Po rečima Sammy Hagar-a ovaj album je sačinjen iz starijeg neobjavljenog materijala, ali na to možemo gledati pre svega kao na kosku još jednom zavrnutog pevača koji je opet izvisio zbog po mnogima primadone, ali i superstara David Lee Roth-a. Ko želi komparaciju sa prethodnim albumima, neka slobodno produži, jer mi je namera da ovaj snimak posmatram nezavisno, kao jedno novo rođenje benda. Prvih recimo pet pesama predstavljaju tipični hard rock u VH izvedbi, melodičan i dosta povezan sa pop melodičnošću koja je donela ovom bendu planetarni status. Posle toga kreće malo tvrđe rokanje, ali i dalje u njihovom tipičnom maniru. Zanimljivo je to što ovde možemo čuti nekoliko poprilično dobrih solaža Eddie-ja. To se sve završava negde na 11-oj pesmi koja je nekakva kvazi-kantri akustika koju tvrđi drugi deo ne spašava od katastrofe. Jedino solo valja. To je i znak kraja kvalitetnog dela albuma, jer gluposti bendovi uglavnom trpaju na kraj do koga veći deo slušalaca nikada i ne dođe, ili ga pusti jednom i zaboravi, tako da no harm is done. U stvari, kada malo razmislim, jedino što zaista vredi ovde su upravo pomenutih prvih pet pesama, 1/1 hitovi, dok mi od ostatka materijala jedino paše dosta tvrda Honeybabysweetiedoll koja pomalo podseća na činjenicu da su VH bili uzori i idoli mnogih tvrđih bendova (između ostalih i Pantere).
Stoga, ne verujem da bilo koji hard rock fan ima izgovor da ne presluša ovaj poprilično zapažen album, a i ako ga ima, neka bude poprilično dobar, jer je vidno da će se o ovom albumu tek pričati.
p.s. Inače, na albumu nema ljigavih balada niti intenzivnog korišćenja klavijatura, što će možda razočarati npr ljude koji priželjkuju novi Jump, ali šta je tu je. Uživajte u ovom albumu, odnosno u onome kvalitetnom što ima da ponudi, i nadajte se da se ovaj reunion neće završiti samo na ovom disku.
7/10
Ilija Djurdjanovic