Ovo je muzika nastajala u pauzama između turneja i albuma matičnog benda SH-a, I upravo tako i zvuči-dovoljno teško da ne izneveri, a opet ni malo slično Iron Maiden-u ili bilo kom bendu te provincijencije. Ako je heavy metal/hard rock virtuelno fudbalsko igralište, onda je ovo potez golmana koji donosi svom timu pobedu. Ništa spektakularno, ili nešto što će se prepričavati, ali i dalje sasvim dovoljno vredno da bi tog čoveka cenili kao ono što jeste-član tima, ali i individualac sa svim karakteristikama požrtvovane i zrele osobe. Ovaj album može biti uteha onima koji su izgubili veru u muziku uopšteno, jer njegova melanholija opija kao miris lipe u leto, daje vam snagu da istrajete, ali vas istovremeno podseća da život nije fer utakmica, pored svega pozitivnog što je o njemu rečeno kroz istoriju. 

Ovo je druga strana vizije Stiva Harisa kako muzika treba da izgleda-a ko ima problem s tim, definitivno gubi reputaciju u očima ljudi koji istinski cene umetnost, bez obzira na vrstu, žanr i lokaciju. A ovo je nov materijal, moderan, originalan, kvalitetan hard rock, i kao takav nešto što moramo podržati, nasuprot gomili koja voli IM i koja nalazi za shodno da se izjašnjava o nečemu što ni sama dovoljno ne razume. 

Stvarno mrzim da ulećem kao neki prokleti Betmen, borac protiv nepravde, u fajt protiv već uniformnog stava raznih kraljeva neukusa da je ovaj album sranje. Ali, ipak, to je jače od mene. Volim da se stvari nazovu pravim imenom, pa makar zbog toga i ja izgubio kredibilitet kao muzički novinar i neko čiji se glas čuje u ovoj web areni. Svako ima pravo da sudi, ali ako neko u svom srcu krije samo pakost, ja bih voleo da se bar malo zapita gde se uputio i koji su njegovi istinski motivi. Što se Steve-a tiče, ja se nadam da ćemo od njega dobiti bar još jedan album pun ovako odlične muzike. 
9/10
Ilija Đurđanović