ANTOLOGIJA DRAGINJE RAMADANSKI „UZVODNO OD SUZA”

Draginja Ramadanski je danas najreprezentativniji rusista u Srbiji. Rođena je 1953. godine. Doktor je ruske književnosti, mada se bavi i teorijom književnosti i eseistikom. Bavi, ali kako? Na danas krajnje neobičan način. Otkrivajući nepoznate autore i vrednosti, kao što su Genis, Epštajn, Kuzmin, Jerofejev, Sorokin i mnogi drugi. U antologiji naslovljenoj sa Uzvodno od suza nudi nam jedanaest pesnikinja triju generacija XX veka, od Natalije Krandijevske rođene 1888, žene Alekseja Tolstoja preko Svete Litvak, Faine Grinberg, Julije Skorodumove, Irine Mašinskaje, Elene Fanajlove, Marije Stepanove, Marije Ignatjeve, Vere Pavlove, prema čijem stihu antologija nosi naslov, Svetlane Bodrunove do Tatjane Ščerbine. Nudi na prilično neuobičajen način. Svestranije, mada ličnije nego što je kod nas uobičajeno. Između ostalog intervjuišući sama svoje autorke ili koristeći tuđe intervjue koji svojom iscrpnošću doprinose potpunijem razumevanju, jer su ti intervjui neka vrsta njihovih manifesta i poetskih programa. Tako da smo u mogućnosti da iz ispovesti Bodrunove saznamo o pesničkoj mapi Peterburga i još mnogo čemu drugom važnom. Od Darje Suhovej o kompjuterskim mogućnostima i vizuelnim efektima današnje poezije. O nerusima u multietničkoj Rusiji od Naile Jamakove, tatarke i muslimanke koja uz to svoju poeziju promoviše u elektronskoj verziji. Od Ale Gorbunove o samizdatu u bivšem SSSR-u i slobodi koju su posle decenija cenzure ruski pesnici oba pola stekli. Da saznamo ne samo kako pesnikinje pišu već i kako žive u izmenjenim uslovima tranzicije. Jer, premda je ruska književnost u Srbiji popularna ispostavlja se da je njena poezija u biti malo prevođena i objavljivana, pogotovu antologije. Među najpoznatije spada Nolitova Antologija ruske poezije u izboru Nane Bogdanović iz 60-ih godina, dvotomna Prosvetina Aleksandra Petrova iz 1977, nedavna Miodraga Sibinovića celokupne ruske poezije u 2 toma i još par manjih. Mnogi pesnici su objavljivani po časopisima, a manji broj je dobio zbirke. Jedan od razloga je što i u ruskoj poeziji XX veka, čak u avangardnoj, dominiraju rime i klasične versifikacijske forme, što dokazuje i Draginjina antologija koja pretežno obuhvata novije stvaralaštvo emancipovanih, evropski i svetski nastrojenih pesnikinja. Pesnikinja koje poeziju povezuju s drugim umetnostima, pre svega s muzikom i likovnim, tačnije vizuelnim, međutim i tu ne nalazimo radikalno promenjene poetske forme, kakve nalazimo u drugim evropskim poezijama.

Isto vidimo i u prevodima mlade rusistkinje i pesnikinje Mirjane Petrović koja je nedavno objavila zbirku Aleksandre Petrove naslovljenu sa Samo drveće (Treći trg, 2009), a po časopisima prevode pesama Andreja Agejeva, Aleksandra Skidana, Arkadija Dragomoščenka, Sergeja Zavjalova, Jelene Fanajlove, Dmitrija Vodenjikova, Vere Pavlove i dr., a neke je emitovala i na III programu Radio Beograda.

Tako zvanu mladu rusku poeziju koja me veoma zanima, nažalost, iz navedenih razloga slabo poznajem. Međutim već pri prvim susretima sa njom pre desetak godina u međunarodnom časopisu Pobocza (Rubovi) koji izlazi u Poljskoj, kao i u časopisu Literatura na świecie (Književnost u svetu) uočila sam brojne tematske i formalne sličnosti među slovenskim pesnicima i pesnikinjama, kao i činjenicu da se pesnikinje u svim slovenskim književnostima po broju ne razlikuju od muških predstavnika istih književnosti. Tome su svakako doprinele promene sistema u pomenutim zemljama, a pre svega pad komunizma. Žene su se i ranije u njima školovale, radile ozbiljne poslove u svim oblastima života, u nauci, posebno u umetnosti. Sa feminizmom kao pokretom stvari su se ipak iz temelja promenile. Za relativno kratko vreme izborio se za ravnopravnost žena. Mnoge čak dominiraju, pokazujući da su kao i muškarci sposobne za mnoge inicijative i njihova ostvarenja, koje su do nedavno uglavnom bile domen muškaraca

Što se Rusije tiče, u njoj je još uvek problem „utopijski program ruske avangarde”, kaže Dmitrij Golinko-Volfson. Najrevolucionarniji, najuticajniji i najrepresivniji estetski program XX veka. Mada, mnoge njegove tekovine nalazimo u mladoj ruskoj poeziji, prozi i drami, teoriji književnosti. S tom razlikom što žena danas igra aktivniju ulogu nego u vreme rađanja i stvaranja avangarde, kakvu su igrale avangardistkinje Ana Radlova, Olga Forš, Lidija Ginzburg koje su uglavnom odustajale od doticanja tzv. ženskog pitanja. A tako veliki pisci i umetnici kao što su Kazimir Maljevič, Andrej Beli, Majakovski, Hlebnjikov u suštini su bili mizogini. Umesto ravnopravnosti ženi su dodeljivali ulogu femme fatale. Stoga nije čudno što su i u književnosti ženski likovi takvi. Odnosno, žena iako obrazovana morala je nositi masku zavodnice ili uzorne supruge i majke. Još je lošije stvar stajala sa tzv. seoskom književnošću, popularnom u doba komunizma, u kojoj su ženski likovi najobičniji robovi, ne samo bez ikakvog prava na slobodu, već i na iznošenje svog mišljenja o bilo čemu. Situacija se neverovatnom brzinom menja od 90-ih godina XX veka, kada dolazi do urušavanja komunizma, slabljenja totalitarizma, dekonstrukcije avangardne estetike i legitimnog učešća žena u kulturi i umetnosti. Što je brzo dovelo do toga da njihova dela postižu visoke tiraže, da su prevođena, čitana i cenjena i van Rusije, da dobijaju prestižne nagrade, kao npr. Tatjana Tolstaja, Ljudmila Petruševska, Ljudmila Ulicka, Aleksandra Marinjina, Darja Doncova i dr. U oblasti poezije koja se uvek manje čitala promene su tekle sporije, međutim ni pesnikinje nisu mimoišli prevođenje na druge jezike, nagrade, učešće na domaćim i stranim pesničkim festivalima, u hepeninzima, saradnja sa elektronskim časopisima i najvažnije – sloboda izražavanja. Jer, prvi put žene slobodno dotiču tabu teme, između ostalih problem tela i erotike, bave se pitanjem svoga identiteta. Žena se više ne koleba koju će ulogu u životu izabrati, ulogu brižne majke, odane supruge ili emancipovane poslovne žene, lekara, inžinjera, profesora, umetnice koja zarađuje isto kao muškarci i odlučuje o svojoj sudbini i budućnosti. Prvi put ona „otkriva sebe”, tj. govori otvoreno o svojim najbolnijim problemima. Što, naravno, doprinosi izgradnji njene subjektivnosti. Što se književnih postupaka tiče žene u sve većoj meri primenjuju postupke koji su dugo bili rezervisani za muškarce, kao što su ironija, samoironija, humor, crni humor, zamagljuju ili brišu granicu između proze i poezije, preispituju nacionalno i kulturno nasleđe. Slobodno biraju ono što im odgovara. U poeziji slobodno eksperimentišu i bave se lingvističkim inovacijama. Jer, identitet žene nije nešto fiksno već se kao i sve drugo menja. Otvoreno ispoljavaju svoju radoznalost, interesuju se za mistična iskustva, egzotična putovanja, uzimanje droge, za modu, menjaju muškarce, a često ih napuštaju ostavljajući im decu koju će sami odgajati, što je do nedavno bilo nezamislivo. Zahvaljujući izmenjenom ponašanju žena menja se i oblik ženskog pisma, odnosno aktivno i kritički okreće se sajbertekstualnim procesima, tj. kolažiranju, mozaičkim i fraktalnim formama, s obzirom da su izraz individualnih ideologija književnica. Opaža se promena i na polju izdavaštva, s obzirom na veće novine koje unose u svoje stvaralaštvo ženama se daje prednost u izdavačkim planovima, s obzirom da se njihove knjige radije kupuju i čitaju, a dobijaju i sve značajnije mesto u medijima.

Na kraju, ne mogu a da ne istaknem da zahvaljujući antologiji Draginje Ramadanski Uzvodno od suza ne opštimo samo s duhom epohe ili s apstraktom zvanim savremena ruska ženska poezija, već s delima 11 žena od krvi i mesa. Posebno se divim hrabrosti Draginje kao sastavljača antologije u ispoljavanju subjektivnih preferencija. Zahvaljujući svojoj doslednosti predstavila nam je iznenađujuće kompaktnu antologiju koja bez obzira na broj autorki i pesama koje je izabrala ne osiromašuje sliku ruske ženske poezije, u trajanju od stotinak godina. Jer, u pitanju su veoma verni, semantički prozirni prevodi, lišeni nepotrebnih oneobičavanja ili dodavanja. Kritički tekst o njoj mogao bi da bude naslovljen sa Ruska ženska poezija koja je pobednički izdržala prevođenje na strani jezik. Redosled predstavljenih imena nije strogo hronološki već dobro promišljen, te je u ovom slučaju kompetentnost sastavljača i prevodioca neosporna i očigledna. Iza nje se ne krije samo određena koncepcija poezije već i čoveka. Mada nam u nekoliko slučajeva nudi ćutnju kao najviši oblik poetskog stvaralaštva. Ona sadrži i frojdističku temu, čovekovu težnju za prikrivanjem svog unutrašnjeg sveta i bekstva u reč. Iz stihova ruskih pesnikinja izranja vlastiti svet mašte, vazdušni, prostoran prozračan, višeslojan poput nekakve kosmičke konstrukcije od stakla. Prostor koji je u biti mali, jer se iza njega krije „drugi svet” koji ostavlja utisak praznine. Tako da živeti i postojati znači suprotstavljati se toj ćutnji i tišini sveta zahtevima za ispunjenjem svojih želja. Na taj način definicija vlastite egzistencije postaje zadatak: pronaći sebe, odnosno svoj kosmički prostor, svoj produžetak u materiji. Pronalaženje sveta u celosti je ispoljavanje subjekta u različitim formama koje bi se mogle nazvati konkretna poezija. Jer je ova neka vrsta manifesta slobode, ima vlastiti ton prepoznatljiv od prve do poslednje pesnikinje. Bez obzira da li je reč o predstavnici klasicizma, konkretizma, konceptualizma, postkonceptualizma, modernizma ili postmodernizma, banalizma, pa čak brutalizma, poslednjim vladajućim pravcima. Važno je da je dominantno višeglasje poetskog jezika. Višeglasje ili sve što je decenijama u ruskoj poeziji bilo zabranjivano, onemogućavano, potiskivano, čak žigosano.