Prikaz tematske antologije „Apokalipsa: juče, danas, sutra – priče o smaku sveta“
priređivač: Goran Skrobonja
izdavač: Paladin, edicija Fraktali
broširano izdanje, 666 strana
godina objavljivanja: 2011.


Biblijski potopi u Australiji i na Tajlandu, serija zemljotresa u novozelandskom gradu Krajstčerč, japanska „trojka“ od 11. marta – megazemljotres, megacunami i najgora nuklearna havarija posle Černobilja, surova suša na rogu Afrike, tajfuni, uragani i orkani koji su se toliko namnožili da ih je besmisleno nabrajati, arapski revolucionarni cunami zvani Arapsko proleće sa ratnim epizidama u Libiji i Siriji, permanentni socijalni bunt u Grčkoj i Španiji, krvavi pir usamljenog ludaka-sa-misijom u Norveškoj, četvorodnevna orgija besa otuđene omladine u Engleskoj, krš i lom na berzama posle smanjenja kreditnog rejtinga SAD, galopirajuća dužnička kriza u Evropskoj uniji koja je otvorila finansijsku crnu rupu u evrozoni, usisavajući u sebe zajedničku valutu ali i dugo građenu političku stabilnost Starog kontinenta, novi ciklus svetske ekonomske krize, Iran (izgleda) pravi atomsku bombu i (dokazano) razvaljuje britansku ambasadu u Teheranu, dok Zapad i Izrael zveckaju oružjem, gigantska ozonska rupa nad Antarktikom, Evropa u decembru bez snega... Toliko nesrećnih događaja u 11 meseci 2011. godine, a da „apokaliptična“ 2012. još nije ni počela...

U takvim okolnostima, u tradicionalno predapokaliptičnoj Srbiji kao poručena se pojavljuje tematska antologija “Apokalipsa: juče, danas, sutra – priče o smaku sveta”, koju je priredio Goran Skrobonja, ugledni prevodilac i urednik, te autor romana Nakot i Čovek koji je ubio Teslu. Na prigodnih 666 strana stavio je čak 25 priča: sve domaćih pisaca, uz ponekog gosta iz „regiona” (Crne Gore i Hrvatske). Takav sastav, reklo bi se, u startu je garancija zanimljivosti štiva, zbog bliskih iskustava “regiona” sa najmanje jednim jahačem Apokalipse – ratom.
Po ugledu na svoje prethodne antologije, „Beli šum: antologija priča o televiziji” (2008) i „Istinite laži: priče o urbanim legendama” (2009), Skrobonja je rame uz rame stavio mejnstrim pisce (Aleksandar Gatalica, Đorđe Pisarev) i žanrovske pisce, od poznatijih (npr Oto Oltvanji, Ilija Bakić, Pavle Zelić, Milivoj Anđelković, Dejan Ognjanović, Ivan Nešić, Vladimir Lazović, Slobodan Škerović, Darko Tuševljaković, Aleksandar Žiljak) preko manje poznatih ali zapaženih (Adrijan Sarajlija, Petar Petrović, Neda Mandić Spasojević, Ratko R Radunović, Zoran Pešić Sigma, Miloš Cvetković, Biljana Malešević), do debitanata kojima je ovo šansa za ozbiljnije predstavljanje (Damir Mikloš, Marijan Cvetanović, Sanja Pavošević Alisa, Ranko Trifković, Nastasja Pisarev, Filip Rogović).
Svi su se oni manje-više uspelo okušali na pitanjima koja zaokupljaju ljudski rod još od postanja: Ako sve što nastane jednom mora da nestane, kada će se ovaj svet okončati? Šta će biti uzrok njegove propasti? Kakvo će biti lice onog što dolazi posle?
Najveći kvalitet „Apokalipse” je velika raznovrsnost ponuđenih odgovora a najzastupljeniji uzrok smaka sveta, barem onog koji poznajemo, jeste rat (biološko-hemijski, nuklearni, okultni). Slede fizička oboljenja (virusi, bakterije, mutacije), masovne ubilačke psihoze (usled izlaganja novim tehnologijama, i konzumacije „posednutih” bestselera i blokbastera), prirodne katastrofe (galopirajuća jalovost tla, singularitet, velike poplave), urušavanje civilizacije (zbog nedostatka energenata), natprirodne pojave (najezda folklornih bića, dolazak nečastivog, onostranih i kosmičkih užasa koje je prizvao čovek).
Zanimljivo je da se autori nisu doticali ekoloških katastrofa (izuzetak: Slobodan Škerović, koji je u „Apokalipsi” zastupljen sa pesmom u prozi Pisma vanzemaljcu), i tek poneko se bavio postapokaliptičnim društvenim ustrojstvima (Oltvanji je u Budi mi silan i dobro mi stoj izmaštao vojnu diktaturu u vojvođanskom miljeu, a Marijan Cvetanović u Stavroforu Kiprijanu – balkansku pravoslavnu teokratiju), dok je jedan autor (Darko Tuševljaković u priči Napolju nema nikoga) pojam apokalipse postavio vrlo široko, opisavši jedan vrlo lični – unutrašnji – smak sveta.
Najkompletniji prikaz sudnjeg dana, oličenog ne samo u originalnoj vrsti pustošenja već i u zloćudnoj promeni ponašanja preživelih, isporučio je gost iz Hrvatske Aleksandar Žiljak (Čopor); u srpski milje najbolje utemeljenu katastrofu, obogaćenu živim likovima kakve poznajemo iz okruženja, ponudila je Neda Mandić Spasojević (Direrova poseta), najjeziviju pošast, podivljalu bakteriju streptokok A, osmislio je Skrobonja (Marta), dok su Lazović i Nešić u priči U temeljima spektakularno razorili Beograd, opisujući borbu pravednika sa đavolom i zlim operativcima FBI-ja. Od pisaca „glavnog toka”, Gatalica je isporučio trodelnu priču Vek, čiji je glavni junak – strah od apokalipse, dok je Pisarev ponudio eksperimentalni In vivam aeternam.
Sve u svemu, „Apokalipsa” je zanimljivo ogledalo nemirnih vremena današnjice, i nudi ne samo upečatljive već i vrlo čitljive prizore uništenja sveta, za koje bi najbolje bilo doživeti ih književno, a nikada, nikada uživo.