Ponekad mi tako teško dođe, pa pitam boga: „Bože, pa da li sam ja normalan?“, a bog mi odgovori: “Nemam pojma. Ja ako sam bog, nisam psihijatar.“ Sada se vi pitate da li sam zaista normalan kad razgovaram sa bogom ili da li je bog normalan kad razgovara sa mnom, a ja se pitam da li ste vi normalni kad čitate ovo? U svakom slučaju, ovde sigurno neko nije normalan, to stoji, samo treba naći ko! Kada kažem ovde, mislim na državu. Da, da, u ovoj državi nešto nije normalno, ne nije trulo jer je već odavno sve istrulelo, ovde stvarno nešto nije u redu, a reći ću vam i zašto.
Evo, ovako, onog dana kada sam se rodio, padao je sneg, u junu! Onoga dana kada sam krenuo u osnovnu školu, zgrada se srušila nakon jakog zemljotresa! Onoga dana kada sam upisao srednju školu, moj smer je ukinut, pa sam nakon nekoliko škola,  jedva završio srednju! E i na fakultetu nije bilo lako, jedan korak napred, dva koraka nazad, ali sam i to nekako završio. E, a sada se vi pitate pa šta tu nije dobro, pa to može svakom da se desi. Tako vi mislite. Možda neki i ne misle u tom pravcu, ali promenite tok svojih misli, jer idete u pogrešnom smeru. E sada mislim da svi mislite kao što ja mislim i mislim da sada konačno mogu da vam kažem šta u ovoj državi nije normalno. Nije normalno to što ako sam i završio fakultet, evo ima već trinaest godina, nemam posao u struci! Ma, ne mora u struci, može i van struke, ali nema pa nema. Odem na biro za zapošljavanje:
„Dobar dan“
„Dobar dan“, kaže mi tetka sa brčićima što radi na šalteru (znate one zle žene na šalterima koje je opisao Mićko Ljubičić).
„Je l' ima posla“?
„Nema“.
„Kad da dođem?“
„Sutra.“
Ne budem ti lenj, spremim se lepo, zadnje pare dam za autobus (da sam dao za taksi manje bi me koštalo).
„Dobar dan.“
„Dobar dan.“
„Je l' ima posla?“
„Nema.“
„Pa rekli ste mi da dođem sutra!“
„Pa dođi sutra!“
E, tu ti se ja naljutim i nikad više nisam otišao na taj šalter. Posle sam sve radio na crnjaka. Te pasao travu sa kravama, hoću reći napasao krave, te krečio po kućama, mislim kuće, te vatao zjale sa ortacima ispred prodavnice... Ovaj to se ne računa u rad! To zaboravite. Ma radio sam svašta. Sve sam prošao, i sito i rešeto, ali od toga nema leba. Naravno da nema, jer se hleb pravi od žita, a ja nisam sejao žito! E, da, jedino to nisam radio, mislim, poljoprivredu. Od toga je i bog digao ruke. Ma, ne samo bog već i narod. Kada padne grad pa pobije i ono malo što je izniklo, a narod digne obe ruke u vis pa će bogu: „Pa šta sam ti bože kriv, kao da sam se na tebe kamenjem bacao, pa mi tako vraćaš“, a bog će: „Nisi kamenjem, već busom pa u leđa, ne mene, već nadničare“. Onda se seljak seti da je, kada je kopao kukuruz, sve radnike ispred sebe gađao busenjem kako bi brže kopali. Ops, odoše mi misli. Šta sam uopšte i počeo da pričam? Ah, da! Znači, nisam nikad radio u poljoprivredi, kao što rekoh, od toga sam digao i ruke i noge. Tu ne cvetaju ruže. Čuj ruže! Kakve ruže, tu ne može da uspe ni korov, a kamo li povrće! I tako sam danima šetao, da ne kažem lutao i lutao dok mi jednog dana nije palo nešto na glavu! Ustvari nije na glavu, to je bilo prošle godine kada sam pokušao da uđem kroz prozor kod komšike Rade, ali me je ona udarila ciglom u glavu. Bio sam zaljubljen u nju boli glava! Nego, meni je nešto palo na um i to onog dana na sahrani pokojnog Laze Sirotanovića. Pala mi je sjajna ideja na um, a ta ideja je bila da otvorim radnju za sahrane. Znate, ono ko umre, ti ga sa'raniš. Pozajmio sam pare od komše Milivoja da započnem pos'o i postanem gospodin čovek iako živim na selu! Otvorio sam radnju i postao pravi bismisnem što bi rekla braća Amerikanci. Pozajmicu komša Milivoju vratio sam posle tri meseca, naravno u naturi! Kao što rekoh, u ovoj državi nešto nije normalno, a reći ću vam i šta to nije normalno. Naime, moja firma je dobro radila nekih godinu dana, imao sam narudžbina tmuš i tma, a sad je sve zamrlo (ne mislim bukvalno, jer oni koji treba da su mrtvi, još uvek mrdaju)! Eto to nije normalno. Ovi naši penzioneri stalno nešto kukaju, te mala im penzija, te nemaju pare za protezu, te kupuju bajat hleb, pa im je sve to kao dosadilo i bolje bi im bilo da ne žive. Moram da priznam i mojoj firmi bi bilo bolje. Od sutra krećem kampanju po kućama: Ko umre danas, kukanje gratis! Znači na vama je samo da umrete, a vi koji ne možete da umrete, poslaćemo nekoga da vas ubije!

IGOR BRACA DAMNJANOVIĆ DIB