Излазим ти ја синоћ из куће кад испред мене се створи полицајац. Реко' шта се то догађа? Каже не догађа се ништа, кренуо мало у патролу. Па где баш на моја врата да набаса? Ништа, ја га поздравим и кренем ка улици. –Стани!- викну полицајац. Ја стадох као укопан.
–Па где си ти кренуо?
–Па мало да изађем.
- Где бре да изађеш, је л' на улицу?- упита он.
- Па да. Мало до кафане.
- До кафане кажеш?
- Па да, мислим, ту близу код Јоксе.
- Е па неће моћи.
- Штоо?- изненадих се ја.
- Је л' видиш ти какво је време напољу?
- Ма видим. Али не брини се ти за мене друже. Искусио сам ја и гору кишу од ове. Не плашим се ја тога.
- Ма не кажем ја због кише, већ због тога што немаш одговарајућу обућу.
- Какву обућу?
- Па немаш чизме, а за ову кишу су потребне чизме. Казна 2000.
- Шта бре?
- Ти не чујеш добро сваки дан?
- Па средом и петком, слабије, можда због поста.
- Још 2000.
- Па зашто сад човече?
- По закону 3908б, члан 12 каже да глув човек не сме да изађе на улицу без слушног апарата. Ето зато 2000.
- Куку мени, шта ме снађе.
Полицајац поново нешто пише.
- Шта је сад?
- 3000 за кукање.
- Какво бре кукање, па ко кука?
- Ти си кукао, а по закону 5903, члан 3 каже да је кукање дозвољено само на гробљу, на сахранама, али то мора да се најави четири дана пре смрти покојника. Идемо даље.
- А, па идемо онда, лаку ноћ.
- Чек', чек', где си кренуо?
- Па немам чекове, имам само кредитну картицу.
- Па ти се изиграваш са органом реда. Ми не примамо чекове, само кеш. Још 500 динара. Као што рекох ти немаш одговарајућу опрему како би изашао на улицу. Где ти је кишобран?
- Ево ту је у кући. Сада ћу да га донесем.
- Не, не сада је касно. Још 1000 динара.
- Па како касно тек је 7 сати?!
- Још 1000 динара.
- Па јеси ли ти блесав?!
- Е ово је за 5000. Лажно представљање се кажњава чак и затвором од 30 дана, али пошто сам ја добар човек казнићу те само новчано.
- Па ко се лажно представља, ја се нисам ни представио?
- Ти си ме питао јесам ли нормалан, а... (ја га прекидох)
- Нисам то питао, питао сам јеси ли ти блесав?
- 1500 динара казна.
- Што сад?
- Због тога што ме прекидаш усред реченице и зато што изврћеш моје речи. Ваљда знам шта си рекао. И не можеш ти мене да питаш да ли сам нормалан...
- Ал'... (ухватих се за уста)
- Таква питања може да ми поставља само мој психијатар, је л' ти јасно?
- Јесте.
- Добро онда да наставимо. Значи ти си кренуо у кафану да пијеш?
- Па да, мислим не.
- Да или не?
- Не, не.
- Не?
- Па да.
- Шта да?
- Па не. То да.
- Па је л' ти пијеш или не?
- Па не.
- Па што ћеш онда у кафанi? У кафану не иду људи који не пију. Још 500 динара.
- Па што 500 динара кад не пијем?
- Па зато што не пијеш. Шта мислиш како се осећају они пијани људи када тебе виде у кафани, а не пијеш?
- Па сигурно се осећају на алхохол.
- Добро, овако. Где је теби сијалица испред куће?
- Каква сад сијалица?
- Немој да се правиш мутав.
- Па ја нисам мутав.
- Па ниси мутав, ко је рекао да си мутав. Рекао сам немој да се правиш луд.
- Не, не, ти...
- Шта ја?
- Ништа, ништа.
- Е тако. И немој да ме прекидаш, не знам где сам стао. Где сам оно стао?
- Да сам мутав.
- Ко мутав?
- Па ја.
- Ти мутав?
- Па да. Тако си ми ти рекао.
- Ти мутав. Не, не ниси ти никако мутав. Ти си намазан свим бојама и још на крају прелакиран. Као да су ти родитељи радили у „Зорки“... А, да! Где ти је сијалица испред улаза?
- Цркла.
- Па шта кажеш, цркла?
- Јесте, цркла.
- Па јеси ли ти то пријавио полицији?
- Шта да пријавим?
- Па то да је цркла. По закону 1843, члан 14 каже да се смрт мора пријавити у року од 12 сати. Је л имаш доказ да си ти то пријавио или да пишем казну од 5000?
- Немој ко бога те молим, немој још једну казну.
- Па је л' имаш ти доказ или немаш?
- Па имам.
- Па где ти је?
Одвртох сијалицу и дадох је полицајцу.
- Ево мртви доказ.
- Добро извукао си се, али морам да ти пишем казну што немаш упаљено светло испред улаза. Значи 3000.
- Па човече, па јесам ли ти показао доказ?
- Јеси, али сијалицу си морао одмах заменити новом.
- Па мало пре је прегорела.
- Не знам ја. Закон је закон, а закон се мора поштовати.
- Је л' сад то то?
- Полако, па где журиш? Ја тебе нисам индетифккиов...индетофки, овај ја тебе нисам лагитимис'о, ма дај личну карту!
- Ево лична карта.
Дадох му личну карту.
- Ма нисам ти тражио личну карту. То данас има свако. Дај возачку дозволу.
- Па немам ја то.
- А, значи немаш возачку?
- Па немам.
- Е па друже то ти је казна од чак 7000 динара.
- Па што 7000?
- А, у праву си није 7000, него 8000. За мало да погрешим.
- Али ја не возим ништа.
- Па што не возиш?
- Па немам возачку.
- А, па онда казна.
- Па сада си ми написао казну.
- А, јесте, у праву си. Па колико имаш ти година?
- 44.
- А, немаш возачку?
- Па немам.
- Онда још 2000.
- Па то си ме већ казнио човече!
- А, не. То је по закону 3851, члан 2 који каже да када човек пређе 40 година живота мора да се казни са 2000 динара јер нема возачку дозволу.
- Па шта ће ми дозвола, када немам шта да возим.
- Немаш шта да возиш?
- Па немам. Шта да возим, кочије?
- Кочије? Е па неће моћи. Вожња кочија се наплаћује 4000 динара.
- Ма то сам реко онако иронично.
- Због увођења ироније у речник плаћа се казна од симболичних 1000 динара.
- И је л' смо готови?
- Јесмо. Само да ти дам рачун. Да не би рекao да држава није ништа урадила за тебе, ове казне можеш платити у три месечне рате. Уколико платиш сада све одједном добијаш и попуст од чак 3%. Потпиши овде.
Окретох се према вратима, каква црна кафана, да сам знао, не бих ни излазио из куће.
- Друже, немој да се љутиш на мене. Ово је за твоје добро. Да ја нисам наишао могао си да угрозиш свој живот, а и живот других. Идем сада, дужност зове. И не заборави да ставиш сијалицу!
ИГОР БРАЦА ДАМЊАНОВИЋ ДИБ