Željko Obrenović: Stvaranje i umetnost čine život lepšim

Osnovna dužnost pisca je da da sve od sebe. Da se potrudi i napiše knjigu kakvu bi on sam želeo da pročita i da ne dozvoli da mu bilo šta stane na put dok to čini. Zaboravite na to šta će reći okolina, šta će reći bilo ko, jedino o kome bi trebalo da brinete ste vi sami. Odnosno šta vam vaše unutrašnje „ja“ govori da je ispravno. Samo tako možete da napišete knjigu koju će neko poželeti da pročita. Nadam se da sam ja u tome uspeo u „Talogu“.

Stvaranje, i umetnost uopšte, čini život lepšim. Lično ne mogu da ga zamislim bez toga. Za mene je uvek bilo nešto, bez obzira da li je to muzika, strip, ili književnost.

Na neki način sam to oduvek radio. Još kao klinac sam pisao nindža romane. Zatim sam pisao scenarije za stripove koje sam crtao, pa razne priče. Sve je to došlo nekako spontano i ne mogu tačno da odredim trenutak kad sam sebi rekao: „Znaš šta, ti ćeš od sada biti pisac“. Jednostavno su neke stvari došle na svoje mesto. Sve ono što sam pročitao, svi filmovi koje sam pogledao. Došlo je do akumulacije i osećao sam potrebu da te ideje izbacim iz sebe. Prvo je došao „Srpski psiho“, a sad je tu „Talog“.

Samo i isključivo od dobrih pisaca, bez obzira da li su pisali romane, stripove ili filmove-serije. Dobro pisanje se oseti na kilometar. Čak ćete i tok šouu prepoznati ako je dobro skriptovan, jer danas izgleda da samo ljudi u običnom govoru ne koriste scenario, a i to je diskutabilno. Iznova i iznova čitam/gledam stvari za koje smatram da su remek-dela i svaki put kad im se vratim, naučim nešto novo. A onda sednem i pišem. Nema boljeg saveta koji bih dao mladom piscu. Pisci pišu. Tačka.

Puno ih je. Recimo, Stiven King, jer ume da stvori ubedljive likove i ubedljiv mizanscen, a knjige su mu različite uprkos nekim motivima koji se neprestano ponavljaju.

Zatim, Brajan K. Von u stripu, jer me je puno naučio o dinamici pripovedanja, o šetanju kroz vremenske tokove, o dijalogu i tome kako ozbiljno pisanje može da bude i te kako zabavno.

Dejmon Lindelof na TV-u, jer nam je uprkos svim manama koje „Izgubljeni“ (Lost) ima, podario seriju o kojoj se i dalje priča, iako je serija odavno okončana. Takođe, dokaz je da možete da budete dobri čak iako ne udovoljite svima.

Volim Majkla Šejbona, Džejmsa Elroja i Kormaka Makartija. Ako sam u „Talogu“ dotakao delić njihove genijalnosti, ja sam zadovoljan.

Jako, jako dug. Te misli koje pisac formira u glavi, ma koliko bile uredne i sistematične, kad počnu da se pretaču u reči na papiru, brzo počnu da se menjaju, jer shvatiš da su to dve potpuno različite stvari: misli i reči. Misli su nešto intimno, čemu niko drugi nema pristup, pa samim time ne moraju ni da budu savršene. Reči na papiru su već nešto što drugi mogu da vide, pa samim time nivo autokritičnosti se povećava. Tako bi barem trebalo da bude. A gotov roman je tek priča za sebe. Tako je barem bilo sa „Talogom“, dalje ćemo videti.

Verovatno je odgovor negde na pola puta. Ideje su svuda oko nas, nije u tome problem. Pitanje je samo koliko ste vi sposobni da ih vidite. A čak je još bitnije to koliko ste sposobni da od njih nešto napravite. Pre neki dan sam pročitao sjajan sinospis za roman „Preživeli“ (The Leftovers): Nekoliko miliona ljudi je odjednom nestalo. Niko ne zna kako i gde. Roman se bavi onima koji su ostali i kako se oni nose sa činjenicom da su im bližnji nestali bez traga.

Nisam pročitao roman, pa ne znam šta se dešava. Ali mozak već počinje da traži način na koji bih ja to rešio, čime bih se bavio itd. Mislim da bi tako trebalo pristupati i pisanju sopstvenih romana. Igrajte se idejama i razmatrajte razne aspekte.

Ne bi trebalo da ga potcenjuje. Pisci često uzimaju čitaoce za naivne i uprošćavaju romane kako bi „prosečni čitaoci“ shvatili o čemu se tu radi. Velika greška. To dokazuju mnogi sjajni bestseleri koji su sve samo ne jednostavni za čitanje. Dok sam pisao „Talog“, nastojao sam da napišem inteligentnu knjigu za inteligentnog čitaoca, što ne znači da roman nije za široku ciljnu grupu. Naprotiv. Samo, ko bude želeo, videće dalje i više od ostalih. Ali ni oni koji traže samo zabavu neće biti razočarani.

Bitan je kao i u životu. Ako deset dana sedite u mestu, pa negde naglo odete, možda će vam tamo biti lepo, ali će vam posle biti žao što i onih prethodnih dana niste negde išli. Tako je i sa literaturom, ona bi trebalo da vas svakom rečenicom vodi na novo putovanje na kojem vam neće biti dosadno i sa kog ćete se vratiti drugačiji. Čitaoci mi kažu da su „Talog“ pročitali u dahu. Nadam se da to znači da ima dobar ritam.

Početaka ima puno (smeh), ali drago mi je, sad kad pogledam unazad, što su neke teme i motivi koji su mi bili bitni u ranom periodu života i stvaranja i dalje tu, samo su sad, naravno, na višem nivou. Još dok sam uz stripove učio da čitam, susreo sam se sa mešanjem raznih žanrova, sa lepotom spontanog propovedanja i mislim da je to nekako zauvek ostalo sa mnom.

Ima i onih manje apstraktnih, kao što je, recimo, nagrada Akademije umetnosti koju sam nedavno dobio za kratku priču Muzej đubreta (http://zeljko-obrenovic.blogspot.com/2012/06/nagrada-u-potrazi-za-novom-pricom.html), zatim prevod „Srpskog psiha“ na poljski jezik i, naravno, moj novi roman „Talog“.

Roman je prošao više nego dobro. Prodao se u odličnom tiražu u publika je bila prezadovoljna. Čak i danas mi se često neko javi i kaže da je nedavno pročitao roman i da je oduševljen. Nije bilo teško uklopiti stilove, jer kad se jednom formira glas protagoniste, sve je lako.

Mislim da je najbolje da čitaoci sami prosude kako se i na koji način „Talog“ i „Srpski psiho“ razlikuju. Meni je samo bitno da uoče korak napred, jer to je svakom autoru najveća pohvala. Bilo ga je lakše napisati jer sam sad veštiji kao pisac, ali ujedno i teže jer se želi više, a tu je i taj sindrom drugog romana i velikih očekivanja.

Ima ih mnogo. Bendisov Daredevil i Alias, Milarov Ultimates, Vonov Ex Machina, Aronov Scalped, Murov From Hell, Watchmen itd. Sve su to različiti stripovi koje spaja jedino to što su sjajno napisani i što kad zaronite u njih ne želite da se priča okonča. Mislim da je takav spoj vizuelne i pisane umetnosti nešto najsavršenije, jer kako kažu: „Slika vredi hiljadu reči“. A u stripu imate i sliku i hiljadu reči. Pa vi vidite.

Od novijih stripova religiozno pratim: Sweet Tooth, American Vampire, Morning Glories, Chew, Locke&Key...

Mislim da sam u „Talog“ uspeo da ugradim nešto od svedenosti i kompresovanosti stripa. Ljudi koji poznaju i strip i prozu kažu da sam uspeo. Hvala im.

Uglavnom volim alternativni rok-metal: Tool, A Perfect Circle, Pain of Salvation. Ali redovno skidam sve što mi neko preporuči i otvoren sam za nove stvari. Ovih dana slušam Florence&the Machine.

Muzika svakako utiče na pisanje, mada ne mogu da slušam muziku dok stvaram – ometa me. Ali naravno, muzika je nešto najbliže poeziji u savremenoj kulturi.

Sa Mirkom Lukovićem, frontmenom benda Rare, radim na pesmi koja predstavlja neku vrstu auditivnog trejlera za „Talog“. Pretpostavljam da će ljudi uskoro moći da čuju šta smo uradili.

Trudim se da pročitam barem roman nedeljno i uglavnom čitam anglosaksonske pisce u originalu. Ne mislim da bi bilo šta trebalo menjati jer je puno odličnih pisaca, sve više je autora koji su otvoreni za nove stvari i mešanje žanrova, sve više je uticaja TV-a, filma, stripa, video igrica. Što se mene tiče – nikada nije bilo bolje. Samo neka potraje.

Da. Trenutno pišem novi roman, a radim i na nekoliko strip albuma sa raznim crtačima. Nadam se da će se nešto od toga uskoro pojaviti.

Razgovor vodila Tamara Lujak