Film Pozdrav video kasetama! Pre svega tretira prolaznost, ali ne kao nešto kreativno, kao što smatra većina sveta koja se sa istom pomirila kroz razne oblike kolektivnog delirijuma, već kao nešto destruktivno, što može voditi samo ka boljitku, a zar onaj čekić na početku nije Ničeov filozofski čekić kojim on raskiva staro i stvara novo? U stvari, uvideti koncentričnost, a ne fiksna stanja na koja smo navikli, predstavlja pravu mudrost koju je autor uhvatio ovim eksperimentalnim filmom. 

Meni je naročito zanimljivo bilo delo Iluzija (2009), koje pre svega govori o tome da nije sve “srećno što se srećno svrši,” što daje jednu negativnu, jelte, iluziju o ljubavi, i svim temama koje ona sa sobom nosi. Lice Istine donosi još jednu košmarnu stranu snoviđenja, i možda sa sobom nosi nešto što će u budućnosti biti prepoznato kao začetak edukacije domaćih filmmakera da se strani recepti uspešno mogu primeniti i u Srbiji, i to uz minimalna sredstva. Samo je potrebno pronaći mlade talente, i samim tim postići afirmaciju svih, glumaca, scenarista, reditelja, montažera, cgi majstora i ostalih koji su zaboravljeni u svetu gde vladaju i dalje pravila da je ono najjače ispromovisano istovremeno i najprimećenije. Ipak, ona naša strana priče govori o nečemu što ima dužu, i dalekosežniju vrednost. 

Sveukupno, u opusu ovog autora je prisutan minimalizam, underground produkcija i samim tim posvećenost želji da „ne treba otkrivati lice skriveno.“ Bilo da su tehnike i efekti tu uspeli, ili pokrivaju nedostatke u radnji, očigledan je talenat, koji treba podržati. 

Ilija Đurđanović