Attack the Block kolje Super 8 na svim planovima. I jedan i drugi imaju slične premise – klinci + vanzemaljci – ali dok Super 8 puca na retro estetiku i nostalgiju (i da se ne lažemo, donekle i pogađa), Attack the Block ide na jednu sasvim modernu obradu koja je bliža serijama kakve su Skins i Misfits.
Koliko god ja voleo američki film, često me iznenadi kako se ti Englezi s vremena na vreme pojave i izlupaju šamare. Attack the Block je pravi primer.
Ovo je škola mlađih režisera kao što su Metju Kick-Ass Von i Ed Skot Pilgrim Rajt i škola neviđeno dobrih mladih glumaca kakve su nam ponudile i pomenute serije.
Sve što ste dosada videli u fimovi sa vanzemaljcima i klincima, ovde nećete videti.
Jer, zaboga, ovo je blok.
Šta vanzemaljci rade u našem bloku nepozvani?
Na ovoj premisi je Attack the Block izgrađen i stvarno, kad pogledate sve te klince koji odrastaju na ulici – obratiti pažnju i na dvojicu klinaca klinaca koji žele da postanu deo starije ekipe – i koji ne prezaju ni od čega, to pije vodu.
Attack the Block se ne bavi samo invazijom vanzemaljaca, već na elegantan način daje i socijanu kritiku i veoma realistično oslikava jednu zajednicu i kulturu. Dodatni šmek je dala i fenomenalna muzika koja vuče na Dizi Raskala. A i čitav film je kao Dizi Raskal u sedmoj umetnosti.
Jedan dijalog je posebno upečatljiv.
Klinci pitaju medicinsku sestru koju su prethodno opljačkali – kako počinje film – a sa kojom su se naknadno udružili protiv vanzemaljaca: Da li ima dečka. Ona kaže da ima i da je u Africi gde pomaže deci. Oni je pitaju što ne pomaže deci u Engleskoj? Nije dovoljno egzotično i ne možeš tako lepo da pocrniš?
Blok se voli. Za blok se živi. Ništa loše ne sme da se kaže za blok.
Kao šlag na tortu dolazi i kameo pojava Nika Frosta u ulozi matorog džankera koji prodaje vutru (ja ga u prvi mah nisam prepoznao).
Skinite ovaj film i plačite što Srbija nema ovakve filmove. Blokova ima. Nije da nema.
Dakle, Attack the Block.
Željko Obrenović