'Ajmo za početak opšte mesto kao prvu premisu: rokenrol je bunt. Bunt se tumači kao nešto rušilačko, nesputano, divlje, slobodno – i deluje u svim tim pravcima kako bi očistio prostor za nešto Novo, drugačije i uzbudljivije. Ono što se u u ovako pojednostavljenom viđenju stvari često previđa je nepobitna činjenica da to Novo nikada nije uspevalo bez nečeg Starog, i to ne kao opozita, već kao sabrata.

I baš kada bi taj bunt postao opšte mesto, pacifikovan i ispražnjen od sadržaja, neki novi slobodari bi se okrepili na starim izvorima, udarajući buntom na bunt. Hipici i hard rokeri nisu mogli bez bluza, hip hop nije mogao bez fanka i džeza, ska bez regea i obrnuto, tehno bez elektronskijeg krila nemačkog krauta. S druge strane Gun Club, pa pank koji je revitalizovao pop preko rokabilija, No Depression, Americana, Kurt Cobain koji sluša i svira Leadbellyja, Neil Young, Cohen, Cave – samo su neki od onih koji su gasili žeđ na neiscrpnim vrelima prošlosti, svedočeći o njihovoj neprolaznosti te im celivanjem oltara večnosti dajući novi dah životnosti. I upravo u tim rašomonijadama nalazimo mogućnost i svrhu postojanja austrijskog akta Son of the Velvet Rat.

Iako geografski locirana u zemlji Alpa, nekada mestu stolovanja habzburškog ćesara, ova ekipa visoko stilizovane umetničke poetike na svom petom albumu svira neku svoju kosmičku Americanu. Promukli glas, pomalo nalik na dilanovski, žarki zvuci Suncem oprljene usne harmonike, često gudanje violine, te notirano tajno bratstvo sa ciganskom braćom prošarano zvukom srpske trube (u pesmi koja, treba li napominjati, nosi naziv Vampire song) otkriva produkciju čija je raskoš sadržana u njenoj svedenosti. Sve je nalik na one starinske romane u kojima ni najmanji gest nije slučajan, u čast ceremonije i protokola. Ovo je folk za ljude koji se groze te odrednice.

Za razliku od svežijih (u međuvremenu ugašenih bisera) euro-folk scene – luksemburških Rome čiji su “prijatni” mrak i težina toliko zgusnuti da maltene mogu nožem da se seku, Son of the Velvet Rat su primetno lakši, zvučno bliži bendovima poput The Walkabouts. Muško-žensko višeglasje nije jedina karika bliskosti sa priznatim bendom iz Sijetla – još više ih vezuje osećanje koje svojom muzikom izazivaju. Osećanje melanholije, nalik onom koje se javlja pri dugom (za)gledanju u prirodne krajolike.

Za tradicionalističke fanove pastoralno-rustikalnih vrednosti sa alternativnim predznakom, Red Chamber Music je obavezna lektira, a ni ostali znatiželjnici se neće mnogo prevariti ako ovom Sinu pruže šansu.
maare