Intervju Nahty
Helly Cherry
Poslednjih godinu-dve niška scena postaje jako aktivna i primećena i van lokalnih medija. Jedan od bendova koji dolazi iz ovog grada je i Nahty koji su 3.1. ove godine izdali album "Silence In Your Mouth". O samom albumu, počecima benda, aktuelnoj download situaciji ali i stanju na (lokalnoj) muzičkoj sceni popričali smo sa Aleksandrom, osnivačem benda...
HC: Niška publika vas već dobro zna ali za šire mase ne bi bilo loše da nam malo približiš Nahty i dosadašnji rad.
Aleks: Kristina i ja smo počeli da pravimo pesme sasvim opušteno, uz akustičnu gitaru i kafu a završili sa zvaničnim izdanjem koje ima 11 pesama. Teško je i nezahvalno žanrovski odrediti naš rad i svrstati u određenu fasciklu; mislim da je to bitnije izdavačkim kućama kako bi lakše prodali ostvarenja određenih bendova, tako da mi uglavnom koristimo tag „alternative”, koji sam po sebi obuhvata širok sprektar raznih podžanrova. Svirali smo na Exit festivalu dva puta za sada, 2007. na nekoj manjoj bini i 2010. godine na Fusion stejdžu na šta sam jako ponosan. Meni su veoma dragi nastupi na lokalnom festivalu Nisomnia 2005. i 2008. godine, pa sledi svirka na Cinema City festivalu u Novom Sadu. Dosta je samostalnih kocerata za nama kao i gostovanje raznim bendovima, ipak aktivno sviramo od decembra 2004. godine kada smo imali prvu svirku u malom amfiteatru Akademskog pozorišta SKC-a u Nišu. Nahty se pojavio na kompilaciji “12. bombardiranje New Yorka” sa pesmama Broken i Chocolate i na kompilaciji “Niški autorski bendovi“ sa pesmom Decide u izdanju nezavisne Hrvatske izdavačke kuće “Slušaj najglasnije“. Pesma Decide se pred kraj 2011. godine pojavila i na kompilaciji "Femixeta 2011", to je izdanje u okviru mreže ženskog stvaralaštva. Spot za prvi singl On Fire sa albuma "Silence In Your Mouth" izbačen je 12. decembra 2011. godine. Trenutno se pored lokalnih televizija vrti i na regionalnom kanalu MTV. Moj dečački san je najzad počeo da se ostvaruje.
Album sa 11 pesama smo objavili 3. januara 2012. godine. Snimatelj i producent albuma je Mladen Marjanović Sound Guru Studios (Beograd).
HC: Album je konačno izašao i upravo to je povod ovog razgovora. Kako se sada osećate nakon toliko čekanja?
Aleks: Samo snimanje albuma je išlo jako brzo ali smo to radili po etapama i iz određenih opravdanih razloga jer je Mladen u par navrata bio van zemlje, tako da kad se uzme u obzir i miks, sve se jako odužilo. Tri godine je trajao taj proces ali ja ni u jednom trenutku kao ni moji prijatelji iz benda nisam želeo da odustanemo i dignemo ruke od svega. Čekanje se isplatilo jer album predstavlja jednu kompaktnu celinu, čuje se trud uložen u materijal i sa naše i sa strane snimatelja i producenta. Jako sam zadovoljan finalnim produktom kad sagledam sve aspekte i uslove u kojima smo snimali i producirali materijal. Najzad smo zaokružili jedan period stvaralaštva i opušteno možemo da nastavimo sa stvaranjem novih pesama.
HC: Znam da si se cimao oko izdavanja hardcopy varijante ali na kraju je ipak postavljen za free download. Da li vam se smučilo više da čekate i ganjate izdavače?
Aleks: Pokušavali smo da stupimo u kontakt sa izdavačima i ovde a i u inostranstvu i ta agonija je trajala od jula prošle pa sve do januara meseca ove godine, kad smo zvanično postavili album na free download i ostali vlasnici autorskih prava. Želeli smo da neka ozbiljna izdavačka kuća stane iza benda i da nas pogura, da nam pruži uslove pod kojima bismo mogli mnogo da sviramo i da sam materijal bude plasiran što većem broju slušalaca. Bilo je nekoliko ponuda, uglavnom sa strane ali se sve svodilo na to da sačekamo još par meseci ili godinu dana pa će onda uzeti u razmatranje objavljivanje albuma. Rešio sam da prelomimo i sami pustimo album na download. Ovako bez izdavačke kuće je mnogo teže jer nema podrške, moramo sami da budemo i menadžeri, sami da snimamo spotove uz podršku prijatelja, da šaljemo obaveštenja medijima oko svake aktivnosti itd.
HC: Da li ti se čini da smo napravili pun krug, sada u eri interneta i kada čak i mali izdavaci imaju probleme da svoja izdanja prodaju? Pun krug u smislu da se vraćamo na direktan kontakt bend-slušalac. Kako ti se ova ideja cini?
Aleks: Da bi došlo do ozbiljnijeg kontakta na toj relaciji bend-slušalac, ljudi moraju da slušaju album i da dođu na koncert a najlakši način je upravo da nabave materijal preko interneta.
Ja lično ne poznajem nikog ko kupuje muziku a ne sećam se kad sam i sam poslednji put kupio neki disk, što nije pohvalno ali jednostavno ne postoji drugi način koji mi omogućava da dođem do benda i albuma koji želim nego da ga skinem s nekog šera. Da postoji način plaćanja preko interneta sigurno bih kupio digitalno izdanje željenog materijala.
Na internetu je još uvek sve dostupno, čak i veliki bendovi na svojim sajtovima stavljaju opciju da fanovi, ukoliko žele, stave određenu sumu i skinu album, a glavna opcija je slobodno preuzimanje. Pojava tog fenomena je bila veliki udarac jakim izdavačkim kućama koje bukvalno vrše eksploataciju umetnika i drže monopol nad njihovim autorskim pravima i sa pojavom interneta su veliki bendovi mogli malo da odahnu, što se tiče novog materijala. S druge strane to su već izgrađena muzička imena koja rasprodaju koncerte godinu dana unapred. Mi smo daleko od muzičke industrije i celog tog cirkusa, ovde pojedini novinari ne žele da priznaju kao oficijalno izdanje to koje se pojavi na internetu, navikli su na tvrdu kopiju kao dokazni materijal, ali sve je u navikama i starom sistemu vrednovanja stvari. Što se tiče malih izdavača, mislim da oni nemaju razloga da postoje ako im na prvom mestu nije entuzijazam nego ciljevi čisto pragmatične prirode.
HC: Pretpostavljam da su neke pesme poprilično stare obzirom da postojite više godina. Da li su one pretrpele i kolike promene vremenom? Nekako mi to dođe kao normalna pojava sa sazrevanjem benda. I kad smo kod toga, kako je po tebi bend sazrevao sve ove godine, idejno, muzički,...?
Aleks: Gomilu pesama smo vremenom tokom sazrevanja ostavili sa strane, jednostavno zaboravili. To je sasvim normalan proces kroz koji prolazi svaki bend koji želi da napreduje i koji eksperimentiše. Meni je recimo žao što nismo ubacili na album neke starije stvari koje smo dosta svirali na koncertima, ali uvek mora da postoji kompromis, dosta razgovora unutar benda o tim stvarima, jer svako ima svoje favorite i pesme koje manje voli od drugih, svi smo drugačijeg senzibiliteta ali je bitno da možemo na kraju lako da se dogovorimo oko bitnih stvari.
U početku, dok smo Nahty činili Kristina, Nasko i ja, mnogo smo eksperimentisali sa bukom i disharmoničnim delovima, jednostavno smo uživali u tome i sećam se da smo te prve pesme snimali kamerom a vožnje su trajale i po pola sata. Mislim da je svaka starija pesma na prvom demo snimku 2004. godine imala u nekom delu namernu mikrofoniju koja se provlači kao deo aranžmana. Vremenom smo počeli da pravimo konkretnije pesme, skratili minutažu, želeli smo aranžmanski da ih dobro sklopimo pa smo morali da nađemo bubnjara. Demo snimak je drugarski odlupao Boža (Deliveravce Inc.) a zvanično je prvi bubnjar benda bio Milanče (Plastic Sunday/Kiša kerozina), ali sam zvuk je počeo malo da se menja sa Icinim dolaskom u bend. Za bubnjem su se smenjivali i dali svoj doprinos i Vlajče (u to vreme bubnjar benda Proces), Sale (Kitsch Ensemble), a trenutni bubnjar je Zoki (bivši bubnjar benda Novembar).
HC: Šta je za vas najiscrpljujuća stvar kod pravljenja pesama/albuma? I šta najviše ne volite oko svega toga?
Aleks: Stvaranje novih pesama i njihovo usviravanje je nešto najlepše u celom ovom “poslu” kojim se bavimo. Snimanje albuma zna da bude naporno jer zahteva veliku koncentraciju. Najmanja greška, koja je recimo na probama i koncertima skoro nečujna, ovde bode uši i cela deonica zahteva ponavljanje dok ne zvuči perfektno. Bitno je da se stvori dobra atmosfera i da cela ekipa bude prisutna tokom snimanja, onda sve nekako ide lakše nošeno pozitivnom energijom. Iz mog ugla je proces miksanja albuma najzahtevniji mada svaki segment utiče na finalni proizvod.
HC: Približi nam malo album tematski. Koliko su pesme na disku povezane, da li pričaju jednu ili više priča?
Aleks: Ljubav, strast, bes, želja, čitav spektar emocija i preispitivanje svakodnevnih postupaka kroz niz čak i banalnih situacija, uz Kristinin fenomenalan vokal i tekstove koji čine ovaj prvi album kompaktnim.
HC: U kolikoj meri vam je ovaj bend nekakva spona s društvom i način komunikacije sa istim, u kolikoj vaše lično ispucavanje energije i lično pražnjenje?
Aleks: Meni bend Nahty predstavlja utočište od tog društva s kojim jako teško komuniciram i omogućava mi interakciju sa prijateljima na nekom drugačijem nivou i istovremeno omogućava sazrevanje u svakom mogućem smislu. Lep je osećaj kad uloženi trud možeš da prezentuješ putem medija ili na koncertima, divan osećaj ispunjenosti.
HC: Koji su problemi sa kojima se suocavate kao bend?
Aleks: Treba nam menadžer ili neko u tom svojstvu ko će da radi sve stvari koje nisu vezane za muziku, da bi mi mogli da damo svoj maksimum i skoncentrišemo se na stvaranje i sviranje onoga što volimo.
HC: Šta misliš o mogućnostima i ograničenjima stvaranja ovakvog zvuka u Srbiji? Koliko ti je ovaj ambijent ograničavajući, a koliko inspirišući?
Aleks: Meni lično ovakvo okruženje nimalo ne prija, ograničava me i guši, ne mogu da se rasplinem i dam svoj maksimum. Inspiraciju nalazim u različitim emotivnim stanjima kroz koja prolazim, u muzici koju slušam, filmovima, knjigama, u interakciji sa raznim ljudima i događajima u kojima učestvujem.
Činjenica da su tekstovi na engleskom jeziku je jako ograničavajuća po sam bend i često nas pitaju zašto ne radimo na nemuštom srpskom jeziku. Pre mesec dana na jednoj lokalnoj televiziji nisu hteli da emituju spot zbog teksta na engleskom jeziku jer se to ne poklapa sa zvaničnom politikom te tv stanice, ponudili su nam da samo jednom puste spot tokom gostovanja i nikad više, a istovremeno smo tih dana potpisivali ugovor sa MTV-jem do kog smo sami stigli kvalitetom ponuđenog materijala. Ego i sujeta su veliki, umesto da lokal podrži nešto što vredi on gleda da ga odmah saseče. Ista je situacija u celoj zemlji što se tiče autorskog stvaralaštva. Ovde ne postoji nikakva perspektiva za nas i nama sličnim bendovima koji rade i na srpskom jeziku. Malo je publike jer su u medijima uglavnom zastupljeni neki drugi sadržaji i neki čudni ljudi koji trenutno predstavljaju mejnstrim u našem društvu, u skladu sa dominantnim sistemom vrednosti. Znači totalna šabanizacija za koju sam mislio da će da nestane pre dosta godina, ali nažalost koreni su duboko pušteni.
HC: Znamo da je za bavljenje ovakvom muzikom na ovim našim prostorima potreban enorman entuzijazam i prilična tvrdoglavost. Koliko sa godinama on ponestaje ili se možda naprotiv, rađa neka nova energija?
Aleks: Često razmišljam da dignem ruke od svega, da upotrebim sportsku terminologiju, da okačim gitaru o klin. Emocije se menjaju, spustim loptu i podsetim se zbog čega sam počeo da sviram. To je velika potreba da se bude kreativan, da se da nešto lepo što će zauvek tu da ostane, ako ne shvate ove generacije možda će neke druge, pametnije i obrazovanije da otkriju i uživaju u muzici koju stvaramo. Velika kreativna energija postoji godinama, trenutno me napusti, ne pipnem gitaru i po dva dana a onda se sve vrati i ja znam da sam na pravom putu. Tu su prijatelji iz benda i sama pomisao na zezanje uz instrumente stvara lepa osećanja i gura me napred.
HC: Hajmo malo o dešavanjima u Nišu. Kako ti se danas čini scena u tvom gradu? Rekao bih da je u poslednjih godinu dve malo krenulo nešto da se dešava i da pojedini bendovi uspevaju da probiju te lokalne granice, Plastic Sunday, The Combs, Dok7, da nabrojim samo neke. Čini mi se da je danas scena prilično šarenolika, svira se sve i svašta za razliku od pre par godina kada su cvetali tezga bendovi.
Aleks: Niška scena je nikad jača i tvrdim da ona postoji kad se uzme u obzir činjenica da dosta bendova radi jako ozbiljno, stalno se pojavljuju zvanična autorska izdanja i spotovi koji sve češće zahvaljujući internetu probijaju granice do severnijih krajeva zemlje, po celom regionu i dopiru do određenog broja ljudi. Klub Feedback je glavno “mesto zločina“, baza oko koje je i nastala niška scena, klub gde se svi mi uglavnom srećemo i sviramo.
A sa druge strane tezga bendovi će ovde uvek da postoje i da žive od muzike koju reprodukuju i uzimaju dobru kintu za to. Meni taj fenomen nikad nije bio jasan i veliki sam protivnik postojanja tezga bendova. Oni sami a i većina ljudi koja odlazi na te svirke nema predstavu da u gradu postoji neko ko se bavi autorskim radom i ko jednostavno uživa u pravljenju sopstvenih pesama ne skrnaveći nečiji trud i muku.
HC: Niški bendovi generalno imaju taj problem da jako teško probiju tu lokalnu barijeru i prošire svoje delovanje. Postoje u ovom gradu i Kiša Kerozina, Danilov Doživljaj Beca, Proces, Gospodin Pinokio, pored pomenutih u prethodnom pitanju... Sve su to bendovi koji imaju neki “komercijalniji potencijal” (u smislu mogu ih slušati i šire mase i TV/radio friendly su) ali nikako da svi vi aktivnije svirate van Niša i napravite neku veću priču. Šta mišliš, u čemu je problem i ima li izgleda da se stvari tu promene (eto vi ste sad i na MTV-ju)?
Aleks: Ogroman je potencijal, treba neko samo da skupi svu energiju na jednom mestu, da stane iza bendova kao podrška u svakom pogledu, kao što se to jednom desilo davno u Mančesteru, ali ovo je ipak grad u Srbiji.
Pomenuti bendovi su već izgradili određeni renome, dosta sviraju u većim gradovima, imaju bazu fanova, koncerte po regionu ali nisu iz Beograda, gde je hteli mi to ili ne ipak ipak baza, menadžeri, mediji, tv stanice sa nacionalnom frekvencijom, kontakti.
Postojala je ideja pre nekoliko godina da se napravi udruženje niških autorskih bendova ali na kraju to nije sprovedeno u delo iz različitih razloga i mimoilaženja.
HC: Na koje bendove iz vašeg grada bi trebalo obratiti pažnju?
Aleks: Mnogo je mlađih ljudi koji sviraju pa da ne ispadne da nekog ne želim da pomenem osvrnuću se na bendove koje sam imao prilike da čujem i izdvojio bih Ego, Stereolimit, Kiša kerozina, The Combs, Šeret Blejzer Micro Driver, Styptic, Sizife daj kamen, G., Mrtavci, Decokvaritelji, Dok 7, Plasma, Gospodin Pinokio, Proces, Danilov doživljaj Beča, Figurative Theatre, Plastic Sunday...
HC: Pred kraj,... može li muzika promeniti svet?
Aleks: Zahvaljujući muzici svet je prijatnije i lepše mesto za život.
HC: Poslednju reč ostavljam tebi...
Aleks: Uvek se zbunim kad treba nešto na kraju da poručim širokim narodnim masama koje željno iščekuju da im prenesem deo svoje veličanstvene mudrosti i učinim svet boljim mestom za život.
Hvala portalu HC na intervjuu koji sam doduše sam dao ali trenutno smo u bendu malo raštrkani, čekamo lepše vreme da krenemo sa probama, da napravimo plan za moguću turneju, novi spot, videćemo.