SEĆATE LI SE priče o Diogenu? Ono kako se jednoga dana veliki filozof latio fenjera i krenuo u potragu za čovekom. Osvetliće gos'n Pravog veselim plamičkom kao reflektorom, uperiti spotlajt koji će čudotvorno razotkriti upravo traženi profil ličnosti. Onako među nama, nikada mi nije bilo jasno kakve veze ima intenzitet osvetljenja sa moralnim karakteristikama date osobe. Ali, tehnički detalji na stranu, zamisao je delovala neodoljivo privlačno. Ili bar meni lično, dodao bih, pošto me je kopkala godinama.
E sad, većina vas svakako zna da sam ja proslavljeni izumitelj i inovator. Ako se sećate, u vreme dok su svi koristili časovnike čiji je krug podeljen na dvanaest delova, ja sam bio taj koji je uveo trinaest podeljaka, da bi čovek mogao da stigne da uradi više u toku dana. I to je bio samo jedan od mnogih izuma koji su mi doneli, skromno bih rekao, bar regionalnu slavu, ako već planeta kao celina nije bila zainteresovana.
Bilo je nekako prirodno da upravo ja krenem stopama klasičnog filozofa: mislilac na mislioca. Dakle, jednoga dana doneo sam odluku: ponoviću podvig poštovanog filozofa, ali strogo na naučnoj bazi. Ako se on upisao u istoriju velikim slovima, valjda mi to može pomoći da, koristeći sličnu ideju, to ponovim i ja, makar u fusnotu.
Posle dugog okapanja po priručnicima iz elektronike, pozitronike, neutronike i nulitronike došao sam do rešenja: eureka.
Projektantski gledano, Diogen je omašio zbog greške u izboru pravog izvora osvetljenja. Početnička greška, dodao bih: bilo je to na samim počecima potrage za pravim čovekom.
Rešenje koje sam ja izumeo, projektovao i napravio krajnje je prosto, zasnovano na invertovanju kvazistacionarnog tenzora psionskog polja stohastičkom holografskom rezonansom, ali ne bih sada da vas maltretiram tehničkim pojedinostima.
Osmislio sam napravu tako da upotreba bude jedva malo složenija od primene Diogenovog fenjera. Staviš je na rame (elektronski fenjer veliki je kao starinska video kamera i poprilično težak, tako da kao bonus dosta egzercira mišiće ramena i vrata – fitnes u najneočekivanijoj prilici) i pogledaš kroz vizir prema ispitivanom licu. Displej na krajnje jednostavan način ispiše rejting posmatranoga na skali između nečoveka i natčoveka– ukratko, i obična budala bila bi u stanju da ga koristi.
Kada sam uključio elektronski fenjer, posle nedugog igranja komandama za baždarenje, uperio sam ga na prvog subjekta. To je slučajno bio Bobi. Tu sam shvatio da nešto nije sasvim u redu. Ispalo je da je Bobi čovek na mestu, što se debelo nije slagalo sa stvarnim stanjem stvari, jer Bobi je moj doberman. Pametna životinja, svakako, ali ipak postoji par problema sa time da zadovolji čak i najširu definiciju čoveka.
Zabacio sam fenjer na rame i krenuo na ulicu, da vidim šta će se dešavati kada, umesto na životinji, isprobam napravu na ljudima. Možda nulitronska kola ne rade sa nižim bićima.
Išao sam i posmatrao redom prolaznike. Bilo je zanimljivo, iako su i oni mene zagledali zbunjeno bar koliko i ja njih. Poznanici i prijatelji pozdravljali su me klimanjem glave, drugi bi samo ostali da pilje u mene, a baba iz komšiluka prekrstila se. Svejedno, većina me je dovoljno dobro znala kao osobenjaka, ipak je ovo mali grad, pa je stvar legla uglavnom bez problema.
Prvi pogled na moje okruženje doneo je prilično iznenađenja. Neki ljudi u koje sam se mogao zakleti našli su se na moralnoj skali neznatno iznad bubašvabe, drugi koje gotovo nisam ni primećivao skrivali su u sebi svetačke vrline.
Međutim, onda sam naleteo na miting stranke džintoista i neki đavo me naterao da odlučim da odem na njega. To je iz korena izmenilo čitavu stvar.
Svakako ne moram nikoga da posebno podsećam na to ko su zapravo oni, mnogim zanimljivim potezima davno su sebi obezbedili mesto u istoriji. Na primer, siguran sam da među nama nema onoga ko ne zna njihovu slavnu izbornu poruku:

NAPRED U PROŠLOST!
Naša stranka je jedina koja vam garantuje istinski povratak u stare dane, kada je sve bilo bolje, koverti deblji, vekne krupnije, redovi duži. Sa nama će prošlost biti još bolja. Sa narodnom džintoističkom strankom hrabro stupamo u izvesnost bivših dana.
U prošlosti nema neprijatnih iznenađenja. Svi slavni sinovi našeg naroda rođeni su u prošlosti – a znate li ikoga bitnog iz budućnosti?
Glasajte za prošlost i budite sigurni:
SA NAMA NEMA NEIZVESNOSTI!

Pokazalo se da za par dana na gradskom trgu treba da se održi njihov miting. Odlično, pomislih, to je prilika da na jednom mestu vidim brat-bratu hiljadu ljudi, pravo vatreno krštenje za moj fenjer. Kao bonus mogu na licu mesta da proverim svoje mišljenje o džintoistima.
Ali odlučih da budem oprezan. Da redari ne bi pomislili da, ne daj bože, spremam neki atentat – ko zna, fenjer je u očima neposvećenog i dovoljno paranoičnog mogao da izgleda kao smrtonosno oružje – potrudio sam se da nađem jednu staru kameru i da instaliram uređaj u nju. Slučajno se pokazalo da se displej savršeno uklapa u format ekrana kamere.
Kada je miting počeo, stvari su funkcionisale da bolje ne može biti. Obezbeđenje me je odmah propustilo, posle kratke provere da ne pripadam izveštačima neke od televizija nepoželjnih među džintoistima.
Zašao sam među okupljene i krenuo da snimam. Bili su to divni trenuci za mene, toliko obilje ljudskog materijala – uzgred, moje mišljenje uglavnom je bilo potvrđeno. Očekivano, postojao je zadivljujući kontrast između okupljenih običnih ljudi sa jedne strane i aktivista na pozornici sa druge. Onda sam okrenuo fenjer prema stranačkom lideru, g. Ranku Krivošiji – i sledio se.
Tog dana već sam video svašta na fenjeru, ali tako nešto, moram priznati, baš nijednom.
Osetih kako mi se i protiv volje kosa diže na glavi pred stvarnim profilom cenjenog gospodina.
Dok sam proveravao da se uređaj slučajno nije pokvario, stvari su krenule kako ne treba.
Najednom sam primetio da se dešava nešto čudno. Brzo sam shvatio i šta. Strastveni govor na bini prekinuo se kao nožem presečen. Onda sam video da većina prisutnih ne gleda u pozornicu.
Svi su se okrenuli prema meni.
Jedan od gorila koji su pratili g. Krivošiju upirao je prstom u mene i govorio lideru nešto na uvo, a ovaj je klimao, ne skidajući pogled sa mene.
Počnem da se osvrćem ne bih li našao put da se strateški izvučem, a vođine gorile krenu da razgrću gomilu kao ledolomci i da prave put za svog lidera.
Išli su pravo prema meni.
Pritešnjen sa svih strana, nisam imao kuda.
"Gle, gle, ako to nije naš proslavljeni izumitelj", reče Krivošija čim se našao preda mnom. "Zar ste prešli na ulogu snimatelja, dragi moj gospodine?"
On pruži ruku prema lažnoj kameri.
"Mogu li?"
Zar sam imao izbora? Pružim mu fenjer.
On podigne uređaj i zagleda se u displej. Videlo se da pažljivo čita ono što piše na njemu. Zatim se namršti. Pa razrogači.
"Pa ovo je..."
Ćutao sam.
On spusti lažnu kameru i zagleda se u mene, najednom oznojenog čela.
"Jesam li dobro shvatio?" reče on. "Ovde imate..."
Nije imalo svrhe pretvarati se. Teška srca klimnem glavom.
"Eksperimentalni model, svakako pravi greške", dodam.
Videlo se da me ne čuje. Ponovo podigne fenjer i uperi ga nasumce na par ljudi u publici. Mora da ga je ono što je video dobro zabavilo, jer se jednom kratko nasmejao, oštro, kao lavež. Svakako je ugledao upravo ono što je očekivao.
Onda ga spusti, najednom zadihan.
"Gospodine Vučina, ako vaš uređaj ispravno radi – a biće da radi – vi ne shvatate kako neslućene mogućnosti nudi. Može nam pomoći da izaberemo savršenog vođu, tojest mene. Možda nam čak posle toga ne budu ni potrebne druge partije, jer naš narod imaće sve što mu treba: jednu partiju, jednog vođu – pravog čoveka."
"Znate", počnem ja, pokušavajući da mu otmem uređaj iz ruke, "ovaj... uređaj u stvari nije projektovan za...."
Gorile se samo malo primaknu, odjednom silno zainteresovani za čuda tehnike.
Zatvorim usta, to je ponekad pravi način da čovek zadrži njihovu sadržinu u punom sastavu.
Tačno sam znao šta će biti sledeće.
Krivošija je neko vreme užagrenih očiju gledao fenjer. Onda polako i neumitno počne da ga diže objektiv prema sebi.
Ja svoje oči zatvorim. Tačno sam znao šta sledi.
"Tako dakle!" Krivošijin glas bio je na granici urlika.
"Vi... vi..." Ponestajalo mu je reči. Ili vazduha. Ili oboje. Na trenutak mi se učinilo da će se ugušiti. Ali zadivljujuće brzo se sabrao.
"Gospodine Vučina", počne on zvanično.
Duboko udahnem vazduh, znajući da moram da pregrmim ono što upravo dolazi.
"Gospodine Vučina", ponovi on, "svaka čast!" On nastavi: "Oduvek sam znao da ste pravi, istinski izumitelj, pravi sin nacije. Naprosto vam je mesto u prošlosti uz druge velikane."
Samo sam stajao i ćutao. Oko mene, džintoisti su klicali. Neko je pominjao dovođenje televizije. One podobne, razume se.
Nisam morao da pogledam u fenjer. Gospodin Krivošija je na displeju video lik pravog čoveka.
Kada se skup razišao, dugo sam stajao na trgu, zagledan u prazno, dok je oko mene gradska čistoća uklanjala tragove džintoističkog zanosa. Fenjer je stajao pored mene. Promašeni čovek pored promašenog pronalaska. Da dovršim paralelu, možda bih mogao da odem da živim u buretu.
Ne bi bilo drukčije, pomislim, ni da je njegov gorila pogledao sebe kroz fenjer. I on bi video sopstveni lik. Zapravo, jednako bi se dogodilo i da je u pitanju bio pravi gorila. Trebalo je da shvatim dok sam proučavao Bobija.
Baš kao i veliki vođa, svako od njih video bi sebe kao onog pravog. U rukama takvih fenjer je postajao savršenski sikofantski uređaj. Možda će mi džintoisti zaista obezbediti mesto u istoriji, pomislih, onoj koju oni napišu. Ako budemo dovoljno baksuz da za to dobiju priliku.
Jer postojala je stvar koju nisu znali ni oni, ni ja, koliko god da je zapravo bila očigledna. Sa modernim uređajem ili sa pravim fenjerom, bar jedno se nije menjalo od Diogena naovamo.
Da bi prepoznao čoveka na mestu, moraš i sam biti čovek na mestu.

Zoran Jakšić