Svako ima neki svoj ugao iz kojeg posmatra svet. Svako kroz sebe filtrira dnevne događaje kako najbolje zna i ume: neko stihom, neko prozom, drugi četkicom, treći kamerom… Kako to rade satiričari? Jesu li uspešniji, bolji od drugih - reći će nam naš sagovornik Goran Kljajić

TL: Šta je za Vas satira?
GK: Nalaženje istine u neistini.

TL: Da li je teško pisati satiru?
GK: Verovatno, jer bi inače bilo mnogo značajnih satiričara, a nema ih.

TL: Koliko je važno za jednog pisca da se bavi satirom?
GK: Potpuno je nevažno, pošto nadarenima, njihov karakter, nameće teme, forme i načine izražavanja. Odnosno, vrlo je važno, ukoliko je baš to način da ispoljite svoje misli.

TL: Daje li satira veću slobodu u odnosu na druge književne oblike?
GK: To ne treba upoređivati. Odnosno, ne na takav način. Upoređuje se samo umetnička snaga dotičnog dela, naspram drugih. I satira može da služi neslobodi, odnosno laži, kao što imamo primer sa Brankom Ćopićem, koji je zamalo izgubio glavu, zbog „Jeretičke priče“, a danas ga ni ne stavljaju u satiru, a guraju one koji su imali sve privilegije u onom sistemu, nikakve probleme, i slabu pismenost u odnosu na Ćopića. Pa su tu još i oni koji su zadnjih trideset godina mogli i toalet papir da objavljuju, i kojima su samo pristizale pare, a nije im falila ni dlaka s glave. Naprotiv. Dobili su nacionalne penzije.
Tako, satira ne daje slobodu, nju osvaja, ili odbacuje, stvaralac.

TL: Otkud toliko interesovanje za satiru među piscima, publikom?
GK: Otkud vama da postoji „toliko interesovanje“?! Nisam istraživao, niti čitao neko istraživanje na tu temu, ali mislim da se za književnost zanima oko dvadeset procenata stanovništva, ako i toliko. I najveći dio tih je orjentisan na mnogo reklamirana izdanja, tzv. bestselere, a najprobraniji čitaoci su okrenuti dokazanim klasičnim vrednostima. Uglavnom, u oba ta usmerenja, nema satire, u smislu, velikih satiričara. Ipak, vaš stav mogu da shvatim kao relativno veliku zainteresovanost za aforizam, i to onaj objavljen u tiražnim novinama, dakle cenzurisani, a ta zainteresovanost dolazi od tempa života, neimaštine i površnosti vremena. Pročitati „roman na dlanu“!

TL: Da li je za satiru važno samo ono što se u nju unosi ili je podjednako važno i ono što se u njoj traži i nalazi?
GK: Mogu da svedočim samo o sebi, i da kažem da ulaskom u satiru, unosite sebe, a da u njoj nalazite odgovor, na osnovu početnog pokreta. Dakle, jednako je važno oboje, jer to daje stvoreno. Sem ako u satiru ne ulazite sa Prokrustovom posteljom, pa onda montirate nađeno, što je slučaj sa satirom instrumentalizovanom npr. od politike, religije, ideologije...

TL: Zašto je satira toliko važna?
GK: Nije satira važna, važna su velika dela. Kao što nije važna filozofija, nego velika filozofska dela. Ali, da bi došli do velikih, potrebni su prosečni da je prenose u trajanju, e da bi stalno postojala mogućnost da se pojavi „svetlo na kraju tunela“. Satira je važna da se razračunava sa ideologijama, ili sa mračnim ideologijama, pošto ljudi ne mogu bez ideologije, ali nisu sve baš, toliko, štetne.

TL: Objavili ste preko 30 knjiga raznih žanrova (među kojima su najzapaženije Najbolji smo, Druže moj, Cinična logika, Opažanja), osnovali ste Međunarodni časopis za satiru, humor i karikaturu Nosorog (1999. godine, elektronsko izdanje pojavilo se 2001. godine). Koliko Vas troši a koliko ispunjava rad na knjizi a koliko na časopisu?
GK: Objavljivao sam na razne načine, i u raznim uslovima. Moj najplodniji period, poklopio se sa mojim najgorim životnim periodom. Do sada sam objavio 32 knjige, raznih žanrova i tema. Imam još barem deset rukopisa, ali da li će šta od njih stići do biblioteka, i po kojeg čitaoca, tek će se videti. Stvarno sam zadovoljan knjigama koje ste imenovali, ali mislim da i u drugim žanrovima imam tako dobrih knjiga, a što se tiče satire, dodao bih objavljena dela „Povijest“ i „Razumevanje reči“. Obe ove knjige su, s moje tačke gledišta, u delovima („Povijest“) ili celini („Razumevanje...“), onaj domet upotrebe jezika, kombinovanog sa iskazanom istinom, koju smatram svojim vrhuncem. Bar dosadašnjim. Istina, u „Povijesti“ su neki tekstovi ponovo objavljeni, iz prethodnih knjiga, ali to sam učinio da bih napravio jednu celinu, iz koje je moguće dobiti uvid u moju „satiričnu polemiku“.
Časopis „Nosorog“, štampano izdanje, fizički se pojavio, kao pilot izdanje, 1999, a kao mesečnik 2000-te.
Obe delatnosti, oko knjiga i časopisa, veoma me ispunjavaju, ali mi je rad sa časopisom utoliko lakši, što je sa njim lakše zatvoriti i finansijsku podlošku ove kulturne pojave, dok mi je za knjige to bilo znatno teže, a u poslednje dve godine nemoguće. Ova finansijska cenzura, koja sad počinje da pritiska i časopis i obični dio mog života, prilično je oštra, i vrlo nemilosrdna. Gajim nadu, ali nemam nikakve potvrde njene izvesnosti.
Osim toga, zamislio sam, bar dva, velika književna projekta, a to traži dosta vremena, a da biste njega imali, ne bi trebalo da imate finansijsku cenzuru.
A baš je ona na delu.

TL: Nosorog objavljuje domaće i strane pisce. Kako do njih dolazite ili kako oni pronalaze Vas?
GK: „Nosorog“ ide ka piscima time što poštuje njihov rad, a oni dolaze njemu, zato što su njihove književne tvorevine poštovane i vrednovane jedino prema kvalitetu.

TL: U časopisu se, pored karikatura i aforizama, mogu naći i priče, pesme, epigrami... Šta je to što zahtevate od jednog pisca, autora?
GK: Ne zahtevam ništa. Autor se preporučuje kvalitetom, a formu pronalazi sam.

TL: Do sada je izašlo 119 brojeva. Ko stoji iza tako obimnog posla? Imate li saradnika?
GK: Izašlo je 119 onlajn brojeva „Nosoroga“, a pre, i za vreme toga, objavljena su i 142 broja štampanog izdanja ovog časopisa. Iza ovog posla stojim sam, a saradnike imam, ali za nešto drugo.

TL: Sarađujete sa brojnim listovima i časopisima, našli ste se u mnogim zbornicima i pregledima aforizama. Šta Vam je od ta dva draže? Na šta ste posebno ponosni?
GK: U stvarnosti, u takvoj formi (ličnog slanja mojih radova), ne sarađujem ni s kim, ali se desilo da, ma koliko žele da me ignorišu, prećute, obezvrede, ili me samo ne shvataju, - ako žele nešto da objave, neki zbornik, antologiju i slično, ako me preskoče, gube oni, jer će se uvek naći neko da upita: Po kom je ovo kriterijumu, kad nema...?

TL: Priredili ste knjigu aforizama Kratko – britko (2007). Koliko je to bio težak i ozbiljan posao?
GK: Priredio sam „Kratko – britko“, i još bolju „Nevini se najviše plaše“ (naziv po drugom delu aforizma R. Zakića). Lako je, jer uživate u kvalitetu koji predstavljate. Ako toga nema, vrlo je teško. No, sa knjigom „Nevini...“ desilo se nešto izuzetno ružno, što ne želim da preskočim. Naime, dvojici vrlo poznatih beogradskih satiričara, koje sam smatrao čak i za kolegijalne prijatelje, a pogotovo sam mislio da im je književni život vođen radošću (a ne pukim samopromovisanjem), poslao sam 80 primeraka (30 + 50), sa željom da oni to besplatno podele beogradskim i satiričarima iz Srbije, koji su bili zastupljeni u zborniku. Niti su ta dvojica rekla „Hvala!“ (primili jesu), niti je iko, ikad, posvedočio da je primio neki od tih primeraka, niti se ikad čulo nešto o toj knjizi, tako da opravdano smatram da su ti primerci završili na smeću! Smatram ovu scenu, opisom vladajućeg beogradskog satiričnog klana.

TL: Šta je po Vama aforizam?
GK: Svako kratko, a smisleno pisanje.

TL: Da li Vas je pisanje aforizama kadgod dovelo u nepriliku?
GK: Mene je moje pisanje dovodilo i dovelo u velike neprilike, ali više u obliku priče, a kad su njih zapazili, možda i moje kratke forme. Tako je, npr. sredinom devedesetih godina, jedan od zamenika urednika u „Ošišanom Ježu“, jedan kome je „nedostajalo 100 km asfalta“, u povodu jedne moje priče (objavljene u „Ježu“) želio fizički da me napadne (u redakciji), što je sprečio urednik karikature. No, to i nije bilo toliko opasno (gadno jeste, odnosno: gadljivo), jer je taj, odlazeći iz „Ježa“ (na bolje plaćeni posao, a i u „Jež“ je došao na „štelu“), rekao poznatom ježevom uredniku (ne Bojičiću): „Da imam pištolj, sad bih te ubio!“ Mada taj urednik kaže da nema predstave zašto je on to rekao. A ja znam da sam bio napadnut zbog snage priče, kao što se to dešavalo i pre, i posle, i kao što se dešava i sada, kad sam jedini koji se deklariše kao disident, u odnosu na ovo, tj. i na nacionaliste i na kosmopolite. Ipak, da ne ispadne da preterujem (oko disidentstva), rečeno važi samo u onom malom krugu, koji sazna, čitanjem, ono što sam napisao.

TL: Koje Vas teme okupiraju?
GK: Imam raznih tema, ali bih mogao sažeti, za ovu priliku, na temu: Nalaska oslonca.

TL: Bojan Bogdanović naziva Vas „egzistencionalnim misliocem sa zadatkom“. Koji je Vaš zadatak?
GK: Loše je da je Bojan Bogdanović u sredini od koje je veći, a da su manji od BB, u većim sredinama. To umanjuje mogućnosti BB-a, a uvećava značaj manjima od njega. No stvar je takva, pa joj Bogdanović može biti i zahvalan, jer bi u većoj sredini bio potpuno onemogućen od tih manjih.
Ako sve troje u njegovoj definiciji dajemo isti sadržaj navedenim rečima, onda bi se definisanje „zadatka“ nalazilo u prethodnom odgovoru.

TL: Koliko je teško pisati aforizam?
GK: Isto koliko i svaku drugu formu. Naime, ako vam to ne ide, ne idite ni vi tim putem. Niti ćete moći.

TL: O čemu najviše vodite računa dok pišete?
GK: Da me pisanje vodi, a ne ja njega.

TL: Kakav je današnji položaj aforizma na domaćoj sceni?
GK: Hermetičan. Dobri i jaki aforizmi ostaju u uskom krugu, a lošiji i loši se objavljuju po visokotiražnim novinama, mesečnicima, ukrštenicama, skandinavkama, izdanjima sportskih kladionica...

TL: Smatrate li da će jednog dana domaći aforističari uspeti da, bar na našim prostorima, dostignu Lecovu slavu ili recimo, slavu Marije fon Ebner-Ešenbah?
GK: Vidite, s moje tačke, tu su neke stvari diskutabilne. Prvo, ne poznajem književni rad fon Ebner-Ešenbah, a kad sam probao da je nađem na internetu, nisam uspio, sem nekoliko izreka.
Slično stoji i sa Lecom. Uopšte nemam predstavu koliko je taj pisac važan u poljskoj književnosti, a sudeći prema ne zastupljenosti aforizma u Poljskoj, uopšte nije uticajan, bar ne u tom domenu.
Lecova slava, i na ovim prostorima, je diskutabilna. Nesumnjivo je da on ima kvalitet, da je posećivao Beograd šezdesetih godina, i da su te njegove posete podstakle pisanje aforizama.
I tu situaciju koristi jedna satirična grupacija, odnosno dva klana i nekoliko pojedinaca, koji im gravitiraju, da Leca proglase za svog rodonačelnika.
Što, naravno, nije istina!
Nije istina, iz dva razloga: prvo, što oni žele da njihov aforizam zadobije unutrašnju intelektualnost, kao Lecov, a oni to nemaju.
Drugo, što su ti koji to plasiraju, uglavnom neobrazovani (a pri tom i lažu), pa ne uviđaju da smo mi neuporedivo bliže, i geografski i istorijski, izvoru aforizma, nego jedan Poljak.
Naime, u evropskoj kulturi, aforizam se pojavljuje sa deset grčkih mudraca (broj mudraca varira od sedam pa dalje, te sam uzeo ovaj „okrugli“), a svoj vrhunac, do dan-danas, doživljava u delu Heraklita Mračnog! Tako da između jednog dobrog poljskog pisca, i jednog (od dva) najoriginalnija filozofa svih vremena, postoji nepremostivi jaz, ali oni koji nisu čuli za Heraklita, nisu ni mogli da imaju svoju renesansu, u obliku utemeljenja u starogrčkoj civilizaciji.
Osim grčkih, pisanih formi, i do nas je ostalo „lakonsko izražavanje“, a potom su tu izuzetno značajne „latinske sentence“. Naravno, značajne su za onoga ko je za njih čuo.
Stvar je mnogo prostija, jer je u ovom narodu bio veoma razvijen oblik narodne književnosti, u formi doskočica, poskočica, poslovica. Bar bi ovi što pocepaše grudi kunući se u onog skupljača tih umotvorina, i sklepatora ovog jezika, trebali znati, i sigurno znaju.
A prvi, javno i medijski izuzetno glasno (bilo je i pre pisaca ovih formi, no tad nije bilo medija, ali sad se upinju da ih naprave pretečama), koji je doskočicu preveo iz narodne književnosti, u individualnu literaturu, time što se znalo ko je autor, bio je pop Vlado Zečević, koji je rekao:
„Krst nosim, zvezdom se ponosim!“
E, od njega, beogradski aforističari, isključivo tendenciozni antikomunisti, beže k’o đavo od krsta!
Al’ se sudbini ne može pobeći.

Razgovor vodila
Tamara Lujak