U MESO – Tumorno tkivo Dejvida Kronenberga II deo - Rabid
Helly Cherry
II deo – Rabid (1977)
U prethodnom tekstu (kog možete naći ovde) bilo je reči o prvom filmu Dejvida Kronenberga kojim se publici predstavio kao horor autor orijentisan ka telesnom i deformacijama na relaciji organskog i psihičkog – Shivers (1975). Ovaj tekst govoriće o narednom filmu iz Kronenbergovog ciklusa koji istražuje seksualnost, zaraznu prirodu bolesti i socijalnu patologiju.
U prethodnom tekstu (kog možete naći ovde) bilo je reči o prvom filmu Dejvida Kronenberga kojim se publici predstavio kao horor autor orijentisan ka telesnom i deformacijama na relaciji organskog i psihičkog – Shivers (1975). Ovaj tekst govoriće o narednom filmu iz Kronenbergovog ciklusa koji istražuje seksualnost, zaraznu prirodu bolesti i socijalnu patologiju.
Rabid (1977) – pod radnim nazivom Mosquito.
Nakon neočekivanog finansijskog uspeha filma Shivers, ali i žestoke osude koju su mu uputili kanadski filsmki kritičari, Dejvid Kronenberg nastavlja da šokira javnost. Uz pomoć Ajvana Rajtmana i Džona Daninga iz Cinepixa, kontroverzni kanadski autor u delo sprovodi još jednu užasavajuću ideju.
Iako ne možemo reći da je Rabid direktni nastavak filma Shivers, ova dva ostvarenja možemo povezati na osnovu slične teme i motiva – bizarno istraživanje zaraze koja, nalik besnilu, žrtve pretvara u bezumnike čiji ugrizi nastavljaju širenje, i to po celom Montrealu. Upravo zato, radni naziv Mosquito biva promenjen u Rabid, što se činilo kao znantno primerenije ime. Osnovni razlog za sličnost narativa ova dva ostvarenja je taj što je Rabid pisan neposredno nakon realizacije filma Shivers.
„U ovom filmu nailazimo na mnogo više akcije, nego u filmu Shivers“, jednu od ključnih razlika navodi sam autor. „Morao sam da ubacim veći broj ljudi, vojna vozila, slupane motore i još mnogo toga. Tako sam se našao na novom nivou filmskog stvaralaštva.“
Kao i u prethodnom Kronenbergovom filmu, u centru interesovanja nije regularna zombi apokalipsa u kojoj pratimo nekoliko slučajno nezaraženih protagonista u iščekivanju naredne smrti ili „promene“, već pre psihološka studija koja se bavi ljudskim odnosom ka telu i nagonima, kao i perverznim oportunizmom, koje simbolizuje meso koje se transformiše, što ubrzo postaje zaštitni znak ovog autora. Kronenberg se u filmu Rabid dotiče nekoliko bitnih momenata novog doba, uz istraživanje primordijalnih ljudskih nagona, dokazujući da stravu i užas za koje tvrdimo da vrebaju u tmini, pre svega treba da potražimo u samima sebi i u sopstvenoj zaraznoj unutrašnjosti.
Na samom početku, srećemo se sa tolerisanom, ali neumoljivom, gotovo patološkom potrebom za fizičkom privlačnošću, kada se još jednom zatičemo u sterilnom bolničkom ambijentu karakterističnom za radove ovog autora. Reč je o klinici za estetsku hirurgiju u kojoj, pored pacijenata, upoznajemo i doktora, njegovu ženu i njegovog poslovnog partnera koji se nalaze na korak od izuzetne poslovne prilike. Ovde smo u mogućnosti da sa jedne strane posvedočimo moralnoj dilemi hirurga, koja ga deli od slave i bogatstva, a sa druge strane upoznamo svet estetske hirurgije i užasavajuću motivaciju pacijenata da se podvrgnu raznolikim zahvatima, koji su u tom periodu bili dosta rizični, a i skupi. Već nas uvodne scene filma šokiraju istinom koju smo pokušali da potisnemo, a koja se odnosi na precenjenost fizičkog i telesnog.
U sledećoj sceni, svedoci smo saobraćajne nesreće koja narušava privlčanost krajolika kontrastnog bolničkom ambijentu i sterilnosti sa kojom smo imali priliku da se sretnemo. Junakinja filma teško je povređena tokom pada sa motora i neophodna joj je doktorska intervencija. Ovde Kronenberg još jednom šokira kanadsku javnost, jer ulogu glavne junakinje dodeljuje porno glumici Merilin Čejmbers, iako se nije radilo o njegovoj direktnoj odluci.
„Takođe, bilo je interesantno imati žensku glavnu ulogu“, kaže Kronenberg, „jer je mnogo teže prodati film sa ženskom vodećom ulogom, naročito ukoliko je reč o žanrovskom filmu.
Naime, tokom priprema za snimanje, Kronenberg je bio zagrejan da ulogu dodeli Sisi Spejsek (koja se još nije proslavila svojom interpretacijom Kingove zaljubljene tinejdžerke sa telekinetičkim sposobnostima, te postala kraljica horor žanra tih godina), ali je studio osudio takav izbor zbog njenog teksaškog akcenta i tipične „američke“ lepote i pegica na licu, tako da je za finalni odabir „kriv“ Ajvan Rajtman.
„Budući da zbog skromnog budžeta nije bilo mogući ulaziti u saradnju sa proslavljenim glumicama, Ajvan Rajtman, koji se sada već proslavio u Holivudu, predložio mi je Merilin Čejmbers“, dodaje autor u vezi sa izborom glavne uloge. „Merilin Čejmbers je bila jedna od najpoznatijih porno zvezda svog vremena, a ironično je da i dalje nisam video ni jedan od njenih porno filmova. Ono što jesam video tada, bio je jedan od njenih softkor filmova, na onovu kojeg sam zaključio da bi mogla da učestvuje u filmu, jer se činila kao devojka iz komšiluka, a ne kao drolja.“
Bilo kako bilo, Merilin (koja je odigrala ulogu unesrećene Rouz neočekivano uspešno) biva prebačena do najbliže klinike (Keloid klinike), gde je operiše doktor Keloid. Rouz je pretrpela teške povrede i opekotine, koje zahtevaju primenu (za te godine) neuobičajenog metoda neutralizacije tkiva kože. Delovima kože sa njenih butina, doktor Keloid menja one oštećene opekotinama, u cilju morfogenetske neutralizacije, koja rezultuje pojavom neželjene falusolike izrasline ispod njenog pazuha. Da situacija bude još bizarnija, nakon dugog oporavka, Rouz shvata da ju je rođeno telo izdalo i preuzelo kontrolu nad njenim umom, gonjeno neutoljivom potrebom izrasline za ljudskom krvlju.
Ovde opet srećemo izraženi seksualni aspekt Kronenbergovih radova, budući da se falusna izraslina gosti krvlju nesrećnih žrtava putem jednostavne penetracije, tokom, čini se, strasnog odnosa – a u izvesnim slučajevima, čak običnog zagrljaja, gde je emocionalni kontrast u odnosu na tradicionalno shvatanje koji je Kronenberg želeo da postigne najupečatljiviji – sa njenim domaćinom. Iako je seks bio centralni aspekt u Shivers, ni u slučaju filma Rabid ne smemo izostaviti pominjanje upečatljive polne aure koja je prisutna kroz gotovo ceo film. Kronenberg koketira sa seksualnošću karakterističnom za pojam vampirizma i njenom eksploatacijom u dotadašnjim filmovima sa sličnom tematikom. Opet, prilazi joj na jedinstven i posve originalan način, izbacivši ljubavni ugriz i zamenivši ga čistom penetracijom, pri tome, na tačku ljubavi dodajući uzvičnik neumitnog životinjskog nagona.
Kao da sve to nije bilo dovoljno, ispostvalja se da se žrtve Rouzine „seksualne ishrane“ pretvaraju u pobesnele zombije, koji su takođe sposobni da preko ugriza rašire zarazu. Epidemija dobija neželjene razmere, dok Rouz beži iz bolnice, nastavljajući svoj (u svakom smislu) predatorski pohod. Tu već shvatamo da Kronenbergov autorski rad prevazilazi užas klaustrofobičnog, jer se, za razliku od Shivers koji je smešten u zatvoreni stambeni blok, besnilo filma Rabid, preko prirodnog krajolika i klinike, širi i na ulice Montreala.
U nekoliko narednih situacija, Kronenberg ističe ljudsku slabost pred impozantnom snagom nagonskog, stavljajući akcenat na promiskuitet čak i u doba obnarodovane zaraze, što predstavlja ilustraciju rizičnog ponašanja kojem su ljudi skloni. Isto tako, u scenama vojne intervencije, Kronenberg dokazuje da je ovladao pragmatizmom i sposobnošću da uz mali budžet realizuje scene koje nas ostavljaju bez daha svojom grandioznošću.
Takođe, u Rabid smo svedoci mnogo uspešnijeg narativa i karakterizacije, nego u filmu Shivers, što je za svaku pohvalu, kao i izuzetna simbolika teških okolnosti aktuelnog vremena. Nakon Romerovih Night of the Living Dead i Crazies, Rabid je još jedna metaforička izjava o nezadovoljstvu i svedočanstvo o socijalnoj krizi u koju je svet utonuo. Kronenberg je, doduše, za razliku od Romera, donekle izbegao političku konotaciju (iako mnogi komentari ističu metaforički značaj prisustva vojske na ulicama, u vezi sa tada aktuelnim pitanjem Kvebeka), tako da Rabid možemo posmatrati kao mit o vampirizmu modernog doba i grubu socijalnu kritiku na temu promiskuiteta i seksualno prenosivih bolesti, kao i ropstva nagonima i telesnom.
Ipak, ne može se reći da Rabid ne pati od propusta i padova. Pored toga što nakon prvih nekoliko žrtava habituiramo na stravu Rouzinog procesa ishrane, najveći propust je izostanak objašnjenja o promeni njenog mesa i o nastanku krvožednog penisa pod pazuhom. Kronenberg nam nagoveštava da je Rouzina potreba za krvlju posledica nesrećom narušenog sistema za varanje, tako da možemo da razvijemo teoriju o organskoj evolutivnoj adaptaciji na novonastale okolnosti, ali obrazloženje i dalje nije dovoljno konkretizovano. Takođe, mnoga pitanja u vezi sa Rouzinom motivacijom nisu razjašnjena – naročito kada postanemo svesni njene želje da otkrije šta joj se dešava i prekine ubilački pohod – a, umesto toga, zamalterisana obiljem krvi i eksplicitnim scenama.
Uprkos sitnim zamerkama, Rabid je doličan naslednik filma Shivers i izuzetan primerak u Kronenbergovom ciklusu telesnog horora.
Radoslav Slavnić
Nakon neočekivanog finansijskog uspeha filma Shivers, ali i žestoke osude koju su mu uputili kanadski filsmki kritičari, Dejvid Kronenberg nastavlja da šokira javnost. Uz pomoć Ajvana Rajtmana i Džona Daninga iz Cinepixa, kontroverzni kanadski autor u delo sprovodi još jednu užasavajuću ideju.
Iako ne možemo reći da je Rabid direktni nastavak filma Shivers, ova dva ostvarenja možemo povezati na osnovu slične teme i motiva – bizarno istraživanje zaraze koja, nalik besnilu, žrtve pretvara u bezumnike čiji ugrizi nastavljaju širenje, i to po celom Montrealu. Upravo zato, radni naziv Mosquito biva promenjen u Rabid, što se činilo kao znantno primerenije ime. Osnovni razlog za sličnost narativa ova dva ostvarenja je taj što je Rabid pisan neposredno nakon realizacije filma Shivers.
„U ovom filmu nailazimo na mnogo više akcije, nego u filmu Shivers“, jednu od ključnih razlika navodi sam autor. „Morao sam da ubacim veći broj ljudi, vojna vozila, slupane motore i još mnogo toga. Tako sam se našao na novom nivou filmskog stvaralaštva.“
Kao i u prethodnom Kronenbergovom filmu, u centru interesovanja nije regularna zombi apokalipsa u kojoj pratimo nekoliko slučajno nezaraženih protagonista u iščekivanju naredne smrti ili „promene“, već pre psihološka studija koja se bavi ljudskim odnosom ka telu i nagonima, kao i perverznim oportunizmom, koje simbolizuje meso koje se transformiše, što ubrzo postaje zaštitni znak ovog autora. Kronenberg se u filmu Rabid dotiče nekoliko bitnih momenata novog doba, uz istraživanje primordijalnih ljudskih nagona, dokazujući da stravu i užas za koje tvrdimo da vrebaju u tmini, pre svega treba da potražimo u samima sebi i u sopstvenoj zaraznoj unutrašnjosti.
Na samom početku, srećemo se sa tolerisanom, ali neumoljivom, gotovo patološkom potrebom za fizičkom privlačnošću, kada se još jednom zatičemo u sterilnom bolničkom ambijentu karakterističnom za radove ovog autora. Reč je o klinici za estetsku hirurgiju u kojoj, pored pacijenata, upoznajemo i doktora, njegovu ženu i njegovog poslovnog partnera koji se nalaze na korak od izuzetne poslovne prilike. Ovde smo u mogućnosti da sa jedne strane posvedočimo moralnoj dilemi hirurga, koja ga deli od slave i bogatstva, a sa druge strane upoznamo svet estetske hirurgije i užasavajuću motivaciju pacijenata da se podvrgnu raznolikim zahvatima, koji su u tom periodu bili dosta rizični, a i skupi. Već nas uvodne scene filma šokiraju istinom koju smo pokušali da potisnemo, a koja se odnosi na precenjenost fizičkog i telesnog.
U sledećoj sceni, svedoci smo saobraćajne nesreće koja narušava privlčanost krajolika kontrastnog bolničkom ambijentu i sterilnosti sa kojom smo imali priliku da se sretnemo. Junakinja filma teško je povređena tokom pada sa motora i neophodna joj je doktorska intervencija. Ovde Kronenberg još jednom šokira kanadsku javnost, jer ulogu glavne junakinje dodeljuje porno glumici Merilin Čejmbers, iako se nije radilo o njegovoj direktnoj odluci.
„Takođe, bilo je interesantno imati žensku glavnu ulogu“, kaže Kronenberg, „jer je mnogo teže prodati film sa ženskom vodećom ulogom, naročito ukoliko je reč o žanrovskom filmu.
Naime, tokom priprema za snimanje, Kronenberg je bio zagrejan da ulogu dodeli Sisi Spejsek (koja se još nije proslavila svojom interpretacijom Kingove zaljubljene tinejdžerke sa telekinetičkim sposobnostima, te postala kraljica horor žanra tih godina), ali je studio osudio takav izbor zbog njenog teksaškog akcenta i tipične „američke“ lepote i pegica na licu, tako da je za finalni odabir „kriv“ Ajvan Rajtman.
„Budući da zbog skromnog budžeta nije bilo mogući ulaziti u saradnju sa proslavljenim glumicama, Ajvan Rajtman, koji se sada već proslavio u Holivudu, predložio mi je Merilin Čejmbers“, dodaje autor u vezi sa izborom glavne uloge. „Merilin Čejmbers je bila jedna od najpoznatijih porno zvezda svog vremena, a ironično je da i dalje nisam video ni jedan od njenih porno filmova. Ono što jesam video tada, bio je jedan od njenih softkor filmova, na onovu kojeg sam zaključio da bi mogla da učestvuje u filmu, jer se činila kao devojka iz komšiluka, a ne kao drolja.“
Bilo kako bilo, Merilin (koja je odigrala ulogu unesrećene Rouz neočekivano uspešno) biva prebačena do najbliže klinike (Keloid klinike), gde je operiše doktor Keloid. Rouz je pretrpela teške povrede i opekotine, koje zahtevaju primenu (za te godine) neuobičajenog metoda neutralizacije tkiva kože. Delovima kože sa njenih butina, doktor Keloid menja one oštećene opekotinama, u cilju morfogenetske neutralizacije, koja rezultuje pojavom neželjene falusolike izrasline ispod njenog pazuha. Da situacija bude još bizarnija, nakon dugog oporavka, Rouz shvata da ju je rođeno telo izdalo i preuzelo kontrolu nad njenim umom, gonjeno neutoljivom potrebom izrasline za ljudskom krvlju.
Ovde opet srećemo izraženi seksualni aspekt Kronenbergovih radova, budući da se falusna izraslina gosti krvlju nesrećnih žrtava putem jednostavne penetracije, tokom, čini se, strasnog odnosa – a u izvesnim slučajevima, čak običnog zagrljaja, gde je emocionalni kontrast u odnosu na tradicionalno shvatanje koji je Kronenberg želeo da postigne najupečatljiviji – sa njenim domaćinom. Iako je seks bio centralni aspekt u Shivers, ni u slučaju filma Rabid ne smemo izostaviti pominjanje upečatljive polne aure koja je prisutna kroz gotovo ceo film. Kronenberg koketira sa seksualnošću karakterističnom za pojam vampirizma i njenom eksploatacijom u dotadašnjim filmovima sa sličnom tematikom. Opet, prilazi joj na jedinstven i posve originalan način, izbacivši ljubavni ugriz i zamenivši ga čistom penetracijom, pri tome, na tačku ljubavi dodajući uzvičnik neumitnog životinjskog nagona.
Kao da sve to nije bilo dovoljno, ispostvalja se da se žrtve Rouzine „seksualne ishrane“ pretvaraju u pobesnele zombije, koji su takođe sposobni da preko ugriza rašire zarazu. Epidemija dobija neželjene razmere, dok Rouz beži iz bolnice, nastavljajući svoj (u svakom smislu) predatorski pohod. Tu već shvatamo da Kronenbergov autorski rad prevazilazi užas klaustrofobičnog, jer se, za razliku od Shivers koji je smešten u zatvoreni stambeni blok, besnilo filma Rabid, preko prirodnog krajolika i klinike, širi i na ulice Montreala.
U nekoliko narednih situacija, Kronenberg ističe ljudsku slabost pred impozantnom snagom nagonskog, stavljajući akcenat na promiskuitet čak i u doba obnarodovane zaraze, što predstavlja ilustraciju rizičnog ponašanja kojem su ljudi skloni. Isto tako, u scenama vojne intervencije, Kronenberg dokazuje da je ovladao pragmatizmom i sposobnošću da uz mali budžet realizuje scene koje nas ostavljaju bez daha svojom grandioznošću.
Takođe, u Rabid smo svedoci mnogo uspešnijeg narativa i karakterizacije, nego u filmu Shivers, što je za svaku pohvalu, kao i izuzetna simbolika teških okolnosti aktuelnog vremena. Nakon Romerovih Night of the Living Dead i Crazies, Rabid je još jedna metaforička izjava o nezadovoljstvu i svedočanstvo o socijalnoj krizi u koju je svet utonuo. Kronenberg je, doduše, za razliku od Romera, donekle izbegao političku konotaciju (iako mnogi komentari ističu metaforički značaj prisustva vojske na ulicama, u vezi sa tada aktuelnim pitanjem Kvebeka), tako da Rabid možemo posmatrati kao mit o vampirizmu modernog doba i grubu socijalnu kritiku na temu promiskuiteta i seksualno prenosivih bolesti, kao i ropstva nagonima i telesnom.
Ipak, ne može se reći da Rabid ne pati od propusta i padova. Pored toga što nakon prvih nekoliko žrtava habituiramo na stravu Rouzinog procesa ishrane, najveći propust je izostanak objašnjenja o promeni njenog mesa i o nastanku krvožednog penisa pod pazuhom. Kronenberg nam nagoveštava da je Rouzina potreba za krvlju posledica nesrećom narušenog sistema za varanje, tako da možemo da razvijemo teoriju o organskoj evolutivnoj adaptaciji na novonastale okolnosti, ali obrazloženje i dalje nije dovoljno konkretizovano. Takođe, mnoga pitanja u vezi sa Rouzinom motivacijom nisu razjašnjena – naročito kada postanemo svesni njene želje da otkrije šta joj se dešava i prekine ubilački pohod – a, umesto toga, zamalterisana obiljem krvi i eksplicitnim scenama.
Uprkos sitnim zamerkama, Rabid je doličan naslednik filma Shivers i izuzetan primerak u Kronenbergovom ciklusu telesnog horora.
Radoslav Slavnić