Čaranje. Vračanje. Bajanje. Verujem da ne postoji osoba, bar ne ona koja pripada mlađoj generaciji, koja nije poželela da poseduje ovakve moći. Čitanje misli, telekineza, upravljanje umovima drugih ljudi, samo su neke od „osobina više rase“, ako takva zaista postoji. Šta biste dali da posedujete takve moći? Kakav bi tada vaš život bio? Kako biste koristili svoje moći? 
Ova su pitanja stara koliko i mitovi koji ih pokreću, te nije lako uhvatiti se u koštac sa njima. Tema može biti zahvalna za nekog, za nekog ne; jednom može zvučati interesantna, drugom će se možda činiti dosadnom. Ali, ako ovom osnovnom začinu romana „Talog“ Željka Obrenovića dodamo činjenicu da je pisan iz ženskog ugla (malo je kome pošlo za rukom da to izvede na ubedljiv način, kao primer mogu navesti Gorana Skrobonju), da li biste se tada odlučili da se uhvatite u koštac sa romanom? 
Propusti koji se tiču lektorskog i uređivačkog posla ne bi trebalo da se zanemare, naprotiv. Ako se i nakon toga niste pokolebali, onda ćete stupiti u svet podzemlja, spletki i ubistava, kretaćete se mračnim ulicama i krajevima Beograda u potrazi za glavnim osumnjičenim i istrajati do raspleta kakav (možda) niste očekivali... 
Ako ste mislili da ćete se izvući sklopivši korice knjige, grdno ste se prevarili. Mnoga će vas pitanja mučiti, nesuglasice, neslaganja nataložiće se i ostati negde duboko u vama poput taloga, teškog i mračnog, nepropustljivog, koji će vas nagnati da se pobunite, osvestite, prizovete k sebi. Baš kao što treba. 

Tamara Lujak