Kad se želja i volja udruže nastaju čudesna dela. Priključe li se tome sreća, talenat i beskrajna glad za znanjem i napredovanjem, dobijamo umetnika poput Kristofa Vašeja. Monumentalnost njegovih dela i maštovitost prosto oduzimaju dah. Uronite u njegov svet.

 Možete li nam reći nešto o svom rodnom gradu, odrastanju, studijama, razlici u životu u Francuskoj i Americi?

CV: Odrastao sam u Isoaru, gradiću u središnjem delu Francuske.
Pre nego što sam naučio da pišem – već sa četiri godine – pokušavao sam da naučim da crtam. Od malih sam nogu otkrio umetničku crtu u sebi. Fasciniran Tintinom, pokušavao sam da kopiram vinjete iz knjiga i tako se zarazio i drugim stripovima, crtežom i, kasnije, crtanim filmovima i filmovima. Želeo sam da postanem ilustrator. U to vreme u blizini Isoara nije bilo škole koja bi mi u tome pomogla. Nije bilo interneta, niko nije znao na koga da me uputi. Svet umetnosti je u to vreme bio više okrenut savremenoj umetnosti nego stripovima.
Po završenoj srednjoj školi upisao sam lokalnu Školu lepih umetnosti, u kojoj nije bilo odeljenja posvećenog stripu. Želeo sam, međutim, da naučim bar osnove crtanja. Ubrzo sam shvatio da se na takve poput mene gleda kao na crne ovce i osetio sam se izgubljenim. Godinu dana kasnije napustio sam Školu. Probao sam da se upišem u vodeću školu stripa u Francuskoj, koja se nalazi u Angulemu. Položio sam, ali su životni troškovi bili previsoki za moje roditelje. U to vreme retke su bile stipendije za Škole lepog crtanja.
Tako sam odlučio da upišem istoriju umetnosti na Univerzitetu za književnost i društvene nauke, gde sam mogao da dobijem regularno obrazovanje ali i da radim svoje. Mnogo sam naučio o antičkom periodu, srednjovekovnoj istoriji i arhitekturi.
Nisam dobio diplomu, ali sam dobio nešto mnogo korisnije: studije su mi pomogle da shvatim kako sve što naučim mogu da koristim za razvijanje sopstvene kreativnosti; što činim i dan danas.
I pored toga, moji su roditelji bili zabrinuti za mene, jer nisam uspeo na polju umetnosti, oblasti koju sam sam izabrao.
Ipak sam, ma koliko neverovatno to zvučalo, uspeo da upoznam prave ljude u pravo vreme i prebacio se sa stripa na crtane filmove i filmove. Počeo sam sa radom u Angulemu (da, interesantno, grad u kojem nisam mogao da živim kao student jer je bio preskup, postao je prvi grad u kojem sam započeo karijeru profesionalnog animatora), zatim sam se preselio u Bloa, pa u Pariz i najzad se zaposlio u Dizni studiju u Montrealu.
U to vreme je crtani film Kralj lavova zarađivao čitavo bogatstvo. Ubrzo je svaki studio imao svoje odeljenje za animaciju. Bilo je to drugo Zlatno doba animacije. Umetnici su lako mogli da pregovaraju o plati u to vreme. Gotovo da sam napustio Dizni sudio kada su mi dali bolju ponudu, pa sam tražio da me prebace u studio u Burbanku u Kaliforniji.
Sada kada pogledam unazad potpuno je neverovatno kako su se neke stvari desile u pravo vreme. Dizni studio se otvorio baš u vreme kad sam se preselio, što mi je omogućilo da dođem u Ameriku. Studio su u međuvremenu zatvorili i ne verujem da će ga ponovo otvarati. Sve se savršeno odigralo.
Nikada sam ne bih uspeo sve to da isplaniram. Šta god planirali u životu, neke stvari se ipak dese same od sebe.
A sad, što se tiče razlike između Francuske i Amerike – ima mnogo toga da se kaže. Da sumiram: Francuzi naglasak stavljaju na kvalitet života – slobodno vreme, dobru hranu i zabavu u vidu kulturnih i intelektualnih aktivnosti. Amerikanci naglasak stavljaju na lakoću življenja – efektivnost na svim poljima života. Često, međutim, znaju da zamene kvalitet za kvantitet – što može da dovede do kontroverznog pogleda na svet, gde je „veće uvek bolje“.
Pošto sam to rekao, moram da dodam da svaki od ovih životnih stavova ima svoje „za“ i „protiv“. Dobro je sve dok vidite u čemu je razlika.
I pored svega, prva stvar u kojoj izistinski uživam svaki put kad se vratim u Francusku je – hrana.

Radite prvenstveno pozadine. Učestvovali ste u stvaranju Zvonara Bogorodičine crkve, Odbeglog mozga, Dinosaurusa, Herkula, Tarzana, Fantazije 2000, Planete sa blagom… Zašto je pozadina toliko interesantna?

CV: Još kao tinejdžer sam se, nakon stripova, zainteresovao za slikarstvo. Nakon što sam počeo da se bavim animacijom, crtao sam likove, neko vreme radio pozadinu, a potom poželeo da radim sa slikama i bojom.
Dobio sam svoju priliku i ostao na tom putu. To me je na kraju i dovelo do posla umetničkog direktora.


Radili ste na vizuelnom razvoju i bili ste umetnički direktor za Dizni studio, Drimvorks i Univerzal studio još od 1989. godine. Možete li nam reći nešto više o svom radu?

CV: Bio je to dug proces učenja. Nikad zapravo ne prestajete da učite. Od rada u olovci do slikanja, digitalnih medija i 3D animacije – alati se stalno menjaju i razvijaju, a sa njima, naravno, i tehnike i mogućnosti. Ono što u radu na filmu volim jeste to da je svaki film različit, svaki ima svoj sopstveni identitet. A kao umetnički direktor sam između ostalog tu da pomognem režiseru da pronađe vizuelni identitet filma, njegov sopstveni stil.
Ponekad režiser zna a ponekad i ne zna šta želi, pa čeka da mu dam ideju, ponudim opcije, ukažem na vizuelne mogućnosti.
Tako istražujem. Svuda. U istorijskim knjigama, knjigama iz arhitekture i slikarstva, u svemu što je već bilo rađeno a što bi pomoglo režiseru da pronađe pravac kojem teži. Tada razvijam stil baziran na onome što sam pronašao sve dok režiser ne bude zadovoljan učinkom.

Kakav je osećaj raditi za najbolje?

CV: Ne razmišljam o svom poslu na taj način. Ispunjava, naravno, ali ono što je bitno jeste da čovek uvek daje najbolje što može, da se usavršava, da sam sebi bude najoštriji kritičar. Jedino tako može da se razvija. Srećem toliko mnogo umetnika koji se ulenje tokom godina i žive od stare slave. Ne razvijaju svoju tehniku, pa studio ne obraća više pažnju na njih. Zaostaju i na kraju bivaju zaboravljeni. Morate biti na samom vrhu. Uvek.

Godine 2004. postali ste umetnički direktor kompjuterski animiranog (CG) kratkog filma u Umetničkom studiju u Los Anđelesu, a istim ste se poslom bavili i na Diznijevom igranom filmu Začarana, kao i na kompjuterski animiranom filmu „9“. Da li je to bio težak posao?

CV: Nisam, zapravo, želeo da postanem umetnički direktor. Mislio sam da će me posao ubiti, da neću imati privatan život.
Kada sam se prihvatio posla shvatio sam da nije toliko težak koliko sam mislio, a uz to je i vrlo zabavan. Mogao sam da iznosim sopstvene ideje a pošto bih raspodelio posao zaduženoj ekipi, shvatio sam da mogu mnogo toga da uradim bez da umirem od posla.
Projekti se dosta razlikuju. Uživao sam radeći ih, ali mi nadraži ipak ostaje film „9“. Bio je to potpuno drugačiji tip animiranog filma, istovremeno mračan i lep, napet, za čije se likove vezujete.

Godine 2010. nominovani ste za Eni nagradu u kategoriji za najbolju umetničku produkciju filma „9”. Da li je nagrada uticala na Vaš dalji rad?

CV: Nije zapravo. Eni nagrada nije toliko popularna međ’ publikom. Može se reći da je poput Oskara, ali nije poznata izvan sveta animiranog filma. Kako nagradu dodeljuju kolege animatori, oni koji se bave istim poslom kao i ja, tako je izuzetno priznanje mom radu – jer njih je daleko teže impresionirati nego običnu publiku.
Tako da, iako nagrada nije uticala na moj dalji rad, pošto se film vizuelno razlikovao od svega ostalog u to vreme, ipak je visoko kotirala moje ime na listi animatora.

Radili ste i kao umetnički producent na „Herojima i Monstrumima“ i na razvoju vizuelnih efekata u crtanom filmu „Podli ja“. Kako Vam se dopao posao?

CV: Nisam dugo radio na crtanom filmu „Podli ja“ (svega dva meseca). Ponudili su mi mesto umetničkog direktora, ali ne zbog mojih kvaliteta već zato što sam poreklom Francuz. Američki studio (Iluminejšn Entertejnment) imao je svoju filijalu u Francuskoj (Mekgaf studio). Mislili su da ću automatski prihvatiti ponudu da odem u Francusku da nadgledam radove na filmu. Ali, kako sam nekoliko meseci pre toga došao iz Francuske sa rada na filmu „9“, tako nisam imao nikakvih želja da se ponovo vraćam.
Tako da sam radio samo na početku crtanog filma, na razvoju vizuelnih efekata i to je bilo to. Ipak, bilo je to sjajno iskustvo.
Što se mog posla umetničkog producenta na „Herojima i Monstrumima“ tiče, moram da priznam da sam se sjajno zabavljao. Bio sam za sve zadužen: dizajn, boje i umetnički pravac. Bilo je zaista sjajno istraživati i raditi na dizajnu, i postepeno graditi univerzum crtanog filma. Na žalost, javili su se problemi oko finansija pa je rad na crtanom filmu odložen u nedogled.

Kako ste se osećali kad ste 2011. godine osvojili Emi nagradu za kompjuterski animiranu TV seriju „Uspon Transformersa“?

CV: kad se čovek trudi da radi najbolje što može, tada se dogode priznanja poput Emi nagrade. Osećaj je izuzetan, naravno. To izdvaja vaše ime i omogućava vam nove poslove. Označava prestiž koji vas prati od tog trenutka na dalje, jer su gotovo svi čuli za Emi nagradu.
Ali, ona ne menja ono što ste, niti utiče na način na koji obavljate svoj posao.

Slikate za svoju dušu. Možete li mi reći nešto više o svojim radovima. Da li se prodaju?

CV: Da, pokušavam da, pored posla kojim se bavim u filmskoj industriji, radim i za svoju dušu. Smatram da je za umetnika jako važno da zadrži svoj identitet. Volim da slikam različite stvari koje, na neki način, vezuje ista duhovna nit. Podjednako volim da slikam ljudske figure i pejzaže. Verujem da se duhvne niti koje se trudim da utkam u platno mogu videti kako na malom (ljudske figure) tako i na velikom planu (ogromni pejzaži).
Prodao sam gotovo sve svoje slike i crteže. Malo sam usporio sa radom, zbog obaveza koje sam imao prema filmskom svetu, ali mu se polako vraćam. Galerije mi traže nove radove, tako da bih morao da požurim! :)

Svi Vaši radovi su isključivo iz oblasti fantastike? Zašto?

CV: Ne bih ih smestio u fantastiku u njenom izvornom smislu – tamnice i zmajevi, jednorozi i vile. U poslednjih nekoliko godina javile su se druge odrednice koje su mi mnogo draže, poput „imaginarni realizam“ ili „savremeni imaginarni realizam“, koji se odnosi na stvari koje ne možete videti u svakodnevnom životu, ali koje postoje u mašti, misteriji i misticizmu. Misterija i mašta pokreću svet.

Možete li mi opisati Vaš prosečan radni dan?

CV: Pretpostavljam da zavisi od toga da li radim u studiju, na nekoj lokaciji, ili kod kuće. Ako radim recimo kod kuće, pošto ustanem i doručkujem, završavam sve poslove koji se tiču interneta: obavim korespodenciju sa kolegama i ljubiteljima mojih radova, stvaram nove ili potencijalne kontakte, postavljam nove radove ili poslove na mrežu, radim intervjue, odgovaram novinarima, itd. Sve je to potrebno kako bih ostao u kontaktu sa svetom.
U popodnevnim časovima pokušavam da radim (slikam, projektujem, crtam skice i crteže, itd). Uvek se trudim da imam vremena za teretanu. Kad se vratim, veče može biti oslobodno: ili gledam film, nastavljam sa radom ili se nalazim sa prijateljima...
U pitanju je rutina, prilično fleksibilna rutina, što mi apsolutno odgovara.

Šta radite kad ne radite?

CV: Bavim se sportom, najčešće, gledam filmove, čitam, putujem.

Volite da putujete. Zašto?

CV: Putovanje vam otvara nove vidike, obogaćuje vašu maštu. Što više putujete, to ćete se više razvijati na poslovnom planu.
Gotovo istovetan učinak na mene ima i muzika. Određene pesme izazivaju u meni specifična osećanja koja pretačem na platno.

Šta donosite sa putivanja?

CV: Fotografije uglavnom, mnoge od njih posla radi, bogatstvo imaginacije o kojem sam malopre govorio, koje proširuje vaše vidike i utiče na inspiraciju. Dok putujete, ne putujete samo kroz prostor. Zahvaljujući svim stvarima koje imaju veze sa kulturom i istorijom jedne zemlje, putujete i kroz vreme. Mislim da sam se u to apsolutno uverio 2008. godine kada sam po prvi put putovao u Kinu. Bogatstvo istorije i lepota pejzaža su me naprosto oduševili.

Šta Vas inspiriše?
CV: Sve. Ali, kao što sam rekao ranije, u velikoj meri su to muzika i putovanja. Inspiraciju takođe pronalazim u kvalitetnim radovima mojih kolega. Svako me polje inspiriše i motiviše.

Zašto su po Vama borilačke veštine važne za duh i telo?

CV: Mnogo toga bi moglo da se kaže o borilačkim veštinama. Svako ko se u njih upusti ima svoje viđenje, koje zavisi od toga šta traži. Za mene je to bio put promena i sazrevanja, paralelan mom umetničkom radu.
Borilačkim veštinama počeo sam da se bavim kao tinejdžer, oduševljen Brus Lijem i njegovim filmovima, ali i tradicionalnom azijskom filozofijom. S tim u vezi, mogu reći da je interesovanje bilo delimično vezano i za fantastiku. Tada je preraslo u puku tehniku samoodbrane, koja je ostavljala malo ili nimalo prostora za nerealno i nepotrebno. Tako sam stekao disciplinu, samokontrolu i odlučnost – pravi balans umetničkom svetu. Mislim da sada ulazim u novu fazu u kojoj, nakon godina intenzivnih vežbi (i povreda svakakvih vrsta), kako postajem stariji na stvari počinjem da gledam na drugi način: važniji su mi zdravlje i promišljanje koje dolazi sa iskustvom.
Baš kao i kroz umetnost, sledim neki svoj put.

Prevela i razgovor vodila
Tamara Lujak