Intervju Autogeni Trening

Dino Kapetanović: Ja prvo moram da ti kažem da je kritika bila i pozitiva ali i negativna, u smislu da je prvi bio bolji. Bilo je i drugog mišljenja. Bliski drugari su isto iznosili svoja mšlenja i podeljena su. „NaPučini Živog Peska“ je bio izraz tog trenutka i na taj način smo reagovali. Mislim, u svakom slučaju super mi je to da su se ljudi pronašli u muzici i tekstu i davanju energije i da ljude nismo ostavili ravnodušne, nego da smo ih takli i da ih je sve zainteresovalo. Dobro je kada nešto dobro uradiš i vrati ti se onaj kick back, bukvalno kao kada npr. stolar uradi neki sto pa ga ljudi itekako hvale. Bitno je da ljudi ne ostanu ravnodušni. Budući albumi će biti upoređivani sa ovim albumima i najvažnije je taj prvi osećaj i utisak.

Bojan Bojanić: To je jako lijep osjećaj, jer se radi o teškom poduhvatu. Treba napraviti album koji je u najmanju ruku u ravni sa predhodnim, kako bi se koliko toliko zadovoljila očekivanja publike.

BB: Tekstove isključivo piše Dino. Što se muzike tiče, dosta težimo da ispratimo samu emociju teksta i mislim da nam to polazi za rukom. Dosta smo slični kao ljudi, imamo gotovo iste stavove kad su mnoge stvari u pitanju, pa samim tim i kad je kreativni momenat u pitanju, odlično se uklapamo.

DK: To je jedna zaljubljenost, to je jedna ljubav i jedna potreba, odmah da se razumemo. Niko iz benda nije neki ogroman muzičar i mi smo pre svega ljubitelji muzike, volimo muziku! Nije da nešto puno vežbamo, ponekad deset dana ne dotaknem giaru, ali se uvek tome vraćamo jer nam je jako blisko. Naravno da na i jedan i drugi način, kroz tekstove i kroz muziku, pokušavam da se obratim ljudima. Pre svega hoću da dam oduška sebi i hoću na specifičan način da se obratim ljudima. Ti i ja smo isti, mi i svi koji nas slušaju, svi smo mi isti. Teme su uvek neke izgubljene ljubavi, nerazumevanje, sujete ljudske, nervoze, nerazumevanje jednom rečju. To je ono ono što meni bode oko.

DK: Idemo redom. Apsolutno jesmo ponudili. To je moj doživljaj, pratimo ko dolazi na naše koncerte, zbližili smo se sa ljudima koji imaju razuma kao i mi, našli smo se u toj priči, dali smo to od sebe kako vidimo, osećamo, mislimo i ko se uhvatio za to, oni su deo nas. Svojevrsna konekcija sa ljudima. Što se tiče veselja, nismo zabavljači, i jednostavno ja to doživljavam kao utehu, kada tamo nekom liku iz Kotora, Bara, Šavnika kada poručim da ja, ovakav kakav jesam, postojim. Došao si na naš koncert, video si nastup, čuo tekstove, čuo muziku, i to ne bih nazvao kao odušak, ne kao zabavu. Doživljavam u svom srcu kao npr. koncert Soulfly, i kada Max Cavalera govori o sirotinji, nemaštini, nerazumevanju. Sonja Savić je jednom rekla: „Ja sam bila srećna kada sam našla ljude koji su nesrećni kao ja“. Dobro je dok razmišljamo, jer dok razmišljamo nalazićemo se ti i ja, i svi koji slušaju Autogeni Trening, i to je odušak, ne veselje, a sutra dan se svi vraćamo svakodnevnim sranjima.

BB: Moraju da se vesele, jer sigurno imaju nekog ili nešto zbog čega bi trebali da budu srećni. Teška su vremena, upadanjem u svakodnevnu kolotečinu osuđujemo sebe na propast.

HC: Možda je malo rano, ali ne mogu da odolim i pitam, da li ima ideja i konkretnih poteza za neko novo ostvarenje?

BB: Naravno, imamo dosta materijala za novi album i vrlo brzo ćemo početi da sklapamo kockice. Morali smo malo i Veljka sačekati da se uklopi u naš fazon, tako da smo sad spremni za nove projekte. Uskoro ćemo da počnemo da radimo i muziku za jednu pozorišnu predstavu, ali o tom, potom.

BB: Nije postojala bojaznost za budućnost benda, naravno. Čak smo ja i Dino u jednom očajnom momentu imali na umu da nastavimo kao duo. Naravno, to je gotovo neizvodljivo. Veljko inače svira u više bendova gitaru, među kojima je najpoznatiji DST. To je bio glavni razlog što ga nismo odmah cimnuli. Pored toga, čovjek je panker i gitarista. Trebao je da se uklapa ne samo u novom muzičkom fazonu, nego i na novom instrumentu. Srećom, sve je potpuno lagano i u rekordnom roku savladao. Jako je kreativan i veoma dobro svira.

DK: Ja sam u nekom vremenu bio u DST-u, spavao sam kod Veljka, kod njega sam se i hranio, tako da ta veza između nas postoji već odavno i vrlo je jaka, tako da je kao da je brat upao u Autogeni Trening.

DK: To je sa početka bilo nedefinisano pošto ja kada sam se doselio u Podgoricu i uhvatio ekipe, morao sam ljude da učim da sviraju, pa se potom krenulo u neki kreativn rad. Početak je bilo traženje. Od kada se ustalila trojka, idemo napred i ne odustajemo, nikada. Kroz život sve istražuješ, usvajaš i tražiš da se izraziš na jedan određeni način. Naravno da sam zadovoljan sa napretkom. Da nisam zadovoljan napretkom, ne bi bilo Autogenog Treninga. Napredak je najviše očigledan u međuljudskim odnosima, naročito sa Bojicom koji je kao moj brat. On nije član benda, on je moj brat. Tako je i sa Ilijom (bivši basista). Sadašnji basista Veljko je moj brat. Mi nismo kao članovi benda. Postoji nešto više od toga. I u tom smislu je bend napredovao jer imaš čoveka koji ti je prvo brat, pa onda član benda. Da se sutra Autogeni Trening raspadne, mi smo braća i između nas postoji jedna posebna veza koja je iznad muzike.

BB: Pa to nam je bio cilj i u studiju da postignemo, ali nam nije pošlo za rukom. Živi nastup je stvarno jedan poseban trenutak. Svaki nastup posebna priča za sebe, u zavisnosti od sopstvenog nam raspoloženja i raspoloženja publike.

BB: Pored ovih pet nastupa, planiramo odlazak za Hrvatsku, preko našeg prijatelja Ivice Marinovića, koji inače organizuje vrhunski festival "Sedam Jezera" u Plocama, u Hrvatskoj.

BB: Hvala puno na pažnji koju si nam posvetio.

Pitao: Nikola Franquelli, a pre par dana je i izveštavao sa koncerta ovog benda. Izveštaj možete čitati OVDE.