HC: Dosta dugo niste izdali ni jedan album, da li spremate nešto novo? 
BO: Dugi niz godina smo izdavali singlove, to ćemo i nastaviti da radimo. Što se tiče albuma, još 2004-e smo izjavili da nećemo izdavati, ali smo imali dosta singlova, počevši od ''Fotelje'', pa je tu ''Beograd spava'', sada imamo ''Prokletiju'', tako da će se ređati singlovi po potrebama, kada budu bili uglavnom će biti uživo, sada postoji taj jedan dobar snimak sa pesmom ''Zadrži svoj dah'' koja na internetu ima dosta pregleda sa tim nekim amaterskim snimkom. Mi smo izdali puno toga, ali nikako da to ozvaničimo albumom, jer nema potrebe za tim. 

HC: Koliko na Vas prilikom stvaranja utiče muzika drugih bendova? 
BO: Možda nekada davno, sad više i ne znam. Ne mogu više da znam. To ti je nekako kad omatoriš, pa te vuku osećanja, onda izađe nešto što si čuo u životu negde, ali u principu, kad je čovek baš mlad, kad se tek formira onda ti uticaji postoje. Mislim da to ne bi ni valjalo. Nekako mi je važno da te pesme budu duševnije. Manje ih izlazi, a mnogo više ih bacamo u đubre u poslednje vreme. Ne vidim više neke uzore. To vremenom nestaje. 

HC: Počeli ste sa radom kada tehnologija nije bila na zavidnom nivou, koliko Vam je pomogao napredak tehnologije? 
BO: Sada nam je mnogo teže. Sve je to jedan užas, jedna laž, kao i sve ostalo. To je tako strašno. Sve vreme kao nešto olakšava, ustvari kada dođeš do tog momenta prezentacije, sve je to na gorem nivou nego pre dvadeset godina. Ta priča o digitalnom usnimavanju, to je sve jedna velika laž. To su sve kućna snimanja. Nikako nije lakše, jer ranije je postojao neko ko ti plati studio, a ti imaš neki ded lajn da to završiš. Danas je sve to bezveze, sve je kao jeftinije, a ustvari ni to jeftinije nema ko da plati. Ja se nadam nekoj atomskoj bombi koja će sve to da izbaci, ali će ostati jedan deo populacije koji će nastaviti da rade dobre stvari. 

HC: Da li pratite nišku muzičku scenu? 
BO: Pratim Blejzere, pratim još par njih. Niška scena je uvek bila neorganizovana i to je bio njen veliki problem. Trenutno je opet neorganizovana. Ljudi misle da je Beograd fantastičan. Postojao je B92 u svom neko urbanom smislu, oni su mislili da je to nešto jako važno i bitno, dok nisu krenuli sa turbo folkom, neki drugi misle da je to važno, umesto da od ovog grada naprave centar muzike kao što je u Americi Sijetl. Zato je ta scena takva, ne zato što ima loše bendove. 

HC: Tokom postojanja imali ste nastupe po Londonskim klubovima, koja je razlika između nastupanja pred tamošnjom i ovdašnjom publikom? 
BO: To je bilo pre dvadeset godina, kada smo bežali od vojske. Publiku su činili Srbi koji su pobegli iz zemlje za vreme bombardovanja, a dolazili su da slušaju srpske bendove. Tada smo bili samo Mita i ja i to je bilo jedno divno iskustvo. Još kad si mlad i sebi to možeš da priuštiš. Meni je to bilo toliko ludo. Ne mogu da kažem da i ovo nije, ovo je posebno na svoj način. Ali tada je to bilo malo čudnije, morao si da budeš hrabar da napraviš neke poteze, ali ipak nisi imao šta da izgubiš. Danas si sve izgubio, malo je lakše da razmišljaš. Mada postoje klinci koji će sigurno otići da sviraju van zemlje, znam već neke takve. Jer ljudima koji idu i sviraju po Srbiji je baš stalo do toga, a možete da zamislite onda one koji sviraju van nje. 
HC: Dugo nastupate u ovom sastavu, koliko je bendu potrebno proba pred koncert? 
BO: Mi ne probamo već dugo. Probamo telefonom, probamo mejlovima. Probamo na tonskim probama, neki put se nađemo kako bi probali, ali u principu ne dobijamo ništa puno kada se nalazimo da probamo. Pričamo o tome kako ćemo, šta ćemo da sviramo, pričamo u gruvu, o tempu. Ovi ljudi su toliko harmonski potkovani, da njima proba nije potrebna. Ne mora da znači da ako je jedan napisao pesmu, da će je on najbolje znati. Ljudi se neće složiti sa tim. Mi moramo da budemo u materiji, dvojica-trojica dođu na ideju, ostali razreade tu priču i to tako dugo već funkcioniše. 

HC: Verovatno Vam je neki nastup ostao u pamćenju kao najbolji, koji bi to bio? 
BO: Lično volim Dom omladine pre jedno 3-4 godine, koji je bio vrlo specifičan. Lep je bio niški nastup poslednji pre par meseci u tvrđavi. Bio je lep zbog kiše i ispostavilo se i zbog publike koja je bila mnogobrojna, ja nisam očekivao da će toliko ljudi doći zbog nas, a bilo je baš loše vreme. Imali smo i nastupe koji su bili jako mali, a divni. Šta ja znam. Prvi put u Banja Luci kad smo svirali je bilo neverovatno. To nam je ujedno bio i najduži koncert jer smo svirali skoro četiri sata. To je situacija kada se upoznaješ sa ljudima koji čekaju vaš dolazak deset godina i eto. 

HC: Kažu da Block Out slušaju depresivni ljudi, šta biste rekli na to? 
BO: Ja sam čuo da slušaju ovi koji se drogiraju, čuo sam da slušaju oni koji su u trećoj fazi alkoholizma, gomila bolesnih ljudi, ali nisam čuo da niko normalan sluša. 

HC: Imali smo priliku da vidimo fotografije koje je uradio Nemanja Đorđević, kako je došlo do te vaše međusobne saradnje? 
BO: Postoje dva čoveka koji su sa te estetske strane najvažniji. Kada pričamo o zvuku postoje nekoliko ljudi, od Ace Radosavljevića koji je bio najvažniji u prošloj deceniji, Marka Jovanovića, Ljube, sa kojima ja mogu da podelim tu neku priču. A ta istorijska vizuelna priča pripada Aleksandru Zecu i Nemanji Đorđeviću. To što nam je Zec tokom godina napravio sve te dokumentarne zapise, fotografije i sve je to zabeleženo. Odličan je zapis koncerta u SKC-u kada se odvalio plafon, a on je to odlično zabeležio. Nemanja se manje družio sa nama od Zeca, on je imao tu propusnicu i bio je sa nama stalno, a Nemanja je uvek bio tu negde se strane, nije da ga nismo prihvatili, ali nismo znali ko je taj mali sa aparatom koji sve vreme fotka naše nastupe. A onda smo došli do momenta kada sa tim čovekom imamo saradnju, on ima tu izložbu mi imamo nastup. 

HC: Šta od Vas publika može očekivati večeras i kakva su Vaša očekivanja? 
BO: Isto što i zadnjih petnaest godina, ništa novo. Nemam nikakva očekivanja, to je već toliko sve isto, nikad nije bilo loše. Drago mi je što smo opet prešli u ovaj prostor, jer je ljudima lakše da dišu ovde, tu najbolje zvučimo, zato smo se i opredelili za ovaj prostor, kako ne bi bilo tehničkih problema. 

Razgovarala: Anđela Jovanović