The Raid je kao slojevita torta-red akcije, red priče, opet red akcije i odličan twist kao šlag za kraj. Akcija kažeš? Dovoljno je reći da za ovaj film kažu da je bolji od Ramba, i na osnovu toga bi trebalos da vam bude savršeno jasno koliko je dobar, ako imamo u vidu da se uglavnom međ’ plebsom mršti na azijske filmove, naročito one iz opskurnih zemalja kao što je to Indonezija. Da li će se taj trend nastaviti, ne znam, ali znam da ovaj film nazivaju najboljim ne-engleskim akcionim filmom ikada, što će sigurno naterati par glava zapadnih filmskih producenata i distributera da se okrenu, što nam može doneti više ovakvih filmova u skorijoj budućnosti. Ali tu smo mi i, pravi fanovi koji ćemo širiti hajp i preporučivati ovo svima koji još uvek vole film, a ne zovu se Roger Ebert. I, da, ovo je istočna varijanta Bullhead-a, profana studija nasilja i ljudske habitualnosti, a to što u jednom ima 20%, a u drugom možda i preko 90% nasilja ne znači ni jednu jedinu stvar, ma šta o tome pričaju uglađeni (sic!) kritičari koji porede vrhunsku umetnost sa zabavom za pse i mačke.

Ovo je već treći put da mi azijati vraćaju veru u film kao medij prenosa istinske umetnosti i magije, i na ovoj tačci to već postaje lagano dosadno kao tvrdnja, naravno za sve koji nisu odgledali ovaj film i još uvek nemaju jasnu svest o njegovoj veličini (mada je unisoni web hajp u tome donekle pomogao). Naravno, nije u pitanju nikakva duboka konverzija-ovaj film ne propoveda, mada njegov twist ima mnogo dublje značenje od nekog nasumično odabranog holivudskog blokbastera, koje govori o tome da nije dovoljno da imate odgovarajuće informacije već i da znate da ih na pravi način upotrebite, kao i da su pošteni ljudi izuzetci, dok je većina uniformno postrojena u diviziju totalnih seronja.

E, sada, kada smo sve ispričali, treba ukazati i na neke mane koje, srećom, nimalo ne utiču na konačnu ocenu filma. Glavna je u tome što čitava ta zgrada koju policija napada predstavlja jednu ružnu, ogavnu i neinspirišuću jebenu građevinu. I njeni stanovnici su btw ružni, ali oni bar znaju da naprave akcionu predstavu ekvivalentnu lančanoj eksploziji serije supernova, što je multiorgazmičko vizuelno iskustvo koje se u mojoj knjizi ne može meriti s ni sa čim što sam do sada video, a od relativno novijih primera ovo do nogu tuče Pritajenog Tigra i Skrivenog Zmaja, a da i ne pričam o tupavom Bornu, i kvazi-filozofskom naklonu istočnoj mistici jednog Matrixa. Ovde je prikazan ogoljen čovek-sveden na svoje primalne instinkte, koji pored i uprkos tome zna šta je zadatak, čast, obaveza, i vernost, što The Raid gura u grupu univerzalnih priča, koje se mogu svideti ljudima na svim meridijanima.

Konačno, sve je ovo lepo, ali zašto bi bilo ko želeo da ovo odgleda? Razloga je više, a najblatantniji je taj da danas pored poplave naslova zaista dobijate svega par ovoliko dobrih filmova kojima je jednako stalo da zadovolje i ljubitelje žanra, kao i one koji nisu odrasli na Karate Kid-u već na istočnjačkoj tradiciji borilačkog filma. Svaki pokret je ovde poezija, a ma koliko da vas puta nepripremljenost navede na skretanje pogleda sa ekrana monitora, isto toliko puta ćete vraćati pogled, zainteresovani da vidite kako se ova profana saga završava. I to je istovremeno i najjača preporuka, jer treba biti majstor i snimiti jedan ovako opčinjujuć, eksplozivan, jednostavan, a istovremeno kompletno genijalan film o čijim kompleksnim scenama će se sasvim sigurno pisati filmski eseji, a verovatno i knjige, tu negde u skoroj budućnosti.
Ilija Đurđanović