- Ovo je tvoj poslednji test – reče učitelj Joi i desnom rukom uhvati dršku svetlosne sablje – Nadam se da si spreman!
- Spreman sam – odgovorih i blago se naklonih dok mi je vetar nosio kimono na sve strane.

Ovde u Divljini, van Grada, umeo je brzo da dostigne neverovatne razarajuće jačine reda ciklona i trebalo je uvek biti na oprezu, pa čak i kada je naspram vas stajao jedan od najvećih poznavalaca Vremenskih naravi van Zidina, učitelj Joi. Posmatrao sam njegovo preplanulo lice i dugu crnu kosu vezanu u perčin. Crvene oči suzile su se na momenat i fiksirale me. Zamišljao sam kako izgledam u njima razbijen na dvanaest jednakih šestouglova, kao saće poređanih u velikoj košnici.

Svi su se novonastalim uslovima prilagođavali na neki svoj način. Radijacija je radikalno izmenila planetu i mutacija je praktično bila neizbežna, osim ako ne biste izabrali život u Gradu i prihvatili sve uslove koje on podrazumeva. Čovek je načelno mogao da bira između dve stvari: da se povinuje ili da umre. Tačnije rečeno da živi u Gradu ili da ode u Divljinu, a to je bio čin ravan samoubistvu. Bar je tako ljudima govoreno. Strah je kao i uvek bio najbolje oružje za masovnu kontrolu. Ideologija „Grad te hrani, Grad te brani“ nije podrazumevala oproštaj. Kauzalitet izbora bio je veoma jednostavan. Ako odeš ne smeš nikada više da se vratiš. Retko ko se usuđivao da napusti Grad. Ja sam morao.

Učitelj pritisnu dugme na dršci i laserski snop na sablji se aktivira. Steže je sa obe ruke i upravi u mene. Izbaci levu nogu napred i noge savi u kolenima zauzimajući položaj za napad. Bio je smiren kao i uvek, bez obzira što se spremao za borbu.

- Ostala je još samo jedna stvar koju nismo razjasnili za ove četiri godine – reče.
- Koja?- upitah.

Napao je moju levu stranu. Blokirao sam udarac munjevito i odgurnuo ga metar ispred sebe. Sablje su zujale i sa fijucima vetra pravile predivan apokaliptični duet. Pokušao sam da iznenadim učitelja udarcem u noge, ali on odskoči u stranu i udari me šakom po licu.

- Naučio sam te mnoge stvari. Bez mene sigurno ne bi poživeo ni sedam dana u ovoj džungli. Život sam ti spasao i tretirao te kao jednakog sa svima u kampu, iako i sam znaš koliko mrzim ljude iz Grada. Vas aristokrate čistih tela. Bele. Neokaljane mutacijom. Nikada ti ništa nisam tražio za uzvrat. Nikada ti ništa nisam prebacio. Bio si slobodan da živiš u blagostanju sa svima nama. Ali sada kada je došlo vreme za tvoju poslednju obuku voleo bih da mi objasniš nešto.
Nisam čekao puno da bi napao. Uleteo sam u seriju udaraca. Učitelj ih je blokirao bez većih problema. Uradio sam i jednu malu kombinaciju udarcima nogom ali ni to nije prošlo. Zastao sam zadihan.
- Šta? – upitah.
- Nikako nisam uspeo da shvatim zašto si došao ovde. Zašto si se povukao u divljinu? U Gradu si imao sve. Sigurnost, uređen život, posao, ženu za reprodukciju, dobru zabavu, lagodnost. Tamo nema mutacije, nema krvoločnih zveri od kojih moraš da strepiš. Tamo Sunce ne prži kao ovde i biljke nisu otrovne. Tamo ima hrane u izobilju. Tamo možeš da ostariš…

Stajao sam par sekundi zamišljen. Joi je to iskoristio i jednim potezom mi rasekao desno rame cepajući pola rukava. Ustuknuo sam za moment. Bezuspešno odgovorih kombinacijom kratkih zamaha.

- Koncentracija ti je popustila. Učio sam te da to ne smeš da dozvoliš bez obzira na to šta se dešava oko tebe. Mogao sam da te ubijem da sam hteo.
- Zašto niste?
- Nisam čuo odgovor.
- Možda vam neću ni reći.

Odručio sam sablju u desno i u dva koraka zaleta bio u vazduhu iznad učiteljeve glave. Ciljao sam srce. Učitelj je stajao mirno u mestu i čekao. Centimetri su me delili od probadanja, a onda on svojom sabljom prekri grudi i zaustavi udarac. Sledećih nekoliko sekundi se ne sećam baš najjasnije. Trenutak kada sam otvorio oči shvatio sam da se nalazim na kolenima, razoružan. Joi je stajao pored mene. Podigao je svoju sablju spreman da me dovrši i prošaputao.

- Možda neću hteti ni da znam.

Zamahnuo je. Međutim ja sam bio spokojan. Znao sam šta sledi. Znao sam jer sam video malu crvenu tačkicu kako igra na njegovom telu i polako se penje na čelo. A onda se začuo pucanj i sve je bilo gotovo.

- Još uvek bih ubila za tebe!! – čuo sam je kako viče negde iza mojih leđa.
- Šta te toliko zadržalo? – odgovorio sam ironično brišući krv sa ugla usana – Pomislio sam da te usput možda nije pojela jedna od onih odvratnih ptičurina.
- Nije, srculence, nije. Iako znam da bi ti to voleo više od bilo čega drugog na svetu. Znaš i sam da bih učinila sve da se spojim u konačnom blagostanju sa svojim Odabranim.
- To što je neko drugi odredio mene za tebe ne znači da se to meni zapravo i sviđa!!
- Pa to nije na nama da odlučujemo, znaš i sam. Osim toga ove tvoje igrarije traju predugo i vreme je da se zajedno vratimo nazad u Grad i molimo Starešine da te pomiluju.
- Ja se ne vraćam jer mi Oni sigurno neće oprostiti. To ti je valjda jasno?
- Jeste – uzdahnu duboko i zamisli se - A iskreno i meni je ovako zabavnije.
- Pa dobro – rekoh - Hoćemo onda kao i uvek?
- Naravno. Imaš dan prednosti!! - rekla je, nasmejala se i iskoračila iza drveta da mogu da je vidim.

Po ko zna koji put dadoh se u beg…

Nemanja Danilović