Pesnik

Zapalio je cigaretu ostajući zagledan u beskrajnu mirnoću tog mračnog kutka sa njegove desne strane. Pogled mu se rasplinuo u tmini i to ga je činilo neobično mirnim u tom trenutku. Ne bi se moglo reći da mu je cigareta savršeno prijala, s obzirom da je prethodnu noć stavio u sebe sve pepeljare lučkih vinskih podruma, ali dobro se osećao dok je izbacivao gusti plavi dim iz sebe, razmišljajući kako sigurno opasno dobro izgleda tako mamuran i mističan, sa bezbrižnim izrazom lica osobe koja je očišćena od ideala i principa. Razmišljao je i o svom imenu kojem je su, bespogovorno, ljudi kumovali. Pesnik... ko čoveku dodeli to ime... umetniku, uopšte? Da li je zaista, za sticanje takve titule, neophodno crpeti inspiraciju iz surove i iskonske gradske noći, natopljene alkoholom i bludom? Da li bi umetnik mogao da bude i jedan računovođa ili PR menadžer kompanije koja se bavi investicijama?

Pušio je cigaretu i zato što je sedeo u jednom od onih finih i lepih klubova čije se plastičnosti gnušao. To su mesta gde je pušenje dozvoljeno, s ozirom da na svakom stolu stoji pepeljara, ali gde niko ne puši i gde su te pepeljare večito čiste i služe za odlaganje papirića koji vam predstavljaju smeće, kao što su kesice od šećera za kafu, sličice iz žvaka, vizit karta druga iz osnovne škole koga ste slučajno sreli a ne planirate da ga pozovete, itd. U nekim momentima i onim retkim pušačima koji tu dolaze biva neprijatno zbog činjenice da će uprljati te čiste pepeljare, te odlučuju da odlože upražnjavanje svog zadovoljstva, osećajući olakšanje zbog izbegavanja kulturne osude ostatka gostiju i njihovog najvećeg straha – da pasivno popuše.

Iako je već neko vreme bio svestan besmislenosti sveta, ipak se pitao šta on radi ovde, u tom trenuku, u tom klubu, u društvu zatucanog, matorog dirigenta i šarene, blještave, debele žene. Mislio je zašto baš tu i zašto baš to, kad je mogao i nešto drugo da radi. Ali avaj, završio je misao i pre nego što je počela... potpuno je svejedno.

Nastavio je da čeka gazdu kluba koji je, kao i svaki do sad, smatrao da je kašnjenje odlika velikih ljudi. Bio je srećan što mu je društvo, iako ekstremno dosadno, bar bilo ćutljivo. Nije mogao da podnese da ga ovog jutra davi neki psihotični uživalac nekvalitetnih droga kakvih se nagledao za poslednje tri godine koliko traje nalet zanimanja za poeziju i ekspanzija trgovine njome.

Naime, kada je (r)evolucija misli razbila institucionalizovanost umetnosti u paramparčad, umetnost, šta god ona sada značila, se nalazila svuda i nigde i, iako je nikad i nije imala, sada je zasigurno izgubila svoju definiciju. Čovečanstvu je data umetnost. Čovečanstvo je proizvodilo umetnost i kupovalo je. O tome najbolje svedoči ogromna posećenost Art Show Room-a, najvećeg sajma razmene umetnosti.

Malo ko zna da je začetnik ključne ideje sajma razmene umetnosti, ideje da umetnost nema cenu, upravo Pesnikov najbolji prijatelj Slikar. Čak nekoliko godina pre (r)evolucije, Slikar je svoja dela prodavao u Glavnoj ulici po ceni koju je kupac određivao. Slikar, naravno, nije mogao da dopusti da kapital-svetina potpuno određuje cenu, te je uveo metod licitacije. Kada bi neki kupac rekao svoju cenu, koja je često predstavljala svotu novca za koji bi se mogla kupiti boca najlošije rakije ili ručak u Narodnoj Kujni ili, možda čak, samo žvaka, za određenu sliku, Slikar bi povikao

„Dame i gospodo!! Gospodin je izneo svoju ponudu, koja iznosi...! Da li neko nudi više?!“

Onda bi još nekoliko prolaznika, razljućenih idejom da neko može da kupi sliku za tako malo novca a da to nisu oni, dotrčalo i počelo da besno dovikuje svoje ponude. Na kraju bi Slikar prodao sliku za poslednju ponudu sa kojom bi nekoliko noći, sa svojim prijateljima, obilazio barove i bordele. Ipak, ne malo puta, je Pesnik gledao kako Slikar neka od svojih najboljih dela prodaje za kutiju cigareta. Međutim, osmeh na licu Slikara se nije menjao, niti je u njegovim očima bilo besa ili tuge. Samo bi dobacio vidno razočaranom Pesniku

„Ljudi su rekli da slika toliko vredi, a ja postojim zbog ljudi.“

Pesnik se prisećao tih trenutaka kada je na Art Show Room-u menjao 14 pesama za jednu malu grafiku ili kada je pokušavao da najluđim cenkanjem dobije jednu knjigu za 3 pesme, pa čak i kada se pitao zašto mora da da čak 17 pesama da bi gledao performans plesne trupe, koja je, naravno, svoj štand morala da zatvori ogromnim zastorima od debelog, neprovidnog platna, pa je taj štand pomalo podsećao na cirkuski šator, baš onaj koji se nalazio u hali pored.

Kada se vlasnik kluba pojavio, Pesnik je već zaboravio sve te misli, jer misli mamurnog čoveka brzo ispare u memljivi vazduh, valjda zbog podmukle glavobolje koja prati to stanje. Vlasnik kluba se trudio da izgleda aristokratski. Odevni stil ovog čoveka, rođenog za gazdovanje, je podsećao na grofovski, i to baš na grofa od koga je nekada davno, pomalo nasilnim putem, preuzeo bogatstvo i posede.

„Dobrodošli mili moji umetnici!!“ razdraganim glasom uzvikivao je vlasnik kluba „Nadam se da ste me bistre glave, oštrog pera i razigranog duha izvoleli posetiti danas! Molim, predstavite se!“

Predstavljanje umetnika bila je naširoko prihvaćena praksa prilikom trgovine poezijom. Pesnici bi tom prilikom rekli par reči o sebi, rekli bi ko su ili odakle su ili ko im je muza, pa čak i gde su bili noć pre toga, itd. Pesnici bi se predstavljali rečima za koje misle da će uticati na kupca da otkupi baš njihovu pesmu. Pesnik se gnušao ovog obreda, ali je znao da proceni kupca i znao je da upotrebi reči koje će prijati kupčevom uhu. Znao je i da je mističnost bila vrlo popularna i to mu je prijalo, iako je svetini bilo prilično teško da zaključi ko je mističan a ko je samo glup.

Nakon izrazito dosadnog i prepotentnog predstavljanja matorog dirigenta i debele svetlucave žene, Pesnik ostavi dramskoj pauzi da zagolica nervozni duh vlasnika kluba, koji nakon akumulacije ljutnje i radoznalosti uzviknu

„A vi, mladi gospodine?!“ Pesnik, izbacivši dim u prazan prostor, ustade i, dok je gnječio užareni vrh cigarete o dno keramičke pepeljare, reče „Ja sam niko i ništa, ali su retki oni koji su iznad mene!“

Pesnikove reči vlasnik kluba nije sasvim razumeo, ali to i nije bilo toliko bitno jer je Pesnikova celokupna predstava odradila posao. Vlasnik je bacio svežanj sa pozlaćenom šnalom na kojoj je bio ugraviran grb kluba na sto ispred sebe. Pesnika nije mnogo doticao pisak parnih mašina koje su ključale iz pravca matorog dirigenta i debele šarene žene. Pokupio je novac i na stolu ostavio poluzgužvan flajer za veče slam poezije na čijoj poleđini je pisalo:

O sumorna zoro

Srce mi je kamen

Misao mračni ponor

Vrata večnosti same

Kada je izašao iz kluba na bulevar, Pesnik je osetio neprijatni šamar sunčevog zraka koji je, u kombinaciji sa bukom automobila i užurbane reke radnih ljudi, izazivao strašan osećaj nelagode u čoveku naviknutom na noć. Shvatio je da je suviše kasno da se vrati u stan i bezbrižnost svog kreveta, a suviše rano da započne posao, avanturu ili kakvu drugu potencijalno kreativnu delatnost. Krenuo je prema trgu, prema kafeu svog dragog prijatelja Kuvara. To je bilo jedino što je mogao učiniti u datom trenutku... popiti kafu i pokušati pobediti mamurluk koji bi ga pratio do večeri.

Kafe je bio deo lanca franšize Instant Culture Coffee Shop-ova za čiju dozvolu je Kuvar vredno radio i marljivo štedeo, lišavajući sebe sitnih zadovoljstava dugi niz godina, što je od njega napravilo veoma uspešnog i veoma nervoznog čoveka. On se sećao vlasnika kompanije ICCS (Instant Culture Coffee Shop) još iz vremena studentskog života. Nije ga poznavao lično, već mu je iz čuvenja bio poznat taj, tada, večiti student, uvek prisutan u svim sferama studentskog života a, sa druge strane, bez ijedne ocene u indeksu. Naime, poznat je bio jer se oduvek bavio sitnim prevarama obrazovnog sistema istražujući nove načine za dobijanje diplome određenog fakulteta bez jednog utrošenog sata u učenju, ili potpuno nezasluženo dobijanje stipendije. Svoje ideje, savete i razne tehničke spravice, kao što su hemijska sa čitavim periodnim sistemom ili nevidljiva, bežična slušalica za mobilni telefon, davao je u zamenu za određenu materijalnu nadoknadu. Kuvar je ponekad pomišljao kako to i nisu bile sitne prevare budući da su one proizvele generacije doktora koji ne znaju da leče, advokata koji ne znaju da brane optužene koji su nevini, ili, čak, političara koji ne znaju da vode zemlju, mada je, u slučaju ovih poslednjih, pitanje ko je krivac. Pesnik se, sa druge strane, uvek pitao zašto prevarant nije sam sebi pomogao, i na zid okačio jednu ili dve, pa možda i više diploma. Kuvar bi samo rekao kroz zube „Šta će mu diploma?! Pogledaj ga danas! I njega, i njegovo ogromno bogatstvo!“ Pesnik bi zaćutao, ne samo zato što mu se nije dalo da se raspravlja sa Kuvarom, već zato što stvarno nije imao šta da doda.

Taj isti sadašnji vlasnik kompanije ICCS, pre više godina, u stalnoj trci sa obrazovnim sistemom koja se može meriti sa trkom u naoružanju pred rat svetova, uspeo je, pukom slučajnošću, da upozna grupu hemičara otpadnika zaslužnih za donošenje nekoliko novih narkotika na svet i poneki zanimljiv eksperiment. Oni su pod njegovim idejnim vođstvom uspeli da naprave supstancu koju su nazvali SIW (Shiny Instant Wisdom), koja korisniku daje poznavanje određenih željenih informacija u intervalu od 60 minuta. Tako su generacije studenata ispijale revolucionarni prah pet minuta pred ispit i za svoje maestralno znanje dobijali desetke i, u retkim slučajevima, devetke, sve dok univerziteti nisu uveli doping kontrole. Jedini problem, ili srećna okolnost, kako za koga, bila je činjenica da je supstanca delovala samo za znanja humanističkih, odnosno društvenih nauka, pa se tako kulturni sektor i dan danas čisti od akademaca tog vremena, od koji su neki čak na visokim pozicijama.

Poraz SIW-a u ratu sa silama obrazovnog sistema okreće grupu gerilskih hemičara i njihovog idejnog vođu ka industriji zabave i džabalebarenja. Nakon nekoliko dobijenih sudskih sporova, SIW dobija upotrebnu dozvolu i počinje da se služi, pomešan s kafom, u SIW Coffee Shop-ovima koji ubrzo postaju lanac ICCS. Iako prilično velika novina i zanimljivost, ICCS svoju ogromnu popularnost ipak duguje trenutku kada je sam čin ispijanja kafe u kafeu postao isprazan i, gubitkom novih tema za razgovor, besprizorno dosadan. Svetina je tada pohrlila u kafiće gde se služio SIW, uživajući u novim, veoma zanimljivim temama za razgovor, kao što su uticaj Velikog rata na ekspresioniste, ili lepota i tematika dela venecijanskih slikara. Pesnik je voleo da sedi u kafeu i posmatra goste koji raspredaju o istoriji, književnicima i drevnim slikarima, nailazeći na veoma zanimljive i zabavne momente kao što je rasprava o poenti dadaističkih dela između dve predivne plavokose devojke koje su na prsima i frontalnom delu glave imale količinu materijala u vrednosti jedne planinske kuće... ili možda dve, zavisi od planine. Naravno, mnogo više zabavnih momenata bilo je dok gosti još nisu shvatili da je bolje da naruče kafe iste tematike, pa je tako, npr, jedna osoba pričala o veličanstvenosti Leonardovog genija a druga o Šekspirovim sonetima, istovremeno slušajući, odnosno, ne slušajući ovu drugu.

Kuvar je, kao i svaki vlasnik ICC Shop-a, težio da ima što više različitih SIW kafa kako bi privukao goste. Često se mogla čuti, na primer, rečenica „Hajde! Idemo u kafe na trgu! Pričao bih o Gerikou... Njega nemaju u ovom kafeu!“ Ili, recimo, „Idemo odavde! Ovde je Rahmanjinov samo sa bademom, a meni se pije od čokolade!“

Još jedan, mnogo bitniji, razlog zbog kojeg je Pesnik voleo da sedi u Kuvarevom kafeu, pogotovo po mamurnom danu, bila je kafa Kuvareve babe, koja je ceo dan provodila u kafeu jer se bojala da umre sama, budući da su od familije preostali samo njih dvoje, tako da se Kuvar bar dva puta dnevno tresao od nervoze koja je bila proizvod jaza između generacija. Zauzvrat, baba mu je svakodnevno kuvala ručak i pomagala oko kafea. Kafu je kuvala na starinski način, pržeći sirova zrna na metalnom plehu, potom je meljući u prastarom bakarnom mlinu, da bi je tako sveže samljevenu zakuvavala u uvreloj vodi, mešajući je karakterističnim pokretima ruke. Sve to je ubeđivalo Pesnika da je ta kafa, ako ne najbolja na svetu, onda bar jedinstvena.

„Prijatelju, ne izgledaš baš najbolje danas! Bio si vredan sinoć?!“, kroz smeh upita Kuvar, nehajno perući čašu čudnog oblika, a i veličine, pa se Pesniku činilo da u nju može da stane litar vode ili piva, ili solidan buket cveća.

„Kakvo li se šareno čudo od kafe služi u tome?“ više za sebe promrmlja Pesnik. „Da, bio sam vredan... sve do jutra.“ teško odgovori, kao da ga tako jednostavan odgovor tera da napreže mozak razmišljajući o celokupnoj prethodnoj noći.

„Gde li si se smucao ovog puta?!“ upita Kuvar sa lažnim prekorom i stvarnim žaljenjem što nije bio prisutan.

„Bio sam u luci, sa Muzom. Na kraju smo završili u Floberovoj Jazbini.“

„U Jazbini?!! Pa u čitavom gradu nema lošijeg vina od onog koje se tamo toči!!“

„Ni inspirativnijeg!“ sa osmehom doda Pesnik.

„Eh, moj ludi druže! Umesto da završiš sa njom u krevetu ti dočekuješ jutro u Jazbini!“ sa setom konstatova Kuvar, brišući šank ispred pesnika i dodajući mu babinu kafu.

„Koliko puta moram da ti ponovim da ne mogu da vodim ljubav sa Muzom jer bi tako izgubila moć. Njena je moć u mojoj žudnji za njom.“ umorno reče Pesnik, stavljajući cigaretu na rub usana.

„Ja samo znam da si opčinjen njome, da je ona predivna a ti budala... rekao sam ti da ne pališ cigaretu u kafeu!! Hoćeš da plaćam kaznu zbog tebe?!! Hajde, nosi tu kafu napolje i sedi na klupu“, urlao je Kuvar Pesniku u leđa dok je ovaj sa osmehom, mrzovoljnim hodom i babinom kafom odlazio ka vratima kafea, ostavljajući za sobom oblačić dima.

Jedan Pesnikov prijatelj je pre više godina napisao knjigu. To je bila njegova prva knjiga i, iako je bila genijalna, morao je dobro da se pomuči da bi je objavio. Prvo je išao od jednog do drugog izdavača, ali niko nije hteo da mu izda knjigu jer je bio potpuno nepoznat. Na kraju je, uštedevši nešto novca, sam platio štampanje knjige u skromnom broju primeraka. Na svakom primerku knjige napisao je drugačiju posvetu. Dobar deo tiraža podelio je prijateljima, a od onoga što je zaradio kupio je voznu kartu i otisnuo se u svet. Putovao je po velikim gradovima, svirajući gitaru na ulici i, usput, prevodio svoju knjigu i nudio je velikim svetskim izdavačkim kućama. Jedan izdavač je prihvatio da objavi knjigu, stvorivši time od Pesnikovog prijatelja svetski poznatog i popularnog pisca. Nakon toga, njegovi obožavaoci davali su velike svote novca ili kakve druge vrednosti za prva izdanja knjige sa posvetom.

Upravo to je razlog zbog kojeg je Pesnik sedeo u foajeu hotela ispijajući preskupi burbon, pitajući se sa koje strane sveta dolazi zaluđenik čija će strast Pesnika počastiti sa bar dva meseca kreativnog noćnog rada. Nikad nije shvatao kolekcionare i ljubitelje antikviteta. Naravno, nije imao ništa protiv njihovog novca, pogotovo ako se nađe u njegovom džepu, ali nije mogao da razume opčinjenost imaginarnom vrednošću neke materijalne stvari. Njegovo mišljenje su delili i mornari iz „Jazbine“ koju su, pored najrazličitijih narkotika, trgovali i tim vrednim stvarčicama. Jednom prilikom, jedan od njih, surovi morski vuk, mu je rekao „Putovali smo sa kraja sveta, preživeli tri oluje. Dva meseca nismo videli kopno! Nismo razgovarali... utonuli smo u sebe. Ispred mene je stajala ta indijanska maska, koja će, na suprotnom kraju sveta, visiti u radnoj sobi nekog bogatog prodavca vode. U tom momentu ja svatih svu beznačajnost tog komada drveta.“

Taman kada je Pesnik ispijao poslednje kapi druge čaše burbona, kupac je prišao stolu, odeven u tamno sivi kaput koji još uvek nije skidao. Ta nesigurnost je krasila sve kolekcionare, valjda zato što žive u carstvu prevaranata. Plavokosi čovek, ozbiljnog lica i još ozbiljnijeg razdeljka, bez rukovanja i preteranog upoznavanja, seo je u tapaciranu fotelju, ne popuštajući u svojoj obazrivosti.

„Doneli ste knjigu? Mogu li da je pogledam?“

„Naravno!“ Pesnik izvadi knjigu iz ofucane kožne torbe i baci je na sto.

„Divno!!“ plavokosi čovek je halapljivo uze, istovremeno stavljajući na oči, koje su sijale, krhke naočare sa pozlaćenim ramom.

„Ali...“ gotovo plačnim glasom zavapi „... kakva je ovo posveta?“

„Divna.“ Ravnodušno odgovori Pesnik.

„Hoćete da kažete da sam zbog ove gluposti prešao pola sveta?!!“ urlao je kolekcionar, besno ustajući iz fotelje koja ga je samo za trenutak progutala. Bacio je knjigu na sto i protesnim hodom uputio se ka vratima hotela. Pesnik ga je ispratio blagim osmehom i brzim pokretom ruke naručio još jedan burbon, stavljajući u torbu knjigu na čijoj je prvoj strani pisalo – Sanjaj!

Floberova jazbina bila je lučka taverna u kojoj se točilo jeftino vino i jeftini moral. Prepuna mornarima, umetnicima, vešticama, vilama, mirisala je na iskonski poriv, na stvaralački znoj, na ideju, na slobodu. Svakom gostu, gazda je želeo dobrodošlicu čašom vina i osmehom ispod ogromnih, snežno belih brkova, odmeravajući, sa preciznom tačnošću, da li ovaj nosi umetnost u sebi. I tog podneva je, kao i uvek, gunđajući čistio lom napravljen prethodne noći.

„Žao mi je stari, nemam da isplatim moje ludosti!“ govorio je Pesnik gazdi „Jazbine“ gledajući ga kako skuplja polomljene čaše.

„Mogu da ti ponudim pesmu koju sam sinoć pronašao u mantilu koji godinama nisam obukao. Ne sećam se da sam je napisao, ali moj je rukopis. Nazvao sam je „Izgubljena pesma“.“

„Sumnjam, ali hajde... da čujem!“

Na mom licu brazde su urezali svi moji grehovi

To lice bezizražajno blene u prazninu

Danak su uzeli svi plaćeni i neplaćeni cehovi

A ja još uvek istinu tražim u divljem vinu

Zapalih cigaretu imitirajući mudrost

Upitni pogled upućuje mi hodočasnik

Tanka koprena obavija ludost

Ko, sem mene, zna da Nihilov sam glasnik

Da li da pucam ili da ljubim

Apsurdna enigma nemirnog duha

U beskraju tmine niti dobijam, niti gubim

I bura i šapat su od istog vazduha

„Dobro, pesmu ću ti uzeti... ali to, naravno, nije dovoljno... nisi baš toliko dobar!“ reče sedi starac, nastavljajući sa osmehom. „Moraću da smislim ludost kojom ćeš da otplatiš svoju ludost!“

„Ja ću uzeti pesmu!“ začu se dubok ženski glas iz tamnog separea. Pesnik je nazirao samo dim cigarete iz dugačke srebrne muštikle, deo duboke čizme sa visokom potpeticom i obod velikog crnog šešira. „I platiću Pesnikove cehove!“ nastavila je žena iz tame.

„Čemu dugujem ovakvu ljubaznost?“ upita Pesnik zaintrigirano. Žena je izašla iz tame separea, pokazujući svoju veličanstvenu pojavu. Pesnik je pomislio kako predivna kraljica mračnih sila stoji pred njim. Znao je da je nekoliko vekova starija od njega, ali nije mogao da zaključi kako to zna, jer je bila gotovo nemoguće mladolika.

„Zauzvrat ćeš mi pozirati. Dođi večeras u staru katedralu.“

Od kada je religija prestala da postoji i od kada su hramovi vere napušteni, mračna slikarka je živela u staroj gotskoj katedrali, u starom delu grada. Prolazeći kroz opojno uređen vrt, Pesnik je prilazio veličanstvenoj građevini dok su mu gargojli vragolastim osmehom želeli dobrodošlicu. Otvorio je masivna, drvena vrata i ušao u dvoranu obasjanu neverovatno velikim brojem sveća. Pored zapanjenosti tim fantastičnim prizorom, pitao se ko pali sve te sveće i koliko je vremena potrebno za to. Tlo pod njim je bilo posuto ružinim laticama a njihov miris mu je zadavao blagu vrtoglavicu.

„Stigao si! Drago mi je da te vidim.“ Slikarka je prilazila iz pravca nekadašnje ispovedaonice. Pratio ju je miris grehova ostavljenih u toj prostoriji. Bila je obučena u belu, lanenu haljinu koja je podsećala na togu. U ruci je nosila pehar od zlata, ukrašen zelenim i crvenim dragim kamenjem.

„Ispij ovo!“ pružila mu je pehar krvavo crvene sadržine.

„Šta je to?“

„Postavljaš previše pitanja! Tako nećemo stvoriti umetnost! To je nektar neobične stvarnosti. Bez toga se tvoja predstava neće projektovati na mom platnu.“

Pesnik je, ispijajući sadržinu pehara, osetio da se vrtoglavica pojačava. Čula su mu postala neverovatno izoštrena. Slikarkin glas je proizvodio eho u dvorani katedrale, a zvuk prelaska njenih noktiju preko pesnikove trodnevne brade je odzvanjao u njegovom uhu. „Skini odeću!“

Pesnik je stajao potpuno nag ispred nekadašnjeg oltara na kojem se nalazio tron od drveta, optočen zlatom.

„Sedećeš na tronu. U desnoj ruci ćeš držati ovo koplje, a u levoj svoju muškost.“ Govorila je gromkim glasom, dodajući mu koplje čiju je drevnost mogao samo da nasluti.

„Koplje je krvavo?!“ upitao je, držeći koplje na kojem je krv delovala tako sveže, kao da je ovog trena izvađeno iz nečije utrobe.

„Tim je kopljem jedan vojnik ubio jednog proroka!“

Sedajući na tron, Pesnik je razmišljao o smislu celokupne kompozicije.

„Pretpostavljam da moj falus sve vreme mora da bude u stanju erekcije?“ upitao je, istovremeno razmišljajući kako to da izvede.

„Samo slušaj moju četkicu!“ odgovorila je slikarka, izvirujući iza platna predivnim, zlobnim očima. Pesnik je odlučio da je ne ispituje dalje, već da joj se u potpunosti prepusti. Osetio je sve jači uticaj nektara neobične stvarnosti, i uvideo da sve bolje čuje zvuk prelaska četkice po platnu. Činilo mu se da je platno njegova koža, i mogao se zakleti da je osetio dodir četkice na svojim grudima. Miris ruže je postajao sve jači i potpuno ga je obuzeo. Pokreti četkicom bivali su sve jači i žustriji, a veličina četkice se povećavala i pretvarala u pramenove kose... kose predivne žene koja je sedela na njemu. Shvatio je da leži na tepihu ružinih latica na podu katedrale i vodi ljubav sa najlepšom od svih vila. Nije mogao da se pomeri. Osećao je iskonsku ekstazu, požudu i strast. Ritam viline „četkice“ bivao je sve brži, a čula se pojačavala do maksimalnih vrednosti. A onda je usledio prasak. Činilo mu se da su mu misli eksplodirale, i da mu, sa orgazmom, duša ističe.

„Slika je gotova!“ čuo je dubok slikarkin glas praćen petlom koji je, negde u daljini, najavljivao zoru.

Sedeo je na tronu u nekom čudnom stanju blaženstva... iscrpljen i srećan. Slikarka je okrenula platno prema njemu, a na platnu je bila ona... Pesnikova Muza, lepša nego ikad, okružena crnim oblacima.

* * *

Bilo je nekoliko minuta do ponoći. Pažljivim koracima, iskrala se iz dvorskih odaja i, kroz zadnje dvorište, izašla van zidina dvorca, pretrčavajući prilazni put i proplanak, grabeći prema šumi. Ogrtač sa kapuljačom je samo delimično štitio od kiše koja je nemilosrdno pljuštala. Stigla je do kamene ploče, zarasle u mahovinu, okružene korenjem drevnih stabala. Kapi kiše su se mešale sa suzama na njenom licu, gubeći se na već natopljenoj zemlji. Ispod ogrtača izvadila je jednu belu ružu i spustila je pored ploče na kojoj je pisalo:

XVIII V MCCCXXXV

OVDE LEŽI RATNIK BEZ KRALJA

SA SRCEM PESNIKA

I DUŠOM NOMADA