem i Sonjom Savić gde Cvijanović svira bubnjeve uz njihovu muziku, a najbolja drugarica Sonje Savić igra u svojoj sobi uz pesmu ''Hop-cup'', i u filmu ''Pejzaži u magli'' (nešto kao ''Mi deca sa stanice Zoo'' u domaćoj verziji) gde je nekoliko scena iz filma snimljeno direktno na ''Dugmetovom'' koncertu i gde se u sobi jedne od glumica nalaze dva velika postera Željka Bebeka. E sad,
jedino je ''Bijelom Dugmetu'' pošlo za rukom da napravi najveći koncert u zemlji. Neki rok kritičari, a tadašnji adolescenti koji su bili tog 28. 8. 1977. na koncertu kod Hajdučke česme tvrde da se bend jedva čuo, zato što je publika pravila ogromnu buku. Prema nekim procenama, na koncertu je bilo oko sto hiljada ljudi. Inače, na ploči ''Koncert kod Hajdučke česme'' su pesme sa koncerta iz Sarajeva, a dosnimljen je zvuk publike sa Hajdučke česme koji se čuje nakon svake pesme. Nešto slično je uradila i legendarna grupa ''Kiss'' za svoj album ''Alive!'' iz 1975. koji je po mišljenju mnogih najbolji live album ikada objavljen.
Te iste 1974. ''Led Zeppelin'', ''Black Sabbath'' i ''Deep Purple'' svojim petominutnim pesmama dominiraju svetskom muzičkom scenom, a u zagušljivom Njuroškom klubu ''CBGB'' četvorica momaka svira ono što, do tada, niko nije. Pank rok. Posle svakog ''1-2-3-4'' nastaje delirijum. Koreni panka možda i jesu ''The Stooges'', ''MC5'' i ''New York Dolls'', ali ''The Ramones'' su pank učinili onakvim kakav je i danas. Brz, energičan, sa kratkim pesmama koje su imale jasnu poruku. Tako je i najduža pesma na njihovom prvom albumu trajala 2 minuta i 40 sekundi. Ovu kolumnu posvećujem ''Ramonsima'' kao znak zahvalnosti što su uopšte postojali, i što mi uvek iznova podižu raspoloženje i čine moj svet lepšim i pozitivnijim. Za razliku od svog kolege iz grupe ''Sex Pistols'', Joey Ramone se nije tukao sa novinarima, nije pokušavao ništa da promeni svojom muzikom, nije snimao reklame za margarin, i nije bio toliko zastupljen u medijima kao Rotten. Iako sam, takodje, fan ''Sex Pistolsa'', moram priznati da me Rotten kao pojava isuviše nervira, a o Sidu i da ne govorim. Joey Ramone je uvek bio jedno veliko dete koje je širilo pozitivnu energiju. To se, izmedju ostalog, vidi u spotu za pesmu ''What a wonderful world'', kada igra video-igrice i kada nasmejan sedi pored akvarijuma u kome je morska kornjača i igra se sa njom. Bio je jedini statični pevac koji je mogao da pokrene masu ljudi. ''Ramonsi'' su jedan od retkih bendova koji je čak u televizijsim emisijama svirao uživo, i uvek su davali sve od sebe. Osim mesta u ''Rock and roll kući slavnih'', nikada nisu dobili ništa. A dali su nam mnogo! I posle 14 studijskih albuma, 6 uživo snimljenih, oko 70 singlova, 12 kompilacija i 2263 odsvirana koncerta, zaslužili su mnogo više! Njihove pesme danas svira veliki broj bendova, od kojih veliki broj i ne svira pank. ''Pearl Jam'', ''Red Hot Chili Peppers'', ''Motorhead'', ''U2''... A majice sa njihovim likom i logoom su postale modni trend, tako da u buticima sa skupocenom garderobom možemo ''naleteti'' i na njihove majice. Baš sam skoro video neku pevačicu na ''Pinku'' na kojoj je bila njihova majica. Izmedju ostalog je i Marija Šerifović nosila majicu sa njihovim likom na ''Evrosongu'' 2007. godine, kada smo i pobedili. Razlika izmedju ''Ramonsa'' i drugih bendova jeste u tome što su oni, čak i onda kada im pesme nemaju neku veselu temu, zvučale pozitivno i veselo, što se, i uprkos svadjama izmedju članova nikada nisu raspali, i što ih nikada nisu zanimali novac i slava kao neke druge pank bendove. Živeli su kao pankeri, i umrli kao pankeri. Želeli su da odšetaju sa ovog sveta zato što svi imaju otrovno srce, da ukradu  od bogatih i daju siromasnima, da žive, da imaju devojke i verovali su u čuda i bolji svet. U ime svih fanova ''Ramonsa'', još jednom im se zahvaljujem na svemu!

Ilija Najdanović