Dok me neko ne pokupi

Voleo sam da radim stvari

Potpuno drugačije od drugih,

Da se napijem i pustim stihove

niz kožu da plove, a knjige niz Dunav.

Mrzeo sam priču o novcu,

Svet uronjen u materijalizam,

U taštinu svakodnevnice,

I pesimističke priče o svemu.

Imaginacije odavno pulsiram kroz lobanju pa

Intencionalno sam stavljao dlanove u pesak,

Da osetim vrelinu mora koje nikada nisam video.

U mome malome vrtu

Gde se agave suše i krinovi propadaju,

Još jedan dan, još jedna bol

U bezdan odlazi.

Ne stidim se više svoje različitosti,

Kada me ljudi na putu zaustave,

Da pitaju ko sam, i kuda hodim,

A ja im setno izmislim putokaz.

Pa tu sam, idem ka sjaju zvezda,

Ka drugim planetama rasutim,

Ka drugim ljudima bez srca,

Kako su jednom rekli da jesam.

Sada ne stidim se svoje pogane misli,

Perfekcije snova, lutanaja, bežanja i ideala,

Dok me neko ne pokupi i ne odveze

U nove svetove na krilima zara.

Momci šalju poruke u boci,

Devojke kosu seku….

Boce su pune krvi,

Reke su pune nestalih ljudi…

A pitaju bojim li se mraka…

Da me ne pojede uspomena na miris smrti.

Devojke čitaju krvava pisma,

Momci plivaju niz reku…

Jer je rat i mrak i suze i jad,

I kiše počinju…a plivaju poruke u boci.

Mislim da te plaši moja bizarna strast,

Mamina maza u kandžama jastreba.

Mislim da te opija vatra iz mojih očiju,

Osećaš li da toneš kroz moje naručje kao kroz živi pesak.

Kako te pali vatreni zvuk mojih butina,

Kada te zapalim niz kičmu kao Rimljani veštice.

Kada te postavim na giljotinu mojih bezobrazluka.

Kako ti samo milujem dušu hladnim prstima,

Upletenu u moju mrežu,

Razapetu za stub mojih strasti.

U čarobnom dahu niz tvoja znojava stopala,

Dodirujem te usnama natopljenim krvlju…

Mislim da te plaši moja bizarna strast.