Neobično sećanje

Vazduh je bio suv i topao. Mekoća ambijentalne muzike bila je tek prateći orkestar rominjanu kiše po mermernim stubovima. Bilo joj je teško odrediti izvor - na izvestan način, sasvim odgovarajuće - međutim, isto sam zaključio i o zvuku kiše. Nešto je u načinu na koji je svaka kap pronalazila put do svoje svrhe - pada na tlo - ukazivalo da pravac padanja nije obavezno potekao odozgo, sa neba. Da je višesmernost jedne vrlo pouzdane prirodne pojave bila jedina stvar tog dana koja se nije uklapala u moja poimanja, možda bih se podrobnije posvetio njenom odgonetanju.

Međutim, pred sobom sam imao obavezu susreta vrlo neprijatnog karaktera. Osoba koja je trebalo da nastavi moju životnu priču, kada ja to ne budem više mogao iz sasvim opravdanih razloga, nije volela da čeka. Besmisleno, pomislio sam. I tu stao, uznemirivši se malo od misli koju sam slutio već dugo.

Nikad nisam bio čovek od misli i dela koja bi bila usklađena sa vladajućim mišljenjem o tome kako čovek treba da se ponaša u određenom starosnom dobu. Ipak, uz izvestan ponos što je moj modus vivendi sada van svake kontrole, svestan dubokih godina čije breme nisam osećao - a trebalo bi - osećao sam da me preplavljuje jaka potreba pripadanju sopstvenoj „kasti“ sedih glava i zbrkanih iskustava. Smatrao sam da mojim vršnjacima nemam da ponudim ništa od onoga tako životnog, primarnog za emotivne potrebe svakog od njih. Samo će starci umeti da vam pruže pravi odgovor na pitanje da li se od sećanja može živeti. Kod njih... hteo sam reći, kod nas, to je više pitanje moranja nego mogućnosti. Prošlost je jedina dimenzija vremena koja nam je još preostala.

To je neka vrsta dobrovoljnog pritvora na kojem ste zahvalni.

Moje uspomene, međutim, bile su sunčano igralište sa kojeg sam pošto-poto želeo da pobegnem - delom i da ostanem. Ambivalentnost teško zamisliva, koja razdire.

Zvuk otvaranja prvih od dvoja vrata pred kojima sam strpljivo stajao bio je tek za delić odlučniji od mojih misli. To me je načas osnažilo. Pomislih, zbog moje ohrabrenosti, da su snage već odmerene, ali odavno već nisam imao puno poverenje u moje tasove.

Žena, znantno mlađa od mene, ali sa daleko starijim pogledom i licem koje kao da priželjkuje večni san, stupila je preda me.

„Čak ni ovakvo vreme nije bilo prepreka za Vaš dolazak“, pružila mi je reči kao i svoju ruku. Pohvala umesto pozdrava. Promena koja mi je prijala.

„Veoma je hitno. Ovakva vrsta urgentnosti zahteva momentalno delanje“, odgovorio sam, smeten vlažnim dodirom njene ruke. Pokisla je. U svakom ostatku kapi, sada providnoj mrlji, osetio sam drugi smer iz kojeg je pala na nju. Zabavila me je, ali i ražalostila misao da se isto može reći i za moju nesuđenu spasiteljku. Dva osećanja koja su tako precizno definisala moje stanje.

„Zaista mislim da možemo pomoći jedno drugom“, dodao sam uvidevši da odgovora neće biti bar dok tišina ne postane mučna.

„Nakon jednog prelomnog slučaja u Vašem životu, sećanja su Vam doživela neku vrstu inverzije sa godinama u kojima ste trenutno, ako sam dobro razumela?“

„Tačno tako. Ali, nisu u pitanju samo sećanja. Sada shvatam da je ono što pamtimo jednako sa onim što jesmo. Da nas to prvenstveno izgrađuje. Iako sećanja koja me obuzimaju dopiru samo od nulte do dvadesete godine života, one čine da, premda neprirodno poletan i višestran, osećam strahotan nesklad sa sobom i onim izvan sebe.“

Nisam sve rekao. Moja krilatica oduvek je bila da spasonosne adute treba kriti kako od protivnika tako i od prijatelja. Nadasve mudro i oprezno za jednog tinejdzera sa borama.

„Kada pokušate da pređete tu granicu... Pogurate li tu bioskopsku projekciju u glavi nakon četvrtine Vašeg veka... Šta se dešava?“, boja glasa kojom je zborila bila je bez melodije koja je trebala biti moja.

Nisam oklevao, ali sam svejedno ćutao. Progovorio sam tek kada sam skrenuo pažnju sa jednoličnog zvuka kiše i sve mračnijeg osvetljenja u ionako tamnoj prostoriji.

„Teško je... Boje, najpre, postanu kao isprane, znate. Sve osim mene protrčava u sepija tonovima na samo pet do šest sekundi. Zatim, u zavisnosti od toga, koliko mogu da izdržim, prekriva me bolan mrak. I, u skladu sa vremenom koje sam proputovao stegnutih zuba u mraku, budim se fizički mlađi, proporcionalno vremenu do kojeg sam došao u putovanju praznim uspomenama. Koje nemam, uzgred budi rečeno.“

Odbio sam da joj pogledam u oči. Ako je moja poslednja rečenica bila suvišna, nadomestiću to ne načinivši drugi takav potez.

„Kao gledanje ostatka filmske kasete nakon što je film već završen. Ili prekinut“, upotrebila je analogiju. Tek sada sam zapazio nemir njene izdužene figure. „Filma bi još, teoretski, trebalo da bude, ali tu je samo prostor za film. Ne i sadržaj.“

„U mom slučaju, više je reč o premotavanju“, iskreno sam se nasmešio. „Sam fenomen podmađivanja mi ne smeta sa fiziološkog stanovišta - naprotiv - ali ostati zaglavljen u jako uskom vremenskom kontinuumu... to je ono što je bezizlazno.“

„Dosegavši sredovečnost, nemate više ni sećanja na mladost ni iskustvo starosti. Zatvorenik ste mantre „ovde i sada“.“

Večni život. I večni zaborav.

Podigla je glavu nakon što sam ja spustio svoju i ispričala priču očima.

*

Nisam bila sasvim svesna iz kog smera sam došla. No, stekavši najzad snagu potrebnu za pokretanje volje u opadanju, preokrenula sam tok misli sa tihe, još uvek neuke klavirske muzike kojoj nije nedostajao onaj šarm nesavršenosti ruke koja se tek uči sviranju. Opredelila sam se za drugi izlaz jer je bio svojevrstan zaključak, kraj najkraćeg zamislivog niza na svetu. A krajevi i završeci su mi, u svakom smislu, bili bliski.

Belo svetlo koje me je osvežilo bilo je poput mleka u magli. Ne znam zašto mi je ova analogija promilela umornim umom. Muzika je zamenjena prijatnim statičkim pucketanjem „bele buke“ koje je vrlo jasno i čak usredsređeno poticalo iz jednog izvora. Razlozi zbog kojih sam pomislila da je reč o izvoru koji je živ, koji je i sam organizam, postali su mi ubrzo jasni. Iako već memorijski prastara, osetila sam nagoveštaj sreće kad sam saznala da na razrešenje ove situacije neću još dugo da čekam. Strah od čekanja pretvori se u dosadnog i zastrašujućeg saputnika kad ste izvesnog cerebralnog godišta. Besmisleno...

Bilo je to moje mišljenje o mom mišljenju, ako smem sebi da dopustim tu simpatičnu malu ironiju.

Starac preda mnom posedovao je auru za koju sam poželela da bude moja. Štaviše, tolika potreba za njom rezultovala je malom munjom nevinog besa koji optužuje, kao da mi je nešto toliko dragoceno ukradeno. A sada mi maše tom stvari pred očima sa neizvesnošću povratka u moj posed.

Bez okolišanja, tema našeg susreta je načeta. Činjenica da je hitnost stvari nalagala ignorisanje i jake kiše, nije me iznenadila. Kao ni sama ispovest ovog entiteta dvojakih osećanja, rascepa između fiziološkog i memorijskog. Živeti star život sa uspomenama i osećanjima sveže mladosti, zatim podmlađivati se do tačke u kojoj isčeznu netragom... Slušala sam sa empatijom koja je svakako očekivala ovakvu vrstu obratnosti sa mojim slučajem. Kao negativ, njegova priča je davala dozu bele mojoj crnoj. Tada sam, sa prestankom njegovog zvonkog, melodičnog glasa, oslušnula meni nepripadajuću mudrost koja šapnu da i ja, uzgred, imam nešto što pripada njemu. Za čim podjednako očajnički žudi pod tom opsenom vedrine koja mu nije stajala. Da moja sećanja, od šezdesete godine života do smrti, nisu imala tako neutrališući uticaj na moj emotivni sklop, možda bih zaplakala. Ali i sama pomisao bila je strana. Ta za mnom bi uskoro trebao da usledi hor plača! A zatim spazih odraz svoje sjajne kože i gorko konstatovah da taj trenutak nije blizak.

Simbolička živost njegovih prstiju, metafora nestrpljenja mladosti, prijala mi je koliko me je i žestila. Verovali smo oboje, svako u svom stanju dvojakog vremena, u čudo. Ali čudo, jednom kada se desi, gubi ono uvek relativno svojstvo koje ga čini čudom. U tome je bio njegov apsurd i naš usud. Sada kada smo se sreli, moja sećanja i ja, kada smo kroz prizmu tuđeg vlasnika sagledali jedno drugo suprotnim očima, htenje za povratkom kući je nestalo. I moj sneni, višesmerni dolazak je upućivao na savršeno jednostavan rasplet: odlaziti u isto toliko mnogo pravaca. Stvarati horizonte hladno logički, stopalima. Jer sve što mi je preostalo je da dočekam da moje biološko biće sustigne ono suštinsko, memorijsko. Pučine iza mene davno su prestale da postoje, kao da iza toga stoji nečija čvrsta odluka. Zar nismo mogli, ja i moj saborac u mermernom holu ove kripte izgubljenih sećanja, da se približimo svojoj stvarnosti na dva, esencijalno, razborita načina? Za njega, biće potrebno istrpeti mnogo bola u varanju smrti dok ću ja ubrzati starenje razmišljanjem o ispodgraničnim sećanjima, stvarajući ih snagom svoje imaginacije.

Kiša statičkih smetnji je ostala da visi određeno vreme u vazduhu dok oboje u isti tren ne podigosmo glave. Kao da dadosmo znak ambijentalnoj klavirskoj deonici da zanavek utihne i oda počast našoj odluci.

Nečujno se saglasismo i zamenismo mesta. Prođosmo kroz suprotna vrata od onih kroz na koja smo ušli. Da nastavimo živote kakve smo do sada živeli, kakve ćemo i nakon ovoga živeti... moj otac i ja, čija smo sećanja i duh čuvali jedno za drugo, iako se nismo poznavali.