Erik Artur Bler je engleski romanopisac i novinar koji je ostao mnogo poznatiji po svom pseudonimu Džordž Orvel. Njegovo delo karakterišu prirodna bistrina i duhovitost, duboko uverenje u postojanje društvene nepravde, strast za jasnoćom izraza kao i verovanje u demokratsko društvo. Orvel se bavio književnom kritikom i polemičkim novinarstvom. Najpoznatiji je po svojoj antiutopiji 1984. i alegorijskoj priči Životinjska farma iz 1945. godine. Zajedno uzev, ova dva dela prodata su u više primeraka nego bilo koje druge dve knjige nekog pisca iz XX veka.
Za Životinjsku farmu se obično misli da predstavlja odraz degeneracije postrevolucionarnog Sovjetskog saveza, uključiv uspon staljinizma i potonji život pod totalitarizmom. Roman 1984. se često poredi sa romanom Vrli novi svet Oldusa Hakslija – oba ova dela su snažni antiutopijski romani koji nagoveštavaju svet u kojem sistem preuzima apsolutnu kontrolu nad društvenim životom. Roman je 1984. godine zajedno sa delom Reja Bredberija Farenhajt 451 dobio Prometejevu nagradu za doprinos antiutopijskoj književnosti. Godine 2011. ovo priznanje pripalo je Životinjskoj farmi.

Orvelova knjiga Kataloniji u čast iz 1938. godine, zbornik njegovih iskustava iz Španskog građanskog rata, naišla je na široku popularnost, kao i njegovi brojni eseji iz oblasti politike, jezika, književnosti i kulture. Godine 2008. našao se na drugom mestu Tajmsove liste „Pedeset najvećih britanski pisaca nakon 1945. godine“.

Erik Artur Bler je rođen 1903. godine u indijskom selu Motihari, blizu granice sa Nepalom. U to vreme Indija je bila u sastavu Britanske imperije, a Blerov otac Ričard je radio kao agent u Državnom odseku za opijum. Blerov deda po ocu služio je u indijskoj armiji, a majka Ajda Mejbel Bler, osamnaest godina mlađa od svog supruga, bila je kći trgovca. Blerovi su živeli relativno privilegovanim i krajnje ugodnim životom. Porodica nije bila bogata – Orvel ju je kasnije ironično opisivao kao „nižu višu srednju klasu”. Nisu imali zemlju, niti ozbiljnija ulaganja: bili su prosečna engleska porodica iz srednjeg staleža toga doba koja se po pitanju opstanka i budućnosti u potpunosti oslanja na Britansku imperiju. Godine 1907. porodica prelazi u Englesku i nastanjuje u Henliju na Temzi, mada je Erikov otac nastavio da radi u Indiji još pet godina, do svog penzionisanja. Uz određene poteškoće, Erikovi roditelji uspevaju da upišu dete u privatnu srednju školu u Saseksu kada mu je bilo osam godina. Sa trinaest godina dobio je stipendiju Velingtona, a zatim i Itona.

Roditelji su ga terali da naporno radi u školi koju je smatrao turobnom, a nakon dobijanja stipendije više i definitivno nije bio zainteresovan za dalja mentalna naprezanja koja nisu imala nikakve veze sa njegovim ličnim željama. Na početku eseja Zašto pišem objašnjava da je još sa pet ili šest godina znao da će postati – da mora postati pisac. Ali da bi postao pisac, morao je da bistri književna dela. Međutim, engleska književnost nije bila među glavnim predmetima na Itonu, gde je većina dečaka poticala iz porodica koje su bile nepopravljivo nenačitane ili toliko slabo načitane da je bilo apsurdno podučavati ih engleskoj književnosti. Jedan od Erikovih nastavnika kasnije je izjavio da njegov poznati učenik za vreme svog petogodišnjeg boravka u školi nije mrdnuo prstom. To je, naravno, bila neistina. Erik je sam sebe podučavao majstorima engleske proze koji su ga najviše privlačili, kao što su Svift, Stern i Džek London.

Kako god bilo, uspešno je završio školovanje na Itonu, a u konkurenciji od 167 studenata po uspehu je bio 138. Nije bio zainteresovan za dobijanje fakultetske stipendije i 1922. Erik Bler se pridružuje Indijskoj kraljevskoj policiji u Burmi. Privlačio ga je život satkan od putovanja i akcije. Obučavao se u Burmi gde je i ostao u službi narednih pet godina. Zatim odlazi na odsustvo i tom prilikom podnosi ostavku. Za to je bilo dva razloga: najpre, njegova karijera u policiji se kosila sa njegovim ambicijama, prvenstveno željom da postane pisac, i drugo, počeo je da uviđa da će dokle god bude bio policijski službenik u Burmi on zapravo podržavati politički sistem u koji više nije mogao verovati. Čak i pre ovoga, njegove ideje po pitanju pisanja i njegovi politički stavovi bili su u tesnoj vezi. Nije bez razloga želeo da se otrgne od Britanskog imperijalizma u Indiji: želeo je da „pobegne od … svakog oblika vlasti čoveka nad čovekom”, kako kaže u svom delu The Road to Wigan Pier („Put za dok Vigan“,1937). Smatrao je da se društveni milje iz kojeg potiče zasniva upravo na „dominaciji nad drugima” – ne samo nad Burmežanima, već i nad engleskom radničkom klasom.

Po odlasku u London nastanjuje se u skrnavoj sobi u ulici Portobelo. Ovde je sa svojih dvadeset četiri počeo sebe da podučava pisanju. Susedi su bili oduševljeni njegovom odlučnošću. Nedelju za nedeljom provodio je u svojoj hladnoj sobi, ugrevajući prste nad svećom kada bi mu i suviše utrnuli. U proleće 1928. godine okrenuo je leđa vaspitanju i odvažio se na drastičan korak. Više od godinu dana živeo je sa siromašnima, najpre u Londonu, zatim u Parizu. Za njega je sirotinja bila žrtva nepravde. Razlog zbog kojeg je otišao u siromašne ležao je u prevazilaženju odbojnosti koju je među pripadnicima svoje klase smatrao čestom. U Parizu je živeo i radio u radničkom kvartu. U to vreme, kaže Erik, Pariz je bio prepun umetnika i tobožnjih umetnika.
Orvel je ovde živeo životom koji je daleko od boemskog: kad je konačno dobio posao radio je kao plonžer. Još jednom je njegovo putovanje bilo silazak u život za koji je osećao da mora da mu se preda, život pun bede i ljudi koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Po povratku u London odlučio je da napiše knjigu o vremenu koje je proveo u Parizu. Originalna verzija knjige Niko i ništa u Parizu i Londonu bila je naslovljena A Scullion's Diary („Dnevnik perača sudova”). Nakon dva odbijanja izdavača Orvel piše knjigu Burmese Days („Burmanski dani”) koja je objavljena 1934. godine, kao plod ličnog iskustva iz kolonijalne službe.

Opstanak dela Niko i ništa u Parizu i Londonu dugujemo Mejbel Firez, koju je Orvel zamolio da uništi rukopis i zadrži spajalice. Umesto da ga posluša, ona rukopis nosi Leonardu Monrou, agentu izdavačke kuće „Golanc” (Gollancz), koji ga prihvata uz uslov da autor izbaci sve psovke i promeni sva imena. Nskon finalnih izmena Erik je izrazio želju da roman izda pod pseudonimom. Kako piše: „Nemam reputaciju koju bi radeći ovo mogao izgubiti, a ako knjiga postigne bilo kakav uspeh, ovaj bih pseudonim mogu uvek nadalje koristiti”. Kako god, stvarni razlog zbog kojeg se Erikov odlučuje za pseudonim Orvel je malo komplikovaniji, i imao je značiti da je trebalo da nekako zamaskira svoj stari i uzme novi identitet. Upravo to je ono što je hteo da uradi: da pokuša da od Erika Blera, starog itonovca i engleskog kolonijalnog policajca načini Džordža Orvela, antiautoritarca koji ne pripada nijednoj posebnoj klasi. Niko i ništa u Parizu i Londonu nije roman, već neka vrsta dokumentarnog prikaza života koji je stran većini čitalaca. U tome je i bila poenta: želeo je da engleskoj srednjoj klasi, kojoj i sam pripada, pomogne da razume život koji uživa, a koji se temelji na životu što im se odvijao ispred nosa. Ovde su očigledna dva tipična aspekta Orvela kao pisca: njegovo viđenje sebe kao nekoga ko otkriva bolnu istinu, istinu koju ljudi iz različitih razloga ne žele da čuju, ali i sebe kao predstavnika engleske moralne savesti.

Njegova sledeća knjiga bila je A Clergyman's Daughter („Sveštenikova kći”) iz 1936. godine, a godinu dana nakon nje napisao je Keep The Aspidistra Flying („Neka Aspidistra leti”). Godine 1936. godine otvorio je seoski dućan u Velingtonu u kojem bi radio ujutru, a pisanjem se bavio u popodnevnim časovima. Iste godine oženio je Ajlin O’Šonesi i dobio narudžbinu od Left Book Club-a da istraži položaj sirotinje i nezaposlenih. Tako nastaje delo The Road to Wigan Pier - otišao je među siromašne o kojima će pisati knjigu. Još jednom je to bilo putovanje daleko od relativno udobnog života srednje klase. Opis rudarskih zajednica na severu Engleske je pun detalja i čitaocu dočarava kako izgleda silazak u rudnik. Ljudi iz Left Book Club-a koji su pročitali Orvelov rukopis o engleskom klasnom sistemu i engleskom socijalizmu nisu bili zadovoljni, pa je knjiga objavljena sa predgovorom Viktora Golanca koji osporava mnoge od Orvelovih ključnih zaključaka. The Left Book Club nije bio zadovoljan jer je Orvel kritikovao engleski socijalizam kao nerealan. Druga stvar koja im nije imponovala jeste Orvelovo mišljenje da većina socijalista teži da postane deo srednje klase. Orvel ismejava upravo one socijaliste kojima su usta puna fraza poput „solidarnost proletera”, a koji odbijaju časne ljude, upravo one za koje je Orvel hteo da piše.

U svojoj knjizi The Road to Wigan Pier Orvel piše o anarhizmu: „Proučavao sam anarhističku teoriju po kojoj je svaka vlada loša, svaka kazna štetnija od zločina i po kojoj ljudi mogu pristojno da se vladaju jedino ako ih ostavite na miru.” On dodaje: „Uvek je neophodno zaštititi miroljubive ljude od nasilja. U svakom društvu u kojem se zločin isplati postojaće oštar krivični zakon i njegova nemilosrdna primena.”

Po završetku knjige The Road to Wigan Pier, Orvel odlučuje da ode u Španiju sa idejom da piše novinske reporataže o građanskom ratu koji je započeo kao sukob između komunista i socijalističkih republikanaca sa jedne, i fašističkih vojnih pobunjenika generala Franka sa druge strane. Otisnuo se put Španije krajem decembra, da bi se u Parizu zadržao na kratkom ručku sa Henrijem Milerom. Zanimljivo je da mu je tom prilikom Miler savetovao da je odlazak u Španiju iz radoznalosti još i razumljiv, ali da je otići tamo iz „osećanja dužnosti čista glupost“. Par dana kasnije u Barseloni upoznaje Džona Maknera iz kancelarije Nezavisne radničke partije (Independent Labour Party - ILP) koji prenosi Orvelove reči: „Došao sam da se borim protiv fašizma!“ Brzo se uključuje u složenu političku situaciju u Kataloniji. Republikansku vladu su podržavale brojne frakcije sa suprotstavljenim ciljevima, uključujući Radničku partiju marksističkog jedinstva (Partit Obrer d'Unificació Marxista - POUM) i anarhosindikalističku Nacionalnu konfederaciju rada (Confederación Nacional del Trabajo - CNT). ILP je bio povezan sa POUM-om tako da je Orvel pristupio toj organizaciji.

Po dolasku u Barselonu, Orvel je bio oduševljen atmosferom koju je zatekao: ono što je izgledalo nemoguće u Engleskoj, ovde je izgledalo kao svakodnevnica. Klasne razlike gotovo da su iščeznule. U svakom pogledu je vladala nestašica, ali je bilo jednakosti. Po prvi put u životu socijalizam je izgledao kao realnost, nešto zarad čega se vredi boriti. Orvel prolazi osnovnu vojnu obuku i nakon toga ga šalju na aragonski front kod Saragose.

U mesecu aprilu Orvel se vraća u Barselonu. Želeo je da ode na madridski front što je značilo „da mora da se pridruži međunarodnoj koloni“. Obraća se prijatelju komunisti iz Španske medicinske pomoći i izlaže mu svoj slučaj. „Iako nije mnogo mario za komuniste, Orvel je bio spreman da ih uzme za prijatelje i saveznike. To će se uskoro prometi.“ Po povratku u Barselonu, zatekao je izmenjen grad. To vise nije bilo mesto u kojem reč „drug” nešto znači, to je sada grad koji je vraćen u „normalu”. Da stvar bude gora, otkrio je da je grupa kojoj je pripadao, POUM, sada oklevetana kao fašistička milicija koja u tajnosti pomaže Franku. Stav komunista bio je da je POUM objektivno gledano bio fašistička grupa pod republikanskom maskom. „Pojavio se prilično neugodan plakat koji je prikazivao glavu sa strgnutom maskom POUM-a ispod koje je virilo lice sa svastikom.“ Ovo je bilo vreme prvomajske Barselone i Orvel biva upetljan u borbe različitih frakcija. Veliki deo vremena provodi po krovovima zgrada, uz hrpu romana. Potonja kampanja laži i izobličavanja izneta u komunističkoj štampi u kojoj se POUM optužuje za saradnju sa fašistima imala je dramatične posledice na Orvela. Umesto da pristupi Međunarodnim brigadama kao što je nameravao, odlučio je da se vrati na front Aragon. Po završetku borbi, jedan drug iz redova komunista mu je ponudio da pristupi brigadama. Orvela je začudilo da ga i dalje žele u svojim redovima, budući da je, prema rečima njihove štampe, on bio fašista. „Niko ko je u Barseloni bio tada ili u mesecima koji su usledili neće zaboraviti užasnu atmosferu straha, sumnje, mržnje, cenzurisanih novina, krcatih zatvora, beskrajnih redova za hranu i uličnih bandi.“ Po povratku na front, snajperski metak ga ranjava u vrat. Orvel je bio znatno viši od španskih boraca i upozoravali su ga da se ne naslanja na ogradu rova. Oduzete moći govora i ustiju punih krvlju odnešen je na nosilima u Sijetamo, a kasnije prebačen u bolnicu u Ljeidu. Nakon relativno brzog oporavka, krajem maja 1937. godine poslat je u POUM-ovu bolnicu u predgrađu Barsleone. Metak je promašio glavnu arteriju za dlaku, ali Orvel je govorio jedva čujno. Primio je elektroterapiju i proglašen nesposobnim za vojnu službu.

Brojni članovi POUM-a su uhapšeni, dok su ostali bili prinuđeni da se skrivaju. Orvel i njegova žena su vozom pobegli iz Španije. Prve nedelje jula 1937. godine Orvelovi stižu u Velington, a već 13. jula za njima i optužba koja ih predstavlja kao agente POUM-a i „zagrižene trockiste“. Suđenje vođama POUM-a i Orvelu (u njegovom odsustvu) održano je u Barseloni oktobra i novembra 1938. godine. Posmatrajući ove događaje iz Maroka, Orvel ih opisuje kao običnu „kolateralnu štetu suđenja ruskim trockistima i da su sve laži, uključujući flagrantne besmislice, od početka kružile u komunističkoj štampi.“ Orvelovo iskustvo iz Španskog građanskog rata preraslo je u delo Kataloniji u čast iz 1938. godine. Iskustva iz Španije ostavila su dva utiska na Orvelovu misao: prvo, pokazala su mu da je socijalizam na delu bio moguć, makar samo kao privremena mogućnost. Nikada nije zaboravio ushićenje iz prvih dana posete Barseloni kada je novo društvo izgledalo moguće, gde „drugarstvo” ne predstavlja puku jezičku mahinaciju socijalista, već realnost. Drugo je bilo iskustvo posmatranja grada koji se vraća u normalu kao turobna potvrda činjenice da će uvek biti različitih klasa, da u ljudskoj prirodi postoji nešto što traži nasilje, sukobe i moć nad drugima. Jasno je da ova dva utiska, sa jedne strane nada, a sa druge očaj stoje u suprotnosti. Pa ipak, uprkos očaju i zbunjenosti koja je pratila njegov povratak u Barselonu (gde su besnele ulične borbe između različitih frakcija socijalista) Orvel je napustio Španiju ispunjen utiscima.

Španski građanski rat je imao najvažniju ulogu u definisanju Orvelovog socijalizma. Pisao je: “Video sam predivne stvari i konačno verujem u socijalizam, što dosad nije bio slučaj“. Kao svedok uspeha anarhosindikalističkih zajednica, na primer Anarhističke Katalonije i potonjih brutalnih ugnjetavanja anarhosindikalista, antistaljinovske komunističke partije i revolucionara od strane komunista koje je podržavao Sovjetski savez, Orvel se iz Katalonije vratio kao veran protivnik Staljina i pridružio se ILP-u. Iako nikad nije pripadao njihovim redovima, bio je pod snažnim uticajem trockista i anarhističkih kritika sovjetskog režima, kao i značaja koji su anarhisti pridavali individualnoj slobodi. U drugom delu knjige The Road to Wigan Pier, Orvel kaže: „Pravi socijalista je onaj ko želi - ne samo smatra da je to poželjno, već jako želi – da tiranija bude zbačena.” U eseju Zašto pišem, Orvel je izjavio: „Svaki ozbiljan redak koji sam napisao od 1936. godine usmeren je direktno ili indirektno protiv totalitarizma i ka demokratskom socijalizmu, onako kako sam ja to razumeo“. Prema rečima biografa Džona Njusingera druga suštinska dimenzija Orvelovog sociljalizma bila je ta što je on prepoznao da Sovjetski savez nije bio socijalistički. Za razliku od većine levičara, umesto da odustane od socijalizma kad je jednom otkrio sve užase Staljinovog upravljanja Sovjetskim savezom, Orvel je odustao od Sovjetskog saveza i upravo je odustajući od takvih socijalista – zapravo socijalistima postao bliži nego ikad pre.

Godine 1938. Orvel oboljeva od tuberkuloze i zimu provodi u Maroku. U tom periodu piše novu knjigu, roman pod nazivom Coming up for Air („Hvatanje vazduha”) koji je objavljen 1939. godine, iste godine kada je otpočeo dugonajavljivani rat između Nemačke i Britanije. Roman Coming Up for Air ima najviše „engleskog“ u sebi; ratne strahote se mešaju sa slikama idiličnog edvardijanskog detinjstva koje protagonista Džordž Bouling provodi kraj Temze. Roman je pesimistički; industrijalizacija i kapitalizam su uništili sve najbolje u Staroj Engleskoj, a prete nove, velike spoljašnje opasnosti. Našim jezikom rečeno, Bouling postavlja totalitarističku hipotezu Borkenaua, Orvela, Silonea i Kestlera: „Stari Hitler je nešto drugo. Kao i Staljin. Oni nisu kao one baje iz drevnih vremena koji su razapinjali ljude na krst, sekli im glave i slično samo zabave radi... Oni su nešto posve drugo – nešto dosad nečuveno“.

Orvel je i u novom ratu, kao i u Španiji, hteo da se bori protiv fašističkog neprijatelja, ali nije bio u stanju. Godine 1941. pridružuje se BBC-ju kao producent u odeljenju Istočnog javnog servisa za Indiju. Služio je i u lokalnom Štabu civilne odbrane. Godine 1943. napušta BBC da bi postao književni urednik časopisa Tribjun. U tom periodu započinje rad na Životinjskoj farmi. Godinu dana kasnije usvoja sina, ali mu 1945. godine za vreme operacije umire žena. Pri kraju rata, Orvel posećuje Evropu kao reporter. Potkraj 1945. godine Orvel odlazi na ostrvo Jura kraj obale Škotske, gde se i nastanjuje 1946. godine. U svom eseju Politika i engleski jezik iz iste godine Orvel govori o značaju preciznog i jasnog jezika uz argument da se nejasno pisanje može poslužiti kao moćno oružje političke manipulacije jer oblikuje način na koji mislimo. On piscima daje šest pravila pisanja:

Nikada nemojte koristiti metaforu, poređenje ili neku drugu stilsku figuru koju ste navikli da srećete po štampi.
Nikada nemojte koristiti dugačke reči tamo gde mogu stajati i kraće.
Ako postoji mogućnost za skraćenjem reči, uvek je skratite.
Nikad nemojte koristiti pasiv ako možete aktiv.
Nikada nemojte koristiti strane izraze, naučne termine ili žargon ako možete da se setite odgovarajućeg engleskog ekvivalenta iz svakodnevnice.
Bolje prekršite bilo koje od ovih pravila nego da odvalite neku potpunu glupost.

Iste godine napisao je i roman 1984. Klima koja je vladala na ostrvu nije bila pogodna za bolesnike sa tuberkulozom i roman 1984. odražava sumornost čovekovih patnji i poniženje bola. Zaista, on je rekao da knjiga ne bi bila u toj meri sumorna da njemu samom nije bilo tako loše. Kasnije te godine oženio je Sonju Braunel. Umro je januara 1950. godine.
Orvelova želja bila je da bude sahranjen po anglikanskim običajima, na crkvenom groblju koje je najbliže mestu njegove smrti. Kako na grobljima centralnog Londona nije bilo mesta, njegova udovica, zabrinuta da će biti kremiran protiv svoje volje, zamolila je njegove prijatelje da se raspitaju koja crkva ima slobodnih mesta na groblju. Dejvid Astor, Orvelov kum koje živeo u selu Saton Kortni u Oksfordširu, ubedio je vikara da Orvel bude sahranjen na groblju lokalne crkve Svih svetih, bez obzira što nije imao veze sa selom. Na njegovom spomeniku stoji epitaf: „Ovde leži Erik Artur Bler, rođen 25. juna 1903, umro 21. januara 1950“, bez pomena njegovog daleko poznatijeg pseudonima.