EXIT festival 2012 - retrospektiva

Kad dođe jul, Novi Sad procveta, razbudi se, oživi, dobije nove boje. Grad je pun stranaca, veselih ljudi spremnih da se provode i uživaju u čarima leta u Srbiji. Jezici, naglasci i navike ujedinjuju boje pod ogromnim suncobranom zvanim EXIT Festival. Trinaesti put EXIT otvara svoje kapije i objedinjava sve ljude sveta koji vole dobru muziku, provod i celonoćno đuskanje. Među glavnim headliner-ima našli su se: Duran Duran, Guns 'n' Roses, Skindred, New Order, Erykah Badu, Gossip i drugi. Ovi navedeni su ipak najvažniji.

Da tako i krenemo:

Tačno u 21:00, bez ikakvog kašnjenja, na binu izlazi Skindred – bend od kog su svi očekivali izuzetan nastup, a dobili bar pet puta više. Posvećenost od prve do poslednje sekunde nastupa, pokretanje publike, skakanje iz sve snage – opšti haos energije između izvođača i publike! Nije bilo vremena za predah, đuskalo se svom snagom; kakva teretana – samo na koncert Skindred-a i mirni ste. Opšte ludnice su nastajale uz pesme „Stand for something“, „Pressure“, „Nobody“ i „Warnning“. Bilo je i svlačenja. Majice u ruke i vrti oko glave. Pored autorskih pesama čuli smo i par snipeta od bendova AC/DC, Metallica, Slipknot, kao i Beyonce (da, da, Single ladies, bili ste tu, igrali ste u full-u, nemojte sad poricati, neću ni ja ☺ ). Sve u svemu – odlično!!!

Nakon njih izašla je šarmantna Beth Ditto sa svojim bendom Gossip. Bilo je baš mnogo okorelih fanova, iznenadila sam se koliko. Opet imam problem sa nazivima pesama jer ne slušam nešto Gossip, ali probaću. Dakle, publika je uživala uz „8th wonder”, „Move in the right direction“, „Listen up“, „Into the wild“ i, za mene, jednu od dve njihove hit pesme „Heavy cross“. Bili su dobri, Beth je zaista sjajan frontmen (malo ironično, sorry), ona voli da bude na bini, voli svoju publiku i voli da pruži svoj maksimum. I ona je progovorila srpski: „Hvala, hvala lepo i Živeli!“ Bila je simpatična. Sišla je do publike da se rukuje sa fanovima, pa tako i sa mnom, a ja sam zapravo došla da gledam…

Duran Duran!!! Jedan od najlepših pop rock uticaja u mom životu. Koliko sam se radovala kada sam čula da dolaze, napravila sam čitav mini party! Uverila sam se da nisam bila jedina koja tako misli. Do njihovog nastupa skupilo se sigurno 30.000 ljudi, uglavnom žena (logično kad su i dalje prelepi!!!). U ponoć sa manjim kašnjnjem ispunjena je želja svake pepeljuge: pojavili su se prinčevi osamdesetih godina. Uz malu teatralnu tišinu na početku, kreće dva sata suludo dobrog nastupa. Horsko pevanje raznih generacija iz svog glasa podiglo je vrelu atmosferu na nivo usijanosti. “Before the rain”, “View to kill”, “The Reflex”, “Come undone”, hiperaktuelna “Girl panic!”, “Notorious” koju su pevali sa gore pomenutom Beth Ditto sa kojom se međusobno obožavaju, „ All you need is now“, “Ordinary world”, “Hungry like the wolf”, “Girls on film” i “ Rio” su možda tek pola setliste koja je juče tresla Petrovaradinsku tvrđavu i pokazala nam svima da kvalitet ne stari.Bas je tresao svaku kost u telu, melodije su ispirale mozak, tekstove su znali svi, može li koncert proći bolje? Gospodin John Taylor je master svog instrumenta. Sem što divno izgledaju i divno zvuče takođe su nam izašli u susret sa srpskim jezikom. Fantastičan Simon Le Bon nas pita “ Šta ima?” ama baš tim rečima. Svi smo ostali fascinirani. Aaaaa vratite se što pre, ljubimo vas, najsjajniji ste!

Opet se čekala ponoć i, trideset godina kasnije, u Srbiju je došao i New Order! Još aktivni i uspešni pioniri pravog elektro pop rocka bez maestralnog Petera Hooka, izašli su na glavnu binu festivala i počeli da ređaju svoje bisere. Pesme „The perfect kiss“, „Krafty“, „Regret“, „True faith“ vukle su masu da konstantno igra i drži ritam sa bendom. Opšti haos nastao je kod njihovog najvećeg hita „Blue Monday“ i obradi „Love will tear us apart“ od nikad prežaljenih, kako nama tako i njima, Joy Division. Sve u svemu, solidna setlista od nekih dobrih petnaest, šesnaest pesama držala je aktivno atmosferu osamdesetih u ovoj 2012. godini.

Na Fusionu je pod stavkom must watch bio nastup kultnog šabačkog benda Goblini! Oni su zapalili masu prvom pesmom, čuvenom „Cipjonkom“, koja je u skoro svačijem pubertetu našla mesto na listi za slušanje. Sjajna stvar kod Goblina jeste ta da njima godine ne mogu ništa, što se ne odnosi na sve naše bendove. Oni uvek zvuče kao da su svaki atom uložili u svirku i zato je na njihovim koncertima uvek garantovana dobra svirka i dobar provod. Tu su naravno bile i „Ona misli da zna“, „U magnovenju“, „Anja, volim te“, „Dr. Hoffman“ itd.

Celog ovog dana čuo se tihi šapat iščekivanja – Erykah Badu. A do tog vetra trebalo je odslušati i bend koji joj je prethodio – Suicidal Tendencies. Premalo ljudi za ovakav nastup. Prženje gitara i opaki vokal masi su podigli adrenalin na visinu Main Stage-a. Logičnim sledom događaja, usledila je šutka u publici. Pesma pod imenom „Freedumb“ bila je posvećena našim skorašnjim izborima – ista situacija kao na koncertu Faith No More na festivalu Belgrade Calling. Pored navedene pesme, uz šutku prašina se visoko dizala i uz „Possessed to Skate“, „I Saw Your Mommy“, „Institutionalized“. Kao neko ko ih ne sluša, nadam se da sam pogodila imena pesama i mogu reći da je bilo zabavno.

Erykah Badu, diva new soula, prelepa tamna princeza, svojim ulaskom na binu donela je romantičnu atmosferu i šou je mogao da počne. Prvo je bila simpatično kulutrna i predstavila se publici u Novom Sadu, a zatim punim plućima i magičnim glasom započela nastup. „Apple Tree“, „On & On“, „Danger“, „The Other Side of The Game“ samo su neke od pesama kojima je Erykah obradovala svoje fanove u emotivnom transu. Opravdala je svoj dolazak i jedina je šteta to što do sada nismo imali priliku da je vidimo i čujemo.

 Došlo je i vreme za čuvene Guns' n' Roses. Ovaj izveštaj moram da započnem objašnjenjem. GnR slušam od neke petnaeste godine i, naravno, nije mi to – to kad nije stara postava, ali da imam respect – imam. Slušajući njih i priče o njihovoj karijeri, stekla sam utisak o nepredvidivim nastupima, Axlovim ispadima besa i tako dalje. Osim pripremanja za koncert preslušavanjem CD-ova (gotovo zaboravljenog audio formata), i što se tiče očekivanja bila sam spremna na sve: od nepojavljivanja uopšte do najvećeg rock spektakla. A šta smo ostali fanovi i ja dobili? Pa ovako. Prvo, dezinformaciju ostalih medija. Bolje rečeno jednu od dezinformacija. Na internetu se oko 23:05 pojavila informacija da su GnR izašli i da praše samo tako. Izvinjavam se, da li smo bili na istoj bini?! Gospodin „još uvek mislim da sam bolji od celog sveta“ na bini se pojavio u 23:40, tako da se novinar koji je plasirao prvu dezinformaciju negde već opasno provodio. Počelo je sjajno, barem prve dve pesme. A onda down, pa hit. Pa downovi pa hit i tako dalje. KO kaže da je masa bila oduševljena, malko lagi. Možda prva tri reda tinejdžera. Niko skakao nije, još gore – samo se cupkalo. Ok, pevalo se i to samo uz the best of. Pirotehnika je bila sjajna, naročito uz uporno dugu „November rain“. Bend koji menja original Gunse svirao je do savršenstva, kao da se sluša pravo audio izdanje. Axl falšira. I to previše. Masakrirao je pesmu „You could be mine“ i to nije samo moje mišljenje. Umalo zaboravih da pomenem da se publici nije obratio do sedme pesme ni jednim pišljivim „Hi“ ili „Hello“. Meni je to strašno. Čuli smo najveće hitove i dosta novih pesama sa najiščekivanijeg albuma na svetu: „Welcome to the Jungle“, „Rocket Queen“, „This Is Love“, „Street of Dreams“, „It's So Easy“, „Estranged“, „Shackler's Revenge“, „Sweet Child O' Mine“, „Don't Cry“, „Paradise City“ i još brdo drugih jer je koncert trajao preko tri sata i za to vreme su izveli 40 pesama, što je mnogo – mnogo je! Sve u svemu, dajem im 3+ zbog benda, trajanja samog koncerta (treba tri sata svirati, ja nisam mogla ni da stojim), super pirotehnike. Bilo bi još bolje da je Axl ostvario bolju komunikaciju sa publikom od povremenog mrmljanja u mikrofon, solidnog falširanja i toliko neopravdanog kašnjenja. Reći ću nešto što je izjavilo mnogo ljudi: bar smo ih gledali.

Da zaključim: Mole se organizatori da ponovo dovedu neke od ovih izvođača. Posebno Duran Duran ☺