“Možda postavljamo pogrešna pitanja.” Matriks 

Ova dva filma imaju istu temu-nasilje kao izbavljenje. Put ka istom nije lak, ali šta i u životu jeste. Ipak, vratimo se temi. Zakulisne radnje iza organizovanja individua u zajednički bunt, sektaštvo, bratimljenje, nada, vera u nešto veće od sebe samog. Istina, destilovana u formi holivudske zabave. Zabave za prosečne, moram reći. Nikad odrasle, one kojima je pobuna i dalje u krvi, ali je ta krv toliko zakrčena holesterolom, a pozadina toliko prikovana za PC, da ostaje samo masna fleka na majici sa anarchy logom i dosadan posao, za sve neprilagođene i ostale društvene protuve. Ipak, hteli to ili ne, oni su motor ovog društva. Zašto? Razmislimo. Možda nešto i saznamo u tom procesu. 

1999. Godina uspostavljanja Evra kao valute. Debi Sopranosa na televiziji. Hugo Čavez postaje predsednik Venecuele. Bil Klinton razrešen funkcije predsednika SAD. NATO po prvi put u istoriji napada suverenu državu. Pojavljuje se Napster. Takođe i MSN Messenger. U Avgustu Evropa i Azija doživljavaju totalno pomračenje Sunca. Putin postaje predsednik Rusije. 

Dakle, imali smo dosta apokaliptičnih događaja, naročito za naš narod i državu, a i čitav svet je izgledao kao da započinje seriju opasnih, i možda kobnih promena. Čitavo se to komešanje prelilo na našu stranu, mi smo birali različite načine da se izborimo sa neverovatnim stanjem koje smo skoro svi mi po prvi put doživeli. Veza toga sa ova dva filma? Sastoji se u tome što oba govore o izbavljenju iz robotizovanog sna, i to putem nasilja, što nas tera da se zapitamo, šta to imaju zajedničko srpski mentalitet i Holivudski eskejpizam. Kao prvo, anarhističko prekidanje sa svim modernim tokovima i tendencijama, i, kao drugo, večitu paranoju, koja se mora završiti u suzama, za one koji nas kontrolišu. 

I, između Raja i Pakla, postoji jedna velika stvar, pronalaženje poretka stvari. Ne onog koji nama odgovara, već onog koji je iznad nas, i koji na ključne i sudbonosne načine utiče na naše živote. Izaziva svaku našu misao, svaku našu svesnu i nesvesnu reakciju, svaki dah koji uzmemo, i potom vratimo ovom svetu. Tamo gde smo se mi zaputili, idu svi, i nije im baš prijatno. Ipak, ono što jeste prijatno, jeste da svi žele slobodu, tačnije oslobođenje. Poroka, dosadnih života, još dosadnijih prijatelja, ljudi koji čekaju da budu odbačeni do sledeće stanice, a pronašli su vas, baš vas da im budete saputnik. I ako tražite odgovor zašto, pogrešno pitanje postavljate. Jer pravo pitanje je: kako, ali uz njega ide i određena akcija, koja zahteva napor, koji većina izbegava. Izvori energije, eto to je ono što mi tražimo. Dobro je da ih ima, za one prave tražioce. 

Borilački klub se završava jednim polu-tužnim, apologetskim obraćanjem, i ono iako delimično ruši koncepciju samog filma, nudi nadu, a to je nešto što nas tera da zažmurimo na jedno oko, i progledamo autorima kroz prste. Matriks, prilazi toj istoj problematici, problematici nade, ali sa druge strane. Iako i jedan i drugi film imaju slučnu filozofiju, oni se probijaju kroz žbunje ljudske zbunjenosti i patnje na različite načine.  

Teško je govoriti o putu kojim čovek nije spreman da se zaputi, jer morate da dotaknete temu ljudske slabosti. Mnogo toga je o istoj napisano, i sve se svodi na to da neko drugi diktira, a mi igramo, i to je glavni uzrok naše nesreće. Neko drugi. Dođe vam nekako lakše to što toliko ljudi guta literaturu o samopomoći, zar ne? Jer, svako buđenje zahteva odgovor, a odgovor je uglavnom zakopan u vama samima. Poprilično duboko, moram dodati. I sve je borba, hteli to mi ili ne, trvenje, otpor, akcija i reakcija. Treba udariti, i udariti snažno, i ni jedna prepreka neće odoleti. Jer sve, baš sve je konflikt. 

Pitate se ko je pobedio u istom? Čovek. Ništa više, a ni manje od toga. Jer, sa svim svojim manama, ovaj svet je sve što imamo. Mislite o tome. 

Borilački klub i Matriks su metafore, ali dublje od mnogih profanih metafora koje zagađuju ovaj svet. Nema sistema, i ako ga ima, treba ga uništiti. Mi ne tražimo iskupljenje, mi tražimo uništenje. Jedino što ono dolazi uz cenu. A ta cena je vaša duša, odnosno ono što je od nje preostalo na ovom konzumerskom mestu. Da li će jedan film biti vesnik promene?. Što da ne. 

Borilački klub je sub-mit, a Matriks meta-mit. Ali, sve se svodi na jednu te istu poruku. Ipak, ne gubite iz vida da je Američki Put uvek bio put nasilja. Da li on vodi do izbavljenja iz trenutnog stanja? Mislim da svet vrlo dobro zna odgovor na to pitanje. 

“Ti nisi tvoj novac u banci. Ti nisi auto koji voziš. Ti nisi sadržaj svog novčanika. Ti nisi materijal tvog odela. Ti si svepevajuće smeće ovoga sveta.“ Borilački Klub

Ilija Đurđanović