Najnovija zbirka aforizama Milana R. Simića Zovite me Aristotel (u izdanju Društva „Trag" iz Velike Plane, 2011) nedavno je predstavljena u kući Đure Jakšića, pred mnogobrojnom publikom. Otkud toliko poštivaoca kratke reči? Otkud ljubav prema minimalizmu u književnosti? Njen koren možda leži u antičkoj kulturi (setimo se najčuvenijeg lakonskog izraza Sa štitom ili na njemu), a možda datira još ranije, iz vremena kad je pisana Biblija (Što stojiš daleko, Gospode? Što se kriješ kad nevolja stegne?). Kratka pisana reč pogoduje savremenom društvu, brzom životu kojim živimo, slobodnom vremenu koje je sve kraće i dragocenije. U takvim uslovima života ni ne čudi što se veliki broj zaljubljenika u pisanu reč sve više okreće aforizmu, kao izvoru svakolike mudrosti, jer moraš znati mnogo da bi rekao malo.

Aforizmi su posejani međ' nas čitaoce kako bi nas naučili i podučili, kako bi nam ukazali na naše vrline i mane (ružne navike su i naše, i u nama, ne samo u „prvom do nas“, kako kaže Milan R. Simić), osvestili nas (po pitanju ekologine, npr.), otreznili (aforizmi srpskih aforističara nisu poziv na pobunu... ali jesu navijeni budilnik), razbudili, uzbudili, zašto da ne? Aforizam je klin koji se zabija u svaku poru našeg društva, snop jake svetlosti uperen u svaki pokret koji društvo/pojedinac napravi. Čudi li onda što je omiljen međ' sladokuscima? Jedan od takvih je i Milan R. Simić, koji već dugo vlada našom književnom scenom. Urednik i pisac, nagrađivan i prevođen, objavio je zbirke priča (Priručnik za buduće mučitelje i ubice, Nedovršena priča), romane (Beli svet konačno, Ode mi da poludim, Poricanje stvarnosti), zbirke eseja (Priručnik za pobunu verujućih, Dušom na kandilo i dr)... Njegov esej A to tonuće u prostoru... osvojio je drugu nagradu na književnom konkursu Ulaznica 2011.

Pero ovakvog znalca ne može biti ništa drugo do oštro (Ne okreći se, sine! Tata će da pogleda u kontejner; Pa šta ako pojedinci umiru od gladi?! Od nečega moraju!), jer najviše kudi onaj ko najviše voli. Onaj ko iskreno voli zemlju u kojoj živi spreman je da ukaže na sve njene mane i nedostatke. Za to nema bolje oblasti od satire i nema boljeg oružja od aforizma – otrovne strelice koja pogađa pravo u metu. Milan R. Simić tera nas da se zamislimo nad sopstvenom sudbinom (Pa šta ako Srbija nema saveznike? Ni saveznici nemaju Srbiju; Znam da ste nevini, ali to vas ne oslobađa krivice!), ko smo i kuda idemo (Šta ti je nacionalna strategija. Teritorije ustupamo postepeno; Srbi bolje sutra vide samo u prošlosti), dokle ćemo dogurati (Borim se protiv bele kuge, ali ne mogu sve sam!)... Mač nose samo najhrabriji, oni koji su spremni da vode, poduče, prenesu svoje znanje. Na nama koji sledimo je da se uhvatimo istog mača, upijemo znanje koje nam aforizičari neštedimice poklanjaju i naučimo se kako da posmatramo stvarnost i svet u kojem živimo. Ostaje da vidimo hoće li se zaraza zvana aforizam širiti dalje (Imam zaraznu bolest! Širi dalje!), hoće li napori pojedinaca kao što je Milan R. Simić uroditi plodom i osvestiti nas, ili će sjajne misli kao one koje krase zbirku Zovite me Aritotel pasti u zaborav. Da se to ne bi desilo, prenosimo vam još bisera iz ove male ali začinjene zbirke:

Za mene u Srbiji nema više posla.
Ja sam intelektualac.

Grize me savest.
Ubio sam cenzora u sebi.

Isprani mozgovi nisu za izvoz.
Oni su za naše potrebe!

Ateisti, a žive kao bogovi!

Slavna prošlost je kao moderna književnost.
Puna apsurdnih fantazija!

Cenzor je urednik iz senke.

Intelektualce ne plaćamo.
Pametni su, neka se snađu!

Baš dobro izgledate!
Kad ćete na obdukciju?

Hoćete pravdu?
Nemate vi te pare!

Znam da ne čitate romane.
Zbog vas i pišem aforizme!

Vlast je zerazna.
Zato je izolovana od naroda.

Čizma režim čuva.

Izginuli bi mi do poslednjeg, ali je on dezertirao!

I za kraj, tri besmrtna aforizma:
Nacionalna istorija.
Eno sekire, kamo ga kum?

Država odumire, mi ćutimo.
Mi odumiremo, država ni da bekne.

Tranzicijo, jebem ti mater!
Priredila Tamara Lujak