Istrčao sam iz zgrade fakulteta. Potrčao sam za autobusom. Stuštio sam se na prazno sedište. Video sam priču! To volim, kad me nadahnuće pogodi. U trenutku vidim to što ću napisati. Zadovoljan, posolio sam buduću pričicu novim komadićima zapleta i žvakao je sve do kuće. Za svaki slučaj, usput sam kupio dva velika sendviča. Nije valjda svim piscima suđeno da budu bolesno mršavi kao Kafka? Zviždukao sam veselo, sve do vrha stepenica. Tu mi je ponestalo daha. Vrata mi je otvorio Đavo. Kad god vidim sitne direrovske kovrdže, samo što ne prasnem u smeh. Pristaju mu uz tužne oči, a nikako uz šiljate brkove i jareću bradicu. Ličio je na musketara, ali umesto ljiljanom ukrašene dobedrice, nosio je kecelju na kojoj je vrelo ulje ostavilo mrlje poput mesečevih kratera. Pogledao me je upitno i podigao obrvicu.
– Hej, već si se vratio! Kako je bilo?
– Odlično, profa je u redu. Voli Murakamija.
– Stvarno? Znači ipak nije onako loše kao što si očekivao?
– Da i ne. U stvari, dobro je. Akademski, ali i nije. Učili smo o navodnicima, zašto pišemo i tako to.
Vrag je klimao glavom, pun razumevanja. Prihvatio je kesu sa hranom. Presvukao sam se, doneo poslužavnik u dnevnu sobu i prionuo na sendviče.
– Moraš da mi pomogneš. Hoću da napišem najbolju priču.
– Najbolju? – pitao je Đavo.
– Aha – rekao sam preko zalogaja – moram da zadivim matorog!
– Zašto, čoveče?
– Kako ne razumeš, želim da budem slavan! Ako napišem priču koja će privući profinu pažnju, onda sam primljen i put je otvoren!
– Primljen? – reče Đavo s trunkom gađenja u glasu.
– Da, prihvaćen u bratstvo pisaca! Iniciran!
– Glupo je uopšte pokušavati da oduševiš svog učitelja, još je gluplja pretpostavka da ćeš tako postati pisac, i to slavan! – primetio je vrag.
– Mani pridike, pomagaj – prekinuo sam ga i dovršio sendvič.
– Žao mi je, ne mogu.
– Šta ti je sad?
– Još nije jedanaest. Znaš i sam da nećeš napisati ništa pre dva.
– Neću ja ništa ni da pišem. Ti ćeš!
Bacio sam reciklirani papir u koji je bio umotan „Dupli sa sirom i svim prilozima“ i skočio da Đavolu privučem stolicu. Posadio sam ga ispred računara i potapšao po ramenu.
– Ali vampirizam, osluškivanje noći, čas preobraženja... prerano je!
– De, de, samo ti piši tako si pričao i prošli put, pa smo uboli nagradu – namignuo sam mu šeretski.
Zavrteo je glavom i počeo da piše. Nisam bio siguran kako to čini. Šareni kovitlac mojih misli, Đavo je pretvarao u slova. Pojavljivala su se na mahove, kao što plima i oseka valjaju kamenčiće. Video sam kako nastaje obris priče, a zatim nestaje. Pisanije je bujalo u skokovima. Postaću slavan! Predosećao sam to. Nije mi se žurilo, ali sam već mogao da osetim ukus počasti.
Prenuo sam se i virnuo preko njegovog ramena. Setio sam se nadahnuća iz autobusa i osetio žal. Možda je to bila i mrvica sujete, tek imao sam utisak da izdajem svoju priču. Ne bih odabrao iste reči, niti bih izbrusio tok misli kao on, ali bih imao dobar početak. Greške iz kojih ću moći da učim.
Spustio sam mu ruku na rame.
– Matori, odavde ću ja...
Đavo je ustao gunđajući. Izbrisao sam sve što je do tada napisao i zamislio se nad prvim slovom.
Zapanjen, podigao je ruku, ispružio prstić i zaustio da nešto kaže. Ostao je nem. Zgužvao je kecelju i vrteći glavom odjurio u kuhinju.

Ranko Trifković