Milica Živadinović diplomirala je na Akademiji likovnih umetnosti u Versaju 2001. godine, kao stipendista Francuske Vlade. Četiri godine kasnije položila je master na Univerzitetu u Parizu i upisala doktorske studije. Kao slikar opredelila se za krajnje neobičnu temu: svemir. Kakav je njen doživljaj kosmosa iz kojeg izviremo i u koji uviremo, kakve su njene slike sveta u kojem živimo (u bukvalnom i prenesenom značenju) reći će nam sama autorka.
HC: Koliko god rečite bile, slike ipak ne govore sve. Zašto ste se opredelili za ovu vrstu umetničkog izražavanja?
MŽ: Za mene je slikarstvo unutrašnja potreba, sila koja me pokreće i daje energiju neophodnu za život.

HC: Kako je tekao Vaš razvojni put kao umetnika?
MŽ: Oduvek sam volela da crtam, da se igram sa bojama, formama i oblicima, takođe sam uživala da šijem, slikam po odeći, cipelama, zavesama, nameštaju, pravim nakit… Slikarstvu sam se ozbiljno posvetila kad sam započela studije na Primenjenoj akademiji u Beogradu. Školovanje sam nastavila u Parizu, gradu u kojem živim veći deo godine još od 1999. Još za vreme studija počela sam da izlažem svoje radove jer smatram da je za umetnika vrlo važno da se suoči sa publikom. Volim tu vrstu razmene sa ljudima i uvek želim da čujem mišljenje drugih. Mnoge ideje rađaju se upravo u toj interakciji.

HC: Svemir nije Vaša jedina preokupacija. Koje Vas to još teme opčinjavaju?
MŽ: Zanima me svet koji me okružuje, onaj vidjiv, onaj prikriven, ali i onaj imaginarni. Osećam da se sve više se okrećem prirodi koja je zapravo najveći izvor inspiracije.

HC: Kaša iz koje smo postali nikad ne miruje. Zar možemo onda govoriti o kosmičkoj harmoniji?
MŽ: Svako biće je kosmos za sebe, najvažnije je da svako pronađe svoju unutrašnju harmoniju.

HC: Slikate zvezde, sazvežđa, planete… O čemu razmišljate dok slikate svemir? Putujete li njegovim beskrajem ili stojite čvrsto na zemlji?
MŽ: Pogled u svemir je privlačan, neiscrpan, uzbudljiv, pun iznenađenja… Ako pokušamo da se kroz naučno dokazane činjenice suočimo sa veličina svemira, shvatamo koliko je naša planeta Zemlja mala, i koliko je čovek kao jedinka zapravo minijaturan… Treba živeti u skladu sa prirodom, jer se lepota života zapravo krije u malim stvarima, zato je potrebno održati čvrst oslonac na zemlji.

HC. U kojoj su meri filmovi naučne fantastike uticali na Vaš stvaralački rad? Savremena kultura uopšte? Ko su Vaši uzori?
MŽ: Od ranog detinjstva uživala sam u epizodama „Ratova zvezda“, filmovima Stenlija Kjubrika, knjigama Artura Klarka, progutala „Solaris“ Stanislava Lema. Što se slikarstva tiče uvek sam se divila majstorima renesanse. Među najomijenijim slikarima pomenula bih jermenskog slikara Ajvazovskog, zatim Odilon Redona, Ropsa, Rihtera…
HC: Koristite akril i fluorescentne boje – što se retko, ako uopšte, sreće na platnu. Šta Vas je privuklo ovoj tehnici i koje Vam ona pogodnosti pruža u odnosu na druge?
MŽ: Često menjam tehnike u zavisnosti od cilja koji želim da postignem i vremena koje imam pred sobom. Akril ima određene prednosti, brzo se suši što omogućuje spontanost i brzi razvoj slike, ali je to u isto vreme tehnika koja zahteva veliku koncentraciju i dozu „virtuoznosti”. Osim akrilika služim se i uljanim bojama koje zahtevaju puno strpljenja i veliko poznavanje ove magične tehnike.

HC: Član ste ULUS-a i Nacionalnog udruženja lepih umetnosti Francuske. Da li Vam je to i u kojoj meri pomoglo da dođete do samostalnih izložbi, kupaca…
MŽ: Smatram da je za umetnika u svakom slučaju važno da bude deo udruženja. Članstvo u udruženju nam omogućava pravo da učestvujemo na mnogobrojnim konkursima za samostalne i kolektivne izložbe. Ekonomska situacija je danas veoma teška, svako se snalazi kako zna i može. Biti umetnik, nikada nije bilo lako, a čini mi se da je danas pogotovu teško…

HC: Kao neko ko živi i radi u Parizu imate uvid i u našu scenu ali i u scene u inostranstvu. Možete li nam, na osnovu Vašeg iskustva, podvući sličnosti (ako ih ima) i razlike?
MŽ: Na savremenoj likovnoj sceni došlo je do izvesnog prezasićenja. Često se u savremenim galerijama po svetu nailazi na gomilu smeća koje je izloženo u sred predivnog prostora. Desi se povremeno da naiđem i na neko prijatno iznenađenje, ai uglavnom se držim sigurnih vrednosti i više vremena provodim po muzejima. Kod nas se sve više primaju te „nove tendencije“, ali srećom još uvek ima puno talentovanih umetnika čiji radovi odišu velikom energijom.

HC: Izlagali ste u zemlji i inostranstvu (Francuska, Italija, Crna Gora). Na kakav su prijem naišli Vaši radovi ovde, a na kakav u inostranstvu?
MŽ: Uglavnom sam uvek nailazila na lep prijem i zainteresovanu publiku. Uvek mi je bilo posebno drago da izlažem u svojoj zemlji gde imam puno prijatelja, a izložbe su jako dobar povod za okupljanja prilikom kojih uvek sklopim neka nova, interesantna poznanstva.

HC: Radite u Kulturnom centru Srbije u Parizu. Možete li nam izdvojiti nešto interesantno iz ovog segmenta Vašeg života?
MŽ: U Kulturnom centru Srbije radim već čitavu jednu deceniju. Zadužena sam za likovni program Kulturnog centra što je odgovoran i izazovan posao. Kod nas postoji veliki broj talentovanih i maštovitih ljudi. Naša likovna scena je izuzetno bogata i treba je na pravi način predstaviti u inostranstvu. S obzirom na ekonomsku krizu to nije uvek najlakši zadatak, ali se trudimo da sa minimumom sredstava realizujemo kvalitetne izložbe, veliki broj koncerata, promocije knjiga, projekcije filmova. Učestvujemo na brojnim međunarodnim manifestacijama i intenzivno sarađujemo sa kolegama iz drugih stranih kulturnih centara u Parizu.
HC: Stipendista ste UNESCO-a. To mora da je velika odgovornost.
MŽ: Velika je čast biti stipendista UNESCO-a, ali kao što ste sami rekli to je svakako i velika odgovornost. Stipendiju sam dobila za vreme doktorskih studija. Zadovoljna sam što sam uspela da opravdam poverenje i doktorsku disertaciju odbranim uz najvišu ocenu i čestitke žirija.

HC: Zašto ste se za doktorsku temu opredelili za „Estetiku, nauku i tehnologije umetnosti“?
MŽ: Želja mi je bila da praksu upotpunim teorijskim znanjem. Moj profesor Paskal Bonafu kao i direkcija Univerziteta u Parizu imali su puno razumevanja za želju da im prikažem jednog od naših najznačajnijih umetnika dvadesetog veka. Dugi niz godina proučavala sam život i delo Miće Popovića i tako je nastala moja doktorska disertacija. Trenutno pripremam monografiju posvećenu Mići Popoviću koja će biti objavljena 2013. godine povodom Mićinog devedesetog rođendana.

HC: U decembru 2011. održan je Festival nauke u Beogradu. Bili ste jedan od učesnika. Možete li nam reći nešto više o tome?
MŽ: Bilo mi je veliko zadovoljstvo da učestvujem na Festivalu nauke. Koristim priliku i da se zahvalim Nataši Stanić koja me je pozvala da izlažem na ovoj sjajnoj manifestaciji koja je i ove godine imala velikog uspeha. Smatram da je Festival nauke izuzetno značajan, koliko za decu toliko i za odrasle. Dok mnoge fenomene koje smo suvoparno izučavali u školi jednostavno nismo mogli da razumemo, učesnici Festivala nauke uspeli da nam nauku približe na interesantan i maštovit način.

HC: Planirate li novu izložbu?
MŽ: Trenutno radim na novom ciklusu slika. Čeka me veliki posao koji ću prikazati na sledećoj izložbi. Obećavam da ću Vas o svemu obavestiti kad za to bude došlo vreme…

Razgovor vodila Tamara Lujak