Ovom čoveku bih bez razmišljanja dao da režira moj tekst.
Zato što pripada generaciji koja čak ne oseća ni potrebu da se obračunava sa domaćim filmom i njegovom tradicijom. Pripada generaciji koju domaći film toliko ne interesuje da ga ni ne poznaje. Pripada generaciji kojoj su svetski filmovi bili lako dostupni, tako da nije ni morala da gleda domaće filmove.
Tilva Roš je domaći film.
Iako deluje više svetski od svih tih naših pokušaja blokbastera.
Tilva Roš je dobro kadriran, režiran i snimljen film. Jedan pogled na fotku uveriće vas u to.
Ovo nije film o običnim ljudim, normalnim ljudima, belim lavovima, belim lađama, belim odelima i ostalom. Ovo je film o gradu koji je umro, a da je pri tom zaboravio da obavesti stanovnike. Ovo je film o generaciji koja je sjebana, uništena, autodestruktivna. Ovo nije film o splavovima, narodnjacima, devedesetim. Ovo je film o Srbiji bez Srbije.
Roditelji su sjebani i u nekom svom fazonu: šljaka ili iluzije o bogaćenju preko sektaških lanaca prodaje. Jesi li ti član?
Klinci su još sjebaniji jer vide šta ih čeka i nemaju nikakve iluzije.
Vozi se skejt, snima se sve. Buši se sve na telu što može da se probuši. Modrice iskaču gde god mogu da iskoče. Autodestrukcija kao potvrda života. Snimak kao još jedna potvrda.
Dijalozi su prepušteni improvizaciji i po prvi put u domaćem filmu, autentični, iskreni, jaki. Realistični. Realni.
Tako je Tilva Roš i snimljena. Kadrovima iz čudnih uglova u kojima se često samo vide noge glumaca ili tela bez glava. Jer i to je negacija ljudskosti. Kao U POV porno filmovima iz vizure kamere gde se ne vide lica, samo meso koje susreće meso i preti da ga uništi.
Čak i vlaški naziv filma Tilva Roš je na mestu. I zvuči kao neki strani film. Možda je tako i bolje. Možda ćete čuti za ovaj film, čuti o skejterima sklonim autodestrukciji, čuti o skejt parkovima, muzici i snimcima. Možda ćete pomisliti da je Tilva Roš strani film.
I možda ćete se prijatno iznenaditi.

Željko Obrenović