Nekako sam nedeljama čekao na ovaj događaj. Što se više bližila ta subota, sve sam više i više bio nervozniji. Baš sam pričao drugarima, hvatala me trema kao da treba da idem na Iron Maiden, a ne na Hitman koji sam gledao toliko puta (3 koncerta mi falila do beskonačno puta). Jedva sam čekao, a u stvari, nisam hteo da do toga dođe, bar ne u ovoj deceniji. Hitman završava karijeru, ma nemoguće bre!!! Što se mi u Smederevu zezamo i kažemo "Ma dal' ovo nemoguće????". Eeeeee moguće :(
Prebrojavanje krenulo još odavno, ko će braniti boje našeg grada na tom hardcore skupu? Sajrus je rekao po 9 delegata, mi nismo mogli da se odlučimo koga da pošaljemo u glavni grad, pa krenulo nas 30, od onih najiskusnijih do onih koji su mlađi od Hitmana nekoliko godina.

Dolazimo ispred Gana, onako, polu tužni-polu srećni. Motali se ispred, sreo ko zna koliko ljudi iz drugih gradova. Došli ljudi i iz okolnih zemalja, svaka čast!!!!

Through these eyes je otvorio koncert. Pošto sada na sceni nema više Hitman-a, mogu slobodno da kažem da su mi oni izbili na prvo mesto domaćih bendova. Momci razbijaju, onaj pravi zvuk hardcorea koji me je odavno zarazio, to je to. Nema greške bre, svirali i neke nove stvarčice, ma zvuče isto kvalitetne kao i one sa EP-a od prošle godine. Jedva čekam da ih čujem u studijskoj varijanti.

Nakon njih Tibia, nisam neki ljubitelj njihove muzike, ali momci razbijaju kako sviraju. Ovo je bio i prvi nastup sa njihovim novim gitaristom Koletom (koji je osnovao Retribution, jedan od mojih omiljenih death metal bendova iz Smedereva).

To ko će biti bend iznenađenja smo otkrili čim smo stigli, izlazimo iz auta a pored nas se parkiraju Last hope. Odsvirali par svojih starih, ali i budućih hitića. Novi album im se zove "More than ever", za 300 dinara je mogao da se pazari. Jeftino bre, kao one akcije na TV-u. Reko možda dele i one kartice sa 200 din kredita (ko uz Zdravka Čolića). :) Kao i uvek, izginuće ispred bine.

I onda.... Edith Piaf, žena došla da nam poruči da ne treba da žalimo. E sad, pa kako bre???? Dok ide sa zvučnika "Non, je ne regrette rien", dok gledam kako se pripremaju za poslednju svirku, baš mi nekako bilo teško, majke mi. Dal ovo nemogućeeeee????? Počeo da mislim o nekim starim njihovim koncertima, o tome kako sam bio uzbuđen kada je izašla ona prva kaseta, kako kada sam je dobio nisam imao vremena da idem kući da je slušam, hteo što pre da je pustim. Slušali je u autu drugara koji je slučajno naišao tu.

Positive attitude razbija sva ta razmišljanja, kreće njihovih poslednjih sat vremena na bini. Ona tuga momentalno nestaje, drao sam se i pevao kao da više nikada neću otići na neki koncert. Bilo je tu pesama koje nisu svirali ko zna koliko godina, a bilo je i onih kojih u Hitmanu isto nije bilo dugo. Izređali su se svi nekadašnji članovi, bilo je super videti ih sve na okupu. A ovi ludaci ispred bine, šta sve nisu radili. Preletali sa svih strana, neki su trenirali gimnastiku, neki išli u teretanu, a vidim da su savladani i svi plivački stilovi. Mada sam se stvarno i osećao kao da sam obučen skočio u neki bazen. Ona odeća na meni je bila preteška od znoja, prsti na rukama mi se smežurali kao da sam u vodi 3 sata. A ova kišica sa plafona nas je lepo hladila. O samoj svirci nema šta da pričam, znalo se da će biti neverovatno. Šta god da su stavili na setlistu, ne bi pogrešili.

I onda kraj, i onda opet ono sa početka svirke. Ista ona tuga, malo samo jača. Nekako udara u grlo i grudi, baš sam se trudio da ne zaplačem, ono baš jako. I uspeo sam. Onda su svi krenuli nekako ka bini, želeli su da se pozdrave sa bendom, da im na neki svoj način kažu da im je žao, ali i zahvale na svim ovim godinama. Nedostajaće mi ova ekipa na bini, ono Lalino sviranje narodnjaka između pesama. Onaj njegov smešak dok to radi i gleda u nas dole. Ono kad Aca taman hoće nešto da kaže, ovaj krene nešto da svira šta mu u tom trenutku padne na pamet, pa mu se ovaj posle dere da prekine. Onaj Ilijin pogled (ludaka) dok lupa, ona njegova izgubljena faca dok šiba majstorski bubnjeve u njegovom kratkom šorciću. Ono Rajkovo dizanje i lupanje basa na nekim pesmicama. Acino vrtenje mikrofona, dok šparta levo-desno-napred-nazad.... njegovo hitmanovsko pevanje. Sve to zajedno kada se sabere, što čini Hitman, sve će nedostajati.

Nedostajaće meni, ali i celoj sceni. Ovi koji nisu došli, a trebali su (ako uopšte ima takvih), propustili su jedan od najboljih koncerata ikada u našoj zemlji. Malo je ovakvih bendova da bi ih ovako lako pustili da odu. Nadam se da ćemo za neku godinu moći da ih gledamo ponovo, bar da naprave još jedno 5-6 oproštajnih svirki. HitmanU, kada ti dosadi penzija, bićemo tu da te ispraćamo još nekoliko puta. Uvek smo spremni za ponovno razbijanje tišine sa Vama!!!!
Loshmi BTSjoš fotki možete naći ovde