Bila je po ceo dan okružena ludacima. Opsedali su je sa svih strana i trubili joj u lice. Jednog dana glava joj se toliko napunila ludilom, da je počela da se smeje. Nije mogla da se zaustavi, nego se kikotala i kikotala, sve dok nije porumenela. Soptala je da bi došla do vazduha. Kroz smehotres glas joj se pretvorio u groktanje. Skičala je, a kosa joj je prekrila lice, kao veo. Ludaci nisu mogli da vide da li plače i pitali su je, je l' ti dobro? Klimala je glavom i smejala se. Pokušala je da nešto kaže, ali od ludila je uspela samo da zamuca. Kad je čula glas, to joj se učinilo još zabavnijim i udarila je u prasak zrelog cerekanja. Više se nije kikotala, već se orila punim bićem, gotovo obesno. Ludaci su se odmakli i gledali je sablažnjeni. Udarila je pesnicom u sto, oborila stolicu, uhvatila se za stomak i mlatarala nogama, uvijajući se na podu. Ludaci su primetili zanimljivu boju gaćica, ali se nisu usudili da joj priđu. Ponovo su je pitali, je l' ti dobro? Sad nije mogla ni reč da progovori. Skočila je na noge i udarila glavom u ekran koji je stajao na radnom stolu. Zlosrećna mašina preturila se i pukla kao lubenica. To je izazvalo uraganski talas. Kliberila se prkosno, mršteći ljupki nosić. Odavno raščupana, počela je da liči na iskonsko biće. Ludaci su otrčali po pomoć. Dvojica radnika obezbeđenja, isto tako ludaci, prišli su joj držeći palice. Oborila ih je strahovitim ha-ha-ha. Izbile su joj žile na čelu i vratu, urlala je kao da će se svakog trenutka poroditi. 
Događaj je posmatrao generalni direktor iz kancelarije na spratu. Odmahnuo je glavom. 
"I tako, svaki dan po jedna. Ne znam više šta da radimo", rekao je direktorki marketinga. Samo se nasmešila. 

Ranko Trifković