Viktor Jerofejev, duša ruska. Čovek koga treba opisati, jer sam sebe ne opisuje isuviše dobro. Đavo lično, ali ipak ne previše loš momak. Čovek u čijem prisustvu treba plakati, i koji isuviše toga razume da bi zvučao i izgledao zdravo. Ipak, ovom knjigom on probija put tamo gde drugi nisu prošli, put ruske istorije, duha, književnosti, mentaliteta, i, iznad svega, želje za samouništenjem. 
Ovo je nešto kao sanitet koji vam dolazi u susret, dok u isto vreme znate da nikako neće stići na vreme. Kao lavina iznad vaše duše, lavina ruskog senzibiliteta, krhkosti, pijanstva, duhovnosti, duhovitosti i žilavosti. Jer Rus je preživeo sve, i stoga mu sigurno vaša učitavanja neće isuviše nauditi. 
Sama knjiga je fragmentarna, ali opet, u izbegavanju ponavljanja leži neka čar, čak su i besmislice na neki način povezane u jednu celinu, koja nije namenjena da izleči vašu dušu, ali vam možda izleči čir. Od toliko pića glava zna da počne da boli, sa čim autor očigledno nije upoznat, jer mu dve flaše votke (ili tri, ne zna ni on sam) izazivaju samo lagan svrab u oblasti stomaka. To je Rus, a ne ovi domaći amateri koji posle sat vremna počnu da bauljaju i traže smisao u nezamislivom. To je Rus, prihvatite ga ili odbacite, ali to je on, netalentovan, netaktičan, kritičan i ciničan, pod senkom nečega večeg od njega samog, što on opisuje, ali ne može do kraja dokučiti. Ipak, kraj knjige priziva jednog novog Boga, što je dobra metafora, a i dobra šala na račun Ruske tradicionalne duhovnosti. Hokus-pokus, i ničega više nema, vino-popijeno, cigarete-popušene, duša-ispunjena donekle svetovnom mudrošću, ali i u stalnoj poteri za smislom reči Još. Dobro što VJ ne piše previše, možda bi se svi u tom pisanju udavili, a to ne bi bilo dobro. Nikako. 

Ilija Đurđanović