Danica

- Stoj! Stani kad kažem!

Pored ograde čučao je starac, leđima okrenut čuvaru. Polako se uspravio uzdišući kao da je u bolovima.

- Okreni se! Podigni ruke!

Starac pogleda u upereni strujni pištolj. Na licu mu se video umor i grč od bola. Disao je kratko i brzo.

- Dolazi ovamo! Idi ispred mene! Drži podignute ruke!

Starac se sporo kretao ka maloj zgradi odvojenoj od Instituta. Jedina misao u glavi mu je bila kako da izdrži tih nekoliko koraka na nogama a da se ne sruši. Nije im zamerao što su ga uhvatili, samo je žalio što to nisu uradili ranije dok je još mogao da hoda.

.........

Nije mi dugo trebalo da shvatim da sam jedini budan, ako ne računamo domaćine, pa sam se spremao da odem. Nisu hteli ni da čuju. Dali su mi nekoliko naslona sa sobne garniture i insistirali na tome da prespavam u gostinjskoj sobi ako ima mesta na podu. Preskakao sam one koji su zaspali. Dvaput se umalo nisam sapleo o njih. U gostinjskoj sobu je bilo mračno, a ja sa naramkom naslona sa garniture nisam uspeo da pronađem prekidač za svetlo. Počeo sam nogom da napipavam pod, pokušavajući da nađem slobodno mesto da se smestim. Nije ga bilo. A onda sam butinom udario o nešto. Krevet. Bacio sam naslone sa garniture pored nekog od spavača, i bio veoma srećan što je taj bio toliko pijan da je spavao kao klada.

Opipao sam krevet po dužini. Pažljivo, u slučaju da nekoga ima u njemu. Kada mi ruke nisu dodirnule ništa sem čaršava i ćebeta, postao sam smeliji u potrazi za spavačem. Na moje iznenađenje u krevetu nije bilo nikoga. Popeo sam se sav sretan što ću konačno da zaspim. Opružio sam se svom dužinom i skinuo pantalone. Bacio sam stvari pored sebe na krevetu i rukom potražio jastuk.

„Hej!“

Osvanula je lampa pored kreveta.

„Izvini.“ – šapnuo sam devojci koja se trznula kada sam joj dodirnuo kožu. Bila je sklupčana u uglu kreveta. „Izvini. Nisam znao da si ovde."

„Pa i nisam.“ – počela je da se kikoće.

„Potražiću mesto na podu.“

„Izvini. Moram da te gledam dok pričaš. Ja sam gluva i čitam ti sa usana.“

„Ne. Izvini ti. Rekao sam da ću potražiti mesto na podu.“

„Ma ne budi blesav,“ – duboko je uzdahnula pružajući se tako da me je nogom i rukom priklještila natrag za krevet. „Veliki je ovo krevet. Oboje možemo da stanemo. Podelićemo ga."

Pomerila se. Palo mi je na pamet da je verovatno odgurnula moju odeću sa kreveta na nekog usnulog pijanca na podu.

„Samo da znaš, ja se mnogo okrećem dok spavam.“ – rekla je. „Izvini ako ti budem smetala.“

„Nemoj da brineš. Ja čvrsto spavam.“

„Šteta. Ja patim od nesanice.“

Nastupio je trenutak tišine. Bio sam siguran da smo poslednjih dvoje budnih ljudi kilometrima unaokolo. Sklupčala se dodirujući mi butinu.

„Hoćeš jastuk? Zagrlila sam ih sve.“

„Au!“ – uzviknuo sam kada mi je jastuk udario u stomak. „Ti to pokušavaš da započneš tuču jastucima?“

„Meni ne treba. Imam običaj da grlim jastuke kad spavam.“

„Kako se zoveš?“

„Danica. Kao zvezda.“ – kikotala se. „Ti?“

„Ja sam Petar.“

„Pa Petre, drago mi je. Čime se baviš?“

„Radim kao sistem administrator u jednoj stranoj firmi.“

„A čime zaista želiš da se baviš?“

„Pa, želim da, jednog dana, postanem pisac. Ali pisanjem neću zaraditi ni dinara, bar ne još. Tako da moram da imam posao koji mi donosi zaradu.“

„Ali ti znaš čime želiš da se baviš. To je lepo.“

„Da. Mada mi se ponekad čini da zavaravam sebe. Ako želim da budem pisac, trebalo bi da se bavim pisanjem, a ne da dirinčim na poslu koji ne volim.“

„Znam kako se osećaš.“ – rekla je ponovo se premeštajući po krevetu. Naslonila je glavu na moje rame. Imala je prelepe braon oči, sa zelenkastim sjajem. Osećao sam kako diše. „Ja sam u nekoj vrsti limba.“

„Kako to misliš?“

„Nemam blagu predstavu šta želim da radim. Radim sto poslova odjednom, na trista sam strana. Ubijam vreme dok...“ – ućutala je.

„Dok šta?“

„Upravo to. Dok šta. Pomalo je tužno.“

Osećao sam posledice pijančenja. Pred očima su mi igrale linije i činilo mi se da se soba vrti. Malo sam se podigao kako bih se otreznio. Poskočio sam kada je počela da me golica. Smejao sam se, trudeći se da ostanem tih. Uhvatio sam je za ruke, ali se otrgla i posegla za mojim stomakom. Dok sam pokušavao da je se oslobodim dodirnuo sam joj grudi. Trgao sam se.

„U čemu spavaš?“

„U gaćicama.“ – odgovorila je. „Bila sam u brusu i majici ali sam ih skinula pre nego što si došao.“

„Izvini, dodirnuo sam te.“

„Ne brini. Ja sam kriva.“

„Zar ćeš u tome da spavaš?“

„A ne. Patim od nesanice. Neću spavati.“

Sada mi je telom bila bliže. Mogao sam da joj osetim miris kože. Lagano sam se pomerio, pokušavajući da delujem spontano, kako bih joj dotakao nogu, ali nisam mogao da se odvojim od njene tople kože.

Bio sam umoran. Zažmurio sam, ali nisam zaspao. Slušao sam je kako priča i osetio je kako mi se opet približava. Sklupčala se pored mene. Više je nisam slušao. Samo sam želeo da je poljubim. Ali nisam. Zaspali smo zagrljeni i tako se probudili ujutru.

.........

- Vi ste Petar Marković sa prebivalištem u Beogradu?

- Da.

- Imate 83 godina?

- Da.

- I upadate u državne institucije?

- Očigledno.

- Gospodine Markoviću, kojim poslom ste upali večeras ovde?

- To se vas ne tiče.

- Izbegli ste sigurnosne kamere. Znate da možemo da utvrdimo razlog vašeg dolaska i sami. Zašto ne olakšate i nama i sebi, i lepo nam ispričate zašto ste večeras ovde?

- Ali ja ne želim da vam ispričam.

- Sačekaćemo da pronađu vaše otiske pa ćemo nastaviti razgovor.

.........

Bila je najlepša žena na svetu za mene. Svakim danom sam je voleo sve više. Svakim danom sam je više želeo. Za mene nije postojala druga. Posle skoro šest meseci veze počeli smo da živimo zajedno. Nismo mogli da skinemo ruke jedno sa drugog. Volela je da me gleda dok vodimo ljubav jer joj je moje lice zamenjivalo uzdisaje. Insistirala je da prestanemo da koristimo kondome i odlučila da počne sa antibebi pilulama. Ona je prva devojka sa kojom sam vodio ljubav bez kondoma i u kojoj sam ostavljao svoje seme. Na poslu bih maštao o njenim čvrstim dojkama i kako se uvija oko mene, a kada bih došao kući, uglavnom bismo završavali na podu. To se nije promenilo ni posle dve godine. Bio sam sretan. Oboje smo bili sretni.

Danica je našla posao u kancelariji lokalnih Ujedninjenih nacija. Prevodila je za njih sve živo: od vesti do izjava za javnost. Najbolje od svega je bilo to što je to radila od kuće. Tako je najviše volela. Nikada neću zaboraviti naša jutra i njena tradicionalna buđenja. Zazvonio bi alarm, ja bih ga besno ugasio probudivši je naglim pokretom, a ona bi se istegla pored mene, zagrlila me jako i ustala da skuva kafu. Zapalila bi cigaretu i povukla prvi dim kao da je najslađi uzdisaj na svetu. Nisam voleo što puši, ali nisam ni mogao da je nateram da ostavi. Nekako sam se navikao na taj njen porok. Onda bismo pili kafu zajedno. Spremila bi mi doručak i gledala me kako jedem. Nikada nije doručkovala. Govorila bi da joj to kvari ugođaj jutarnjeg rituala „kafa i cigarete“. Nekada bi me budila tako što bi ruku stavila na moj ud i masirala ga nežno. A kada bih počeo da uzdišem od zadovoljstva popela bi se na mene i vodili bismo ljubav.

„Bebo, jesi li čitao današnje novine?“

„Jesam. Što?“

„Da nisi slučajno video članak na naučnoj strani?“

„Koji tačno?“

„Onaj o zamrzavanju ljudi.“

„Pročitao sam ga ali za mene je to NF. Srbija je i dalje u kamenom dobu po tom pitanju.“

„Da, ali ovde piše da su 2009-te naša vlada i vlada Amerike potpisale ugovor da se to razvija u tajnosti.“

„Kao što su i kod nas dozvolili kloniranje pa ništa nije bilo od toga. Uostalom, posle tri godine bi neko rek’o da je već to trebalo da se ozvaniči.“

„Pa sama činjenica da je taj ugovor potpisan, što su je l’ te i priznali, govori da se na tome uveliko radi.“

„Moguće je. A što se ti time baviš?“

„Zato što je to naša šansa, Petre.“

„Kakva šansa?“

„Pa pročitao si tekst. U svetu zamrzavaju samo ljude koji su bolesni i koje će probuditi kada se jednog dana u budućnosti pronađe lek za njihove bolesti.“

„OK. Ali i dalje ne razumem kakve to veze ima sa nama?“

„Pa ja sam bolesna, Petre.“

„O čemu ti pričaš?“

„Gluva sam! To je bolest. Ne postoji operacija koja bi mi povratila sluh. Ako bi me zamrzli, onda bi me jednog dana probudili i operisali i ponovo bih mogla da čujem.“

„Danice, ne lupaj. Gluvoća nije bolest. Preopterećuješ.“

„Zar je glupost što želim da ti čujem glas? Što želim da čujem kada mi kažeš „Volim te“?“ – počela je da plače. „Ti ne razumeš koliko puta sam poželela da te čujem, da osetim kada promeniš boju glasa, ton razgovora. Da čujem kako zvuči kada izgovaraš moje ime.“

„Ali Danice, oni te zamrznu i probude ko zna koje godine. Do tada bih mogao da budem mrtav i nikada ne bi ni čula moj glas. Budi razumna. Gluvoća nije rak ili Alchajmerova bolest. Nije prioritet. Ne umiru ljudi od toga.“

„Ali meni umire duša. A to je gore. Petre, razmisli. Možda će do tada izmisliti vremensku mašinu i kada mi povrate sluh ja bih mogla da ti se vratim u trenutak kada su me zamrzli i bili bismo zajedno.“

„Nemoj da me smaraš sa tim glupostima o vremeplovu! Pobogu, to je samo mlaćenje prazne slame za one koji nemaju pametnija posla!“

„Ja nisam luda!“

„Nisam ni rekao da si luda. Samo previše maštaš. To nije moguće. Ljudi nikada neće putovati kroz vreme.“

„Ja mislim da hoće. Ja verujem da hoće. Moram da verujem da ćemo jednog dana biti normalan par. Da ću čuti koliko me voliš. Da ću osetiti po tonu tvog glasa kada nešto nije u redu. Ja moram da verujem. Moram da pokušam. Molim te... Budi uz mene.“

Zagrlio sam je i milovao po kosi. Drhtala je i grcala. Uplašio sam se. Tada sam shvatio da provodimo poslednje dane zajedno.

.........

Inspektor Leovac bio je čovek srednjih godina, prosed, prćastog nosa i bradom taman tolikom da je delovao muževno. Ušao je u kancelariju Državnog zavoda za krioničke usluge, lagano spustio info-ploču na sto, polako odmakao stolicu i seo.

- Da kažem čuvaru da vam donese čašu vode?

Starac odmahnu glavom.

- Gospodine Markoviću, molim vas. Nema potrebe da odbijate hranu i vodu. U redu je što nećete da odgovarate na pitanja. Retko sam sretao one koji su bili voljni da razgovaraju kada su optuženi za nešto. Ali, ne morate sebe da uništavate.

Nije lagao. Zaista mu je bilo stalo da starcu bude dobro. Uzeo je vodu.

- Vaši otisci su pronađeni kod klijenta 0812.

- Ne zovite je tako.

- Kako biste da je zovem?

- Danica. To joj je ime.

- Danica Stojanović.

- Da. Danica...

- Zašto ste bili pored njene kapsule?

- Svake godine sam pored njene kapsule.

- Svake godine?

- Već 55 godina je tako.

- Hoćete da kažete da vi već 55 godina neovlašćeno ulazite u postrojenje za zamrzavanje i niko vas nije primetio do danas?

- Izgleda da sam ostario.

- Kako?

- Još kada je otišla upao sam u vaš kompjuterski sistem. Menjali ste ga, a ja sam ponovo upadao. Podesio bih kamere da ne snimaju, isključio bih sigurnosni sistem, preskočio ogradu i došao do postrojenja. Ušao bih unutra pomoću šifre koju sam sam ugradio u vaš sistem i seo pored Danice.

- Za 55 godina niste ništa ukrali, niste kvarili opremu... Samo ste sedeli?

- Samo sam sedeo. Svakog 3. avgusta bih sedeo pored nje.

- Zašto?

- Tada sam je upoznao.

- Danica je vaša...?

- Moja duša. Čovek ne može bez duše.

.........

Napolju je besnela oluja. Ovakve scene uvek imaju oluju. Nije padala kiša, ali da jeste bile bi to one krupne kapi koje dobuju poput bubnja. Sedeo sam u dnevnoj sobi i slušao je kako pretura po kupatilu tražeći četku za feniranje. Nikada nije mogla da nađe tu prokletu četku. Na televizoru je išla neka emisija. Ne znam koja. Nije me zanimalo. Za mene je to samo bio zvuk gomile reči koje ne razumem. Čekao sam da izađe. Rekla je da nema opraštanja jer će se vratiti. Ali ja sam morao da se oprostim sa njom. Izašla je i sela pored mene. Pogledao sam je. Plakala je.

- Bebo, ja ću se vratiti. Ti znaš to, zar ne? Veruješ u to?

- Verujem.

- Čekaćeš me?

- Čekaću te.

Poljubila me. Poslednji poljubac bio je isti kao onaj prvi. Drhtala je i ja sam drhtao. Nisam uspeo da je odgovorim od te lude ideje. Molio sam, svađao se, preklinjao, prosio je... Ali ništa Danicu nije odvratilo od toga da se prijavi da je zamrznu i probude kada svet nađe lek za nju. Ni sam ne znam koliko puta sam poželeo da sam i sam gluv. Koliko puta sam pokušao da sebi probijem bubne opne, ali nisam mogao. Nisam imao hrabrosti. A ni Danica to ne bi volela.

Sada sam je poslednji put držao u naručju. Ljubio joj usne, milovao dojke, skidao gaćice i ulazio u nju. Poslednji put smo bili jedno. Poslednji put sam voleo i dozvolio da mene neko voli.

Otišla je dok sam spavao. U Institut je trebalo da se javi tek za dva sata ali sam znao da je otišla ranije da bi nam oboma olakšala rastanak. Na jastuku sam našao koverat. Unutra se nalazio papir koji je mirisao na nju.

„Petre, da li ljubav može da putuje kroz vreme?“

Nasmešio sam se. I počeo da plačem.

.........

- Još uvek je volite?

- Nisam ni prestajao.

- Niste se ženili, imali druge devojke, decu?

- Ne.

- I dalje verujete da će se vratiti?

- U ovim godinama čoveku je teško da veruje u bilo šta.

- Ali ako ne verujete, zašto se svake godine vraćate? Zašto se niste oženili, stvorili porodicu?

Starac je pogledao inspektora Leovca u oči. Nasmešio se po prvi put otkako su ga ispitivali.

- Ostao sam Danici dužan: nisam odgovorio na njeno pitanje.