Uvek sam imao određeni nivo poštovanja za ono što ovaj Jagodinski metal bend radi, i mogu reći da sam uživao u njihovim ranim radovima. Šta se desilo sa ovim bendom, pa je rešio da odustane od svog originalnog stila, prvo isporučivši mlaki i beživotni Where Angels Bleed, i nakon njega pređe na teritoriju mainstream-a, obrađujući na koncertima Dolazim Za 5 Minuta, forsirajući clean vokale i gnjile melodije, niko ne može reći osim samog benda.

...pesme su počele da nastaju u periodu "depresije" nakon nemogućnosti da uradimo ono što smo želeli sa albumom Where Angels Bleed. Nikada nismo bili neki "veseli" bend, ali mislim da je ta kompletna situacija uticala da album dobije tu izuzetno mračnu i tešku atmosferu.

Ovo samo po sebi ne otkriva motivaciju iza samog menjanja stila, ali govori o "depresiji" i nemoći benda da se probije svirajući ono što zaista želi. Stoga prirodno sledi zakoračivanje na teritoriju Osvajača, sviranje kao predgrupa na koncertima Dade Topića, itd. Jedno je sviranje moderne, dobro producirane muzike, iskreno ukopane u određenom stilu, kao što to radi Alogia, kao što je to radio Cutwork, i mnogi drugi domaći bendovi koje bi bilo izlišno nabrajati redom. Sasvim je druga stvar kada bend postane neprepoznatljiv. U takvoj situaciji je najiskrenije promeniti ime, ali metal bendovi često, radi marketinga i promocije zadržavaju raniji naziv. Na tome im teško možemo zameriti, ali kada bend koji je nekada snimio možda najbolju domaću death metal pesmu (Dark Depth) snima kompozicije pod nazivima Miris požude, Pruži mi ruku spasa i Srbija vekovna čak i neko ko celu priču posmatra ovlaš može da vidi da tu nešto ne pije vodu. E, sad, poslednja stvar koja mene tu buni jeste činjenica da danas bukvalno, osim par usko specijalizovanih online portala i jednog časopisa, ovo nema gde da se promoviše. Mala digresija: mi nemamo naš Terrorizer ili bar Rolling Stone koji bi svojim hvalospevima uvećao tiraž ovog izdanja za bar jednu nulu. Niti ima televizije koja bi vrtela Alisterove spotove. Dakle, sve se svodi na online hype i word of mouth, što je, blago rečeno, u doba masovne hipreprodukcije bolno nedovoljno da donese bilo kakav opipljiv profit. Muzika je, voleo to neko ili ne, biznis, a tamo gde nema profita, biznis se gasi. Neki mogu da kukaju i govore o malom tržištu, a činjenica da mtv radi svoj program pod nazivom mtv adria za naš region govori da tu itekako ima kinte. Stoga, kao prvo, imamo album prilagođen ukusu mainstream konzumenta gitarske muzike, i kao drugo, to nemamo mogućnost da uvalimo tom istom konzumentu, jer on nije ni čuo za Alister, osim ako baš slučajno nije natrapao na neki njihov disk. I sad, umesto da se leti po Beogradu i vuku izdavači i mediji za rukav, dobar deo postave benda sedi u Jagodini i nada se čudu. E, pa, to tako ne ide momci. Sorry. I znam da će se uvek naći neko da ovo proglasi najboljim domaćim albumom ikada, mene budalom, luzerom, internet piskaralom, itd, ali to ne menja da ovaj album nema svoju publiku, i to upravo zbog toga što ovde ne postoji niko ko će od metala da napravi industriju. Tužno ali istinito. Sa druge strane, ko uopšte i želi da ovako nešto izbija iz zvučnika svakog drugog metal fana? Metal je uvek trebao da bude nešto što će, prigrljujući dobro kao i loše, da prevaziđe sve to, čineći slušaoca kompletnijim, i ispunjenijim od nekoga kome je muzika nešto što će ga samo opustiti u časove dokolice, i na šta će u ostatak vremena jednostavno zaboraviti. Ova muzika je kao stvorena za zaborav. Osim, naravno, pesne Znam. U ovom uspelom pokušaju mažnjavanja stila od benda Nevermore, dešava se dosta toga dobrog, i ova pesma predstavlja nešto što bi se bez blama moglo zavrteti na MTV-ju. Sad, to što je album kao celina pozerski fest koji će se svideti samo najtvrdokornijim metal fanovima koji su odavno zaboravili na svaku objektivnost, i to što ga ja, koji sam dugo voleo bend, lično verovatno nikada više neću pustiti, jeste nešto što samom bendu treba da se natrljava na nos iz dana u dan. Smatrajmo ovo jednim skromnim doprinosom tome.
Ilija Đurđanović