Intervju Keri Von, U fantastici nema granica

CV: Imala sam osam godina kada sam napisala svoju prvu priču. Većina mojih ranih ostvarenja bili su zapravo pismeni radovi za školu, ali sam uživala stvarajući ih.

CV: Razmišljam mnogo, sanjarim, pravim beleške sve dok slike i radnja priče ne postanu dovoljno jaki i nateraju me da počnem da pišem.

CV: Da, pomalo, makar to značilo da samo sređujem i dorađujem prethodno napisano.

CV: Volim njenu smelost i činjenicu da u fantastici nema granica. Volim što mi dozvoljava da eksperimentišem. Sve je moguće dokle god čitaoce mogu da ubedim u to. Omogućava mi da sanjarim o svačemu.

CV: Da – grčka mitologija prva me je uvela u svet fantastike.

CV: Trik je u tome da spojite ta dva. Obavezala sam se i sklopila ugovor da pišem romane i trudim se da im prilazim sa uživanjem. Pišem za svoju dušu, jer ukoliko nisam zadovoljna onim što sam napisala kako mogu od drugog da očekujem to da bude.

CV: Misli moram da izlijem na papir jer mi je tako lakše sa njima da se izborim. Deluje terapeutski.

CV: „Sve što je dobro“ moj je najčešći i najširi odgovor. Volim različite stvari – čistu fantaziju poput Robin Meknili i Patricije Mekilip. Dobro napisane spejs opere poput onih koje pišu Lois Mekmaster Bujold i Džejms S. A. Kori. Volim i klasike – Dikensa i Džozefa Konrada. Uvek se trudim da čitam one knjige koje nisam do sada pročitala.

CV: Veliki sam ljubitelj spektakla, naučne i epske fantastike, kao i filmova o super herojima. U bioskop idem da bih se zabavila. Međutim, iznerviram se ako priča i scenario nisu dobri. Divim se onim fantastičnim filmovima koji imaju dobru priču, a mnogi od njih je imaju.

CV: Nije u pitanju distopija, ali moj urednik ne misli tako. U pitanju je post apokaliptična priča čija je radnja smeštena u vreme nakon doživljene ekološke katastrofe. Želela sam da prikažem ljude koji uspevaju, uz pomoć preostale tehnologije i pojedinih civilizacijskih tekovina, da se izbore sa apokalipsom. Uvek će biti priča sa srećnim krajem.

CV: Serijal je posvećen vukodlaku Kiti, voditeljki radio emisije koja se bavi ljudima sa natprirodnim moćima i problemima sa kojima se susreću. Zaključno sa ovim letom napisala sam deset romana i jednu zbirku priča iz ovog serijala, koji se objavljuje već sedam godina. Priče su avanturističke, uz primesu humora i horora. Beskrajno su zabavne za pisanje. Uživam u tome da vidim dokle me neki pod žanr može odvesti. Pišem ih jer mi ideje neprekidno naviru.

CV: Dosta mi je vremena bilo potrebno da o sebi počnem da razmišljam kao o uspešnom piscu. Poslednjih godina imala sam velikih problema da objavim svoja dela iako su prilično čitana tako da i dan danas katkad o sebi mislim kao o prosečnom piscu. Pokušavam da uživam u svojim delima, kao i u pauzama između pisanja. Znam međutim da još nisam dostigla svoj vrhunac. Još uvek učim i želim i dalje da napredujem kao pisac. Ambiciozna sam. Čeka me još mnogo toga što treba da uradim.

CV: Bilo je prelepo, zabavno, jer je ličilo na svaku drugu konvenciju u Americi na kojoj sam bila, sa trgovcima koji prodaju nakit, suvenire i knjige, ljudima koji igraju igrice ili raspravljaju o ozbiljnim temama uz kafu i piće, sa zabavama i koncertima i svim drugim događanjima. Jedino što većinu vremena nisam razumela šta drugi pričaju! Moje knjige nisu prevedene na hrvatski, ali je nekoliko kratkih priča prevedeno za potrebe konvencije – polaskana sam interesovanjem koje su čitaoci pokazali. Radujem se što sam imala prilike da upoznam i ljubitelje moje proze koji su pročitali moje knjige na engleskom.

CV: Da, prvi put dolazim. Izuzetno mi je drago što sam imala nekoliko slobodnih dana pre konvencije koje sam iskoristila kako bih obišla zemlju. Priroda je, sa planinama i obalom, prelepa. Kao neko ko voli istoriju imala sam prilike da naučim dosta toga. Već sam napravila spisak stvari koje želim da uradim i vidim kad ponovo dođem.

CV: Zapazila sam mnogo stvari. Stereotipna priča o razdaljini se ispostavila kao tačna – u Americi, posebno na zapadu gde živim, obično vozimo i po nekoliko sati kako bismo stigli tamo gde smo naumili, tako da mi vožnja po Hrvatskoj nije teško pala. Druga je razlika u istoriji - činjenici da ljudi žive u istim gradovima, kućama i zgradama već nekoliko stotina, nekoliko hiljada godina, kao što je slučaj sa Splitom ili Pulom. To je nešto što se podrazumeva, ne samo u Hrvatskoj, već u celoj Evropi. U Americi postoje stare naseobine – španska utvrđenja i pećine Anasazija na primer, koje su stare nekoliko hiljada godina. Ali one nisu kontinuinirano nastanjivane, i većina njih je izdvojena i danas pretvorena u muzeje.

CV: U planu imam oko deset romana koje želim odmah sada da napišem. Iz tog su razloga ugovori dobri jer moram da napišem ono za šta sam plaćena. U suprotnom ne verujem da bih mogla da se odlučim šta da pišem prvo. Uvek ću imati previše ideja.

Prevela i razgovor vodila Tamara Lujak