Te večeri dečak je došao po još jednu priču.
Isprva je u svojoj sobi strpljivo čekao, osluškujući grane kako se taru o prozor i zid kuće pod naletom vetra, trudeći se da otkrije da li to stablo podignuto iz mrtvih pokušava da mu ispriča bajku za laku noć. Ali nijednu reč nije razumeo – drvo, očito, nije govorilo dečakovim jezikom.
Sedeo je u krevetu, ispitujući tamu, očiju dovoljno priviknutih na mrak da bi zadržao pogled tu i tamo: njegove igračke – jedan plišani medvedić, potamneo od starosti i nasleđa, i nekoliko Transformersa – nisu bili sagovornici kakve je želeo, dok su ležali nemi i razbacani po ćoškovima. Uostalom, znao je sve njihove avanture i nije mu bilo ni nakraj pameti da ih ponovo sluša; bilo bi previše čak i za jednog šestogodišnjaka. On je, doduše, očekivao da će se starac dovesti u invalidskim kolicima i ispričati mu priču na čijim krilima će odleteti na Primordiju, magično ostrvo gde dečaci-pirati nikada ne spavaju; pa, možda skoro nikada.
Ali starac se nije pojavio: stoga će dečak posetiti njega.
Ustao je i skliznuo u patike, zadrhtavši od dodira – bile su hladne i neprijatne, nimalo nalik očevim papučama s krznom. Voleo je da ih obuje i tapka po kući, najčešće gore-dole po stepenicama, ali isključivo kada je bio siguran da ovaj spava pred televizorom uz nekoliko praznih konzervi kraj sebe. Ali one su sada bile daleko, iako se nije mogao zakleti da ih je otac poneo kada je napuštao kuću. Žalio je za tim papučama koje su, za razliku od njihovog vlasnika, posedovale neku magiju u sebi.
Iskrao se na prstima, pridržavajući vrata, lagano ih pritvorivši da bi izbegao škripanje, sav u strahu da će probuditi majku koja je spavala u sobi do njegove. Jedan klik i šmugnuo je niz hodnik, nečujan kao miš i skoro isto toliko brz, i obreo se pred vratima na kraju sprata. Prislonio je uho i poslušao... ne, ništa se nije čulo, čak su i kućni duhovi, oni koji teraju da parket pucketa i oglašavaju se utvarnim šumovima, neočekivano utihnuli. To je bilo dovoljno da ga obeshrabri, možda za trenutak, ali želja je bila jača i on pritisnu kvaku i uvuče se u sobu.
Starac je ležao pod prekrivačima na prostranom krevetu, podsetivši ga na planinu koja se u besu uzdigla iznad doline i tamo ostala preteći da posmatra. On se zagleda u to prividno spokojno lice pod svetlošću noćne lampe kraj uzglavlja. Fizionomija usnulog čoveka bila je krta, kao da će se svake sekunde urušiti pod težinom bora. Dečak zakorači bešumno, jedan pa drugi korak, opčinjen maskom za kiseonik koja je čitavom prizoru davala neku nelagodnu ozbiljnost. Napravio je još jedan korak, ali kada je uhvatio drvenu kuglu na stranici ležaja, starčeva ruka pošla je ka licu. On skinu masku, i prošaputa:
„Ipak si došao... po još jednu priču, pretpostavljam.”
Dečak sleže ramenima. “Ne mogu da zaspim...”
„Sedi”, reče starac, pomerivši se ka sredini kreveta koji je bezmalo četrdeset godina delio sa suprugom, kako bi napravio prostor za iznenadnog gosta. „Mislim da imamo dovoljno vremena za jednu priču... mada, starost pokušava da me konačno nadigra, i svakog časa me na to podseća.”
Kada se smestio, dečak povuče kolena do brade i obgrli ih rukama.
„Tako je dobro”, reče starac, nameštajući jastuk. Onda se pridigao u krevetu. „O čemu želiš da ti pričam? Možda o Bastijanovim dogodovštinama kada je otišao iz Fantazije da spasava drugi magični svet?”
Odrečan potez glavom umesto odgovora. „Ne, neću da slušam o Bastijanu Baltazaru Buksu”, reče dečak. „Večeras želim tvoju priču.”
Težak sagovornik, onaj koji ne priznaje kompromise, pomisli starac. Pa dobro, moguće je da mu duguje tu jednu, ultimativnu priču, i večeras će je, zašto da ne, i dobiti.
„U životu svakog čoveka dođe dan kada mora da napusti ovaj svet”, reče starac.
„Je l’ to priča?”
„Da, to je priča i ako me budeš prekidao zapitaću se da li ti je uopšte stalo da je čuješ.” Dečak je ućutao, bar privremeno, a on je mogao da nastavi.
„Kao što sam rekao, dok me nisi prekinuo”, naizgled strogo reče starac i namignu mu, „svaki čovek u nekom trenutku dođe do poslednje stranice knjige svog života. To je kao kad sklopiš korice, recimo, Alise u zemlji čuda – iza njih nema ničega... jedino praznina i upamćeni prizori iz pročitanog dela koji će, vrlo je verovatno, kad-tad izbledeti. Ali niko od nas nije siguran kada će se to dogoditi sve dok te ne poseti tajanstveni gost.”
Napravio je pauzu da bi video kakav je utisak ostavio: dva širom otvorena oka posmatrala su ga preko skupljenih kolena. Dobro je, pridobio je slušaočevu pažnju; konačno, to je ono što svaki pripovedač želi.
„Gost je niko drugi do glasnik, i njegov jedini zadatak je da ti saopšti mesto na koje moraš doći ukoliko želiš da stigneš u tu magičnu zemlju gde svi odlazimo nakon života...”
„Šta se dešava sa onima koji ne dođu tamo?” nije mogao da izdrži dečak.
„Šta se dešava? Hmm, pretpostavljam da lutaju ovim svetom kao duhovi i prepadaju svoje dojučerašnje rođake. Dobro pitanje, ali ne mogu sa sigurnošću da tvrdim šta se s njima zaista događa. Upitaćemo nekog od njih ako ih ikada sretnemo. Važi?” Dečak potvrdi klimanjem glave.
„Dobro, neka pravila smo ustanovili, a to je vrlo bitno za priču.” Njegov dah mirisao je na pepermint, ali dečak je iznad toga osetio gorčinu lekova i jedan jači, opojniji miris kome nije mogao da utvrdi poreklo.
Napolju, kišne kapi dobovale su po simsu u ritmu koji je pozivao na igru – čak i u ovo doba – šljapkanju po baricama i, to je više nego izvesno, porinjivanju papirnatih brodova niz stvorene potoke kraj ivičnjaka. Starac nije znao da pravi brodove od papira, naslućivao je dečak, ali bio je nenadmašan u pripovedanju, i njemu je to bilo više nego dovoljno.
„Posetilac uvek zvoni dva puta”, reče starac, “kao poštar u romanu Džejmsa Keina, ali, nagađam, proći će godine pre nego što budeš otkrio njega, ili Rejmonda Čendlera i Dešiela Hemeta.”
„Oni znaju da pričaju priče?” upita dečak, i bojažljivo dodade: „Bolje od tebe?”
„O, da, daleko bolje od mene. Ali u to ćeš se jednog dana i sâm uveriti. Bilo kako bilo, bolje ti je da budeš tu kada Posetilac dođe ili si osuđen na ono o čemu smo govorili...”
„Da se pretvoriš u duha?” reče dečak sa strahopoštovanjem.
„Da, bićeš osuđen da ostaneš u ovom svetu kao duh.”
„A odakle on dolazi?”
„Hej, ko priča ovu priču? Ti ili ja?” Starac se nakašlja i, kada je dobrano pročistio grlo, reče: „Tajanstveni Posetilac dolazi iz La Manče...”
„Ah, kao Don Kihot!”
„Tako je, ali ovaj Don Kihot sa sobom ne vodi Sanča Pansu.”
Na trenutak, dečakov pogled odlutao je kroz prozor, u mrklu, oktobarsku noć, ali tamo se nije imalo bogzna šta videti. Ipak, sa dovoljno mašte, ugledao je priliku ogrnutu dugim kišnim mantilom, čiju glavu je krasio šešir širokog oboda. Stranac je imao tamne oči, kao dve rudarske jame, i bio je svetlog, skoro ispijenog tena, možda kao Klint Istvud u Bledolikom jahaču. Daleko od Servantesovog viteza, ali priče koje je čuo od starca i nisu imale preterane veze sa originalom. Bila je to pripovedačeva tajna, međutim, dok dečak jednog dana bude otkrio prevaru ovaj će biti daleko i nikakve žalbe neće biti prihvaćene.
„Mesto sa kojeg polaziš uvek je negde u blizini, a u posebnim slučajevima čak i ne moraš da napuštaš kuću. Oni dolaze po tebe – usluga direktno na vrata.”
Dečak je sedeo zamišljen, i starac se zapitao da li ga je uopšte čuo.
„Kada Posetilac dođe po mene, da li ću tamo gde idem videti i Barija?”
I, kao da stiže potvrda izrečenog pitanja, u daljini se začu lavež koji se nakratko pretvori u zavijanje. Ali obojica su znali da to nije Bari, mešanac s paležima i klempavim ušima koje su tako smešno mlatarale po vazduhu kada je sa dečakom jurcao po dvorištu. Njegov otac odveo je psa da ga uspavaju jer je previše lajao, iako je dečak naslućivao da je to bila majčina odluka – na kraju krajeva, ona je bila ta koja se stalno žalila da je boli glava od tolike buke. Majku je uvek bolela glava, naročito kada je s njegovim ocem trebala da ide na spavanje. Istina, Bari tada nije lajao, ležao je sklupčan u predsoblju i sanjao neke pseće snove, ali majku je i tada bolela glava. Možda čak i više nego kada je Bari lajao na ptice.
„Ne bih da te razočaram, ali prilično sam siguran da će proteći mnogo vremena pre nego što se tako nešto dogodi”, osmehnu mu se starac.
„Ali moj drug iz školice već je tamo. Jedno jutro se nije pojavio i – i – i – učiteljica nam je rekla da se razboleo i da će se vratiti čim ozdravi, ali on se nikada nije vratio, i – i – i ...”
„Bojim se da je ovaj razgovor previše uticao na tebe”, reče starac, prekorevajući sebe što je odabrao ovakvu temu za priču. U osetljivom je uzrastu, a odrastanje s jednim roditeljem tome neće nimalo pogodovati. Da mu je bar još neka godina, koliko da im se nađe pri ruci, ali sumnjao je da na to ne treba previše računati i da je kraj blizu. Mogao je da oseti dah izmišljenog Posetioca za vratom.
„Najbolje će biti da ostatak ove noći potrošiš spavajući, ukoliko ne želiš da tvoja majka primeti da si do kasno ostao budan. Ako bi se to dogodilo, onda smo završili sa pričama, za sva vremena.”
Dečak skoči sa kreveta i, kada je stigao do vrata, okrenu se ka stracu.
„Mislim da si Posetioca izmislio večeras, ali nema veze... dopao mi se.”
Starac je dugo ležao u mraku. Negde pred zoru, zadremao je.
* * *
Dani koji su usledili nisu doneli ništa osim kiše, tamnih oblaka koji se valjaju u sporoj sekvenci i vode koja se s visina ustremila na smrtnike, nateravši ih da se zapitaju da li je priča o Nojevoj barci bila tek puka izmišljotina na koju je uticala dokolica nekog isto tako dobrog pripovedača kao što je bio starac; možda čak i boljeg.
Posle više nedelja provedenih u ležanju, smogao je snage da ustane i krevet bar privremeno zameni invalidskim kolicima. To i nije bilo nešto, tek dovoljno za gledanje kroz prozor, u horizont gde su se susretali nebo i zemlja – mesto gde se rađaju snovi, rekao je jednom dečaku, ono na koje možeš stići ako slušaš otkucaje svog srca – osećajući hladnoću u kostima. Ali temperatura nije imala veze s godišnjim dobom koje se približavalo: on je preživljavao zimu svog života, onu koja nikada neće preći u proleće.
Poželeo je da zapali cigaretu, ili uradi neku drugu glupost, bilo kakvu, ali u određenim godinama sklopite kompromis sa samim sobom da nikada više nećete činiti stvari koje bi se mogle okarakterisati kao ludorija. To je, smatrao je starac, rezervisano za mlade, a ako vam je baš do toga – gledajte da to uradite kad nema nikog u blizini. Međutim, onda se zapitate kakva je svrha u svemu tome.
Ponadao se da će ga dečak posetiti, ali, pretpostavljao je, ovaj je imao druge planove, čak i po kišnom danu. Kada je bio njegovih godina mašta mu nije nedostajala, jedino u čemu je oskudevao bilo je slobodno vreme. Pokušao je da se priseti šta je to radio u zrelom dobu života i, hteo to da prizna ili ne, sem nekolicine događaja, nije imao čega da se seća. Onda se s pravom upitao šta će to poneti na onaj svet, izuzev odela u kom će biti sahranjen? Ne previše toga, ali njemu je i to bilo dovoljno; sećanje na dečaka, pre svega. Ako je tamo gde ide bilo kakav prtljag dozvoljen.
Primakao se prozoru, osetivši promenu u temperaturi – staklo više nije bilo sposobno da zadrži svu hladnoću spolja – i zakašljao se; kada je napad prošao, potrajavši duže nego obično, udahnuo je iz maske za kiseonik nekoliko puta, duboko, sačekavši da srce prestane sa thud-thud-thud ubrzanim ritmom i vrati se u normalan ba-bap, ba-bap. Napadi su učestali u poslednje vreme, ali to nije bila stvar o kojoj je vredelo previše brinuti – njegovom telu, očigledno, garancija je odavno istekla i to je bila činjenica s kojom se morao pomiriti. Došlo je vreme da se model koji ga je postojano služio toliko godina pošalje na otpad.
Električni motor kolica oglasio se zvukom muve zarobljene u tegli, i ona su se pomerila u pravcu kreveta, ali tada je zvonce na ulaznim vratima poremetilo njegovu prvobitnu nameru i starac otpusti dugme za pokretanje; neko je pozvonio dva puta.
Osluškivao je u tišini, ne bi li uhvatio bar neku reč i ustanovio o kome se radi, ali prozorsko staklo nije zadržavalo samo spoljnu hladnoću već je apsorbovalo i sav zvuk – odjednom je bilo tiho kao na dnu isušenog bunara, duboko pod zemljom. Starac nakrivi glavu, istegnuvši se koliko je to moguće, ne bi li našao položaj iz kojeg će dobiti bolji pogled na situaciju pod prozorom. Da, neko je definitvno bio na tremu, što se dalo zaključiti po dečakovom smehu koji je sada jasno čuo, ali njegov ugao nije mu omogućavao da osmotri posetioca. Pokušao je da ustane, ali noge su bile preslabe da izdrže njegovu težinu, i on se sruči nazad u stolicu. Začu se tresak ulaznih vrata – samo je dečak tako zatvarao vrata, kao da mu je svaka sekunda dragocena – i on se ponovo protegnu da bi pogledao prizore u svetu sprat ispod njegovog.
Posetilac je napravio par koraka, da bi se, naizgled, bez ikakvog povoda zaustavio, oklevajući nekoliko trenutaka, leđima okrenut starčevom pogledu. Njegov široki mantil lepršao je oko ove izdužene, vitke linije, čiju glavu je pokrivao šešir širokog oboda. Nepoznati nije bio obučen po poslednjoj modi, to je bilo sigurno, pomisli starac. Tada, kao pozorišno svetlo koje je otkrila podignuta zavesa, sunce se probilo iz razmaknutih oblaka, a posetilac se okrenu i pogleda ka prozoru iza kojeg je čkiljio starac. Lice mu je ostalo u senci, zaklonjeno tim širokim obodom, i nepoznati ovlaš dodirnu šešir u znak pozdrava.
Starac oseti stezanje u grudima, jače nego ikad, i zgrabi masku za kiseonik. Kada je ponovo pogledao dole, posetilac je već bio otišao, kao i napad koji se izgubio na neko vreme, čekajući sledeću povoljnu priliku. Uznemiren, još osećajući pritisak u rebrima, vratio se u krevet. Sa snovima je mogao da izađe ne kraj, bol je bio taj koji ga je zabrinjavao; nije igrao ni po kakvim pravilima.

Probudio se okružen tamom i, u prvi mah, mogao se zakleti da je osetio miris crvotočnog drveta: onog koje je duboko bilo pohranjeno u vlažnoj zemlji. Međutim, to se samo mrak poigravao s njegovim čulima – dani su postali nepodnošljivo kratki – i on pogleda na sat, videvši da je propustio da uzme lekove. Ipak, i pored toga dobro se osećao. Ali bilo je tu još nečega, i on shvati da nije sâm u sobi.
Dečak je stajao u dnu kreveta i posmatrao ga.
„Šta radiš u mraku?” upita starac, i rukom pođe ka prekidaču lampe kraj uzglavlja. Svetlo ga je nateralo da zažmuri, ali dečak, za razliku od njega, kao da nije reagovao na promenu.
„Želim da ti ispričam priču.”
„Mislio sam da je to moje zaduženje”, osmehnu se starac. Kada nije dobio odgovor, on reče: „U redu, da čujem tu tvoju priču.”
„Imao si pravo u svemu, osim u jednoj stvari”, reče dečak. „On ne dolazi iz La Manče, već tamo gde nastaju snovi.”
„On...?”
„Posetilac... ostavio je poruku za tebe.”
Starac je iščekivao da nastavi, ali dečak je ćutao i gledao u pod.
„Ostavio je adresu...” Premestio se s noge na nogu, a kada je podigao glavu smešak mu zagonetno zaigra na usnama. “Adresu koju jedino ja znam...”
„Pretpostavljam da ćeš mi reći koja je adresa u pitanju?”
„A ne, želim da čujem još priča...”
Starac se počeša po bradi. “Nakon toga ćeš mi reći koja je adresa?”
Dečak je stajao na vratima; dok je napuštao sobu, odmahnuo je glavom.
„Oduvek sam želeo nešto što drugi nemaju”, rekao je na izlasku. “Svi moji drugovi imaju psa ili mačku, čak i oca, takve stvari... ali ja ću biti jedini koji će imati jednog duha, samo za sebe.” Vrata su se zatvorila za njim, a bat koraka i dečakov smeh izgubiše se u daljini.
Starac ugasi lampu kraj uzglavlja. Postepeno, u mislima su mu se vraćale sve priče koje je ikada u životu čuo. Kao ona o Oltenmuru, gde psi plešu čitav dan, ili, pak, ona o dečaku i psu čije je krzno mirisalo na jesen, i koji je usred hladne novembarske noći u posetu doveo neočekivanog gosta. Potom su usledile slike koje tek trebaju da budu sagledane, zapamćene, razvrstane i ispričane. I on poče da ih urezuje u pamćenje.
Ako je verovati dečaku, imaće dovoljno vremena za svaku od njih.

Ivan Nešić